Marija Lusija je rodom iz Brazila i ima Ušerov sindrom. Oni koji imaju taj genetski poremećaj najčešće su gluvi i postepeno gube i vid. Marija Lusija je od rođenja gluva i zato je još u detinjstvu naučila znakovni jezik. Kada je imala oko 30 godina, počela je da gubi vid. Međutim, ništa od toga je nije navelo da se izoluje od drugih. Sada ima preko 70 godina, vrlo je pozitivna i vodi aktivan život.

 Došla je u kontakt sa Jehovinim svedocima 1977, pre nego što je oslepela. Ona kaže: „Jednom prilikom sam srela Adrijana, dečka s kojim sam nekada išla u školu. On je u to vreme postao Jehovin svedok. Rekao mi je da Bog obećava da će na zemlji biti raj i da ćemo svi biti savršenog zdravlja. Ja sam se toliko oduševila da sam odmah prihvatila da proučavam Bibliju. Povezala sam se sa jednom skupštinom u Rio de Žaneiru, u kojoj su neki sastanci bili prevođeni na znakovni jezik. Uz Jehovinu pomoć sam duhovno napredovala i krstila se u julu 1978.“

 Nakon nekog vremena, preselila se u skupštinu u kojoj niko od braće i sestara nije znao znakovni jezik. To je u početku bilo jako nezgodno, jer na sastancima ništa nije razumela. Ali onda su joj dve sestre priskočile u pomoć. Sedele su s njom i pisale kratke beleške za nju. Marija Lusija kaže: „Kod kuće sam puno puta čitala te beleške da bih razumela o čemu je bilo reči na sastanku. Te dve sestre su s vremenom naučile znakovni jezik i počele da mi prevode.“

 Mariji Lusiji je vid toliko oslabio da više nije mogla da vidi šta pokazuje prevodilac. Zato su prešli na taktilni znakovni jezik. Šta je to? Ona kaže: „Dok prevodilac prevodi na znakovni, ja držim njegove ruke i tako razumem šta mi pokazuje.“

 Marija Lusija je veoma zahvalna za sve što prevodioci rade za nju. Ona kaže: „Oni su mi dar od Jehove. Bez njih ništa ne bih razumela na sastancima i na našim većim skupovima.“

 Marija Lusija je veoma aktivna u službi propovedanja. Pomoću taktilnog znakovnog jezika svedoči gluvima, koje često dirne to koliko se ona trudi da dođe do njih. Tokom pandemije koronavirusa, napisala je drugim gluvima mnogo pisama uz pomoć svog brata, Hose Antonija, koji je kao i ona gluv i slep. a

 Kako ona to radi? Marija Lusija je objasnila: „Dok pišem pisma, koristim jedan redovod da ne bih počela da pišem ukrivo. A moj brat ima odlično pamćenje, tako da on predlaže o kojim ćemo temama pisati i koje ćemo biblijske stihove koristiti. Ja sve to zapisujem i trudim se da se izražavam jednostavno da bi gluvi mogli da razumeju, jer mnogi od njih nisu navikli da čitaju.“

 Iako je Marija Lusija potpuno slepa i dalje je jako vredna. Karolina, jedna od sestara koja joj prevodi na sastancima, za nju kaže: „Ona sve kućne poslove obavlja sama i kuća joj je uvek tip-top sređena. Voli i da kuva i često poziva goste na obrok.“

 Džeferson, koji je starešina u njenoj skupštini, kaže: „Marija Lusija mnogo voli Jehovu, a i ljude. Uvek radi nešto za druge. Nikad se ne štedi“ (Filipljanima 2:4).