Pečati koji su se koristili u drevno doba imali su urezan reljefni znak koji se mogao utisnuti u nešto, obično u glinu ili vosak. Bilo ih je u obliku kupe, kvadrata, valjka, pa čak i životinjskih glava. Otisak pečata ili žiga na nečemu pokazivao je ko je vlasnik tog predmeta ili ko je napisao neki dokument, a pečatile su se i torbe ili vrata i grobnice, kako niko ne bi mogao da ih otvori.

 Pečati su izrađivani od raznih materijala, na primer od kosti, krečnjaka, metala, poludragog kamenja i drveta. Ponekad su pečati otiskivali ime vlasnika ili njegovog oca, a na nekima se nalazila i njihova titula.

 Da bi dokazao da je određeni dokument autentičan, vlasnik bi ga zapečatio glinom, voskom ili nekom drugom mekom supstancom (Jov 38:14). Ona bi se zatim stvrdnula tako da bi se videlo da li je neko otvarao zapečaćen dokument.

 Kada bi vlasnik pečata nekome dao svoj pečat, on bi zapravo poverio autoritet toj osobi. Tako je bilo u slučaju jednog faraona u drevnom Egiptu i Jevrejina po imenu Josif, sina patrijarha Jakova. Josif je u Egipat dospeo kao rob. Nakon nekog vremena nepravedno je završio u tamnici. Kasnije ga je faraon oslobodio i uzvisio na položaj upravitelja celog carstva. Biblija kaže: „Tada je faraon skinuo pečatni prsten sa svoje ruke i stavio ga Josifu na ruku“ (Postanak 41:42). Josif je tim činom dobio velika ovlašćenja pošto je pečatni prsten nosio žig postojeće vlasti.

 Kraljica Jezavelja je u drevnom Izraelu iskoristila muževljev pečat da bi sprovela svoju zamisao da ubije čoveka po imenu Navutej. U ime kralja Ahava napisala je pisma nekim starešinama, tražeći od njih da optuže Navuteja za hulu na Boga. Zapečatila je pisma kraljevim pečatom i uspela da ostvari svoj opaki plan (1. Kraljevima 21:5-14).

 Persijski kralj Asvir je koristio pečatni prsten kada je izdavao zapovesti, što je bio dokaz da ih je zaista on izdao (Jestira 3:10, 12).

 Biblijski pisac Nemija kaže da su izraelski knezovi, Leviti i sveštenici pokazivali da se slažu sa nekim pisanim dokumentom time što bi stavili svoj pečat na njega (Nemija 1:1; 9:38).

 Na dva mesta u Bibliji se govori o tome da je neki ulaz bio zapečaćen. Kada su proroka Danila bacili u lavovsku jamu, „doneli su kamen i stavili ga na otvor jame“. Zatim ga je kralj Darije, vladar Medije i Persije, „zapečatio svojim pečatnim prstenom i pečatnim prstenom svojih velikaša, da se u Danilovom slučaju više ništa ne može promeniti“ (Danilo 6:17).

 Kada je telo Isusa Hrista položeno u grob, njegovi neprijatelji su „osigurali grob tako što su zapečatili kamen“ koji je bio stavljen na ulaz (Matej 27:66). Ako je to bilo zvanično pečaćenje od strane carske vlasti, onda je taj „otisak morao biti na glini ili vosku koji su se stavljali između kamena i ulaza u grobnicu“, kaže biblijski izučavalac Dejvid Tarner u svojoj analizi Jevanđelja po Mateju.

 Pošto nam pečati iz drevnog doba dosta toga otkrivaju o prošlosti, arheolozi i istoričari ih pomno izučavaju. Zapravo, izučavaju ih u tolikoj meri da je to preraslo u pomoćnu istorijsku nauku poznatu kao sfragistika, to jest sigliografija.