Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Skupština u Surabaji, 1954.

INDONEZIJA

Stižu misionari iz Galada

Stižu misionari iz Galada

U julu 1951, mala skupština u Džakarti se okupila da dočeka Petera Vanderhagena, prvog misionara iz Galada u Indoneziji. Do kraja godine je došlo još 13 misionara iz Australije, Nemačke i Holandije, i tako se broj objavitelja u zemlji skoro udvostručio.

„Mislila sam da ću u službi od kuće do kuće morati da se sporazumevam rukama i nogama“, rekla je Fredrika Renskers, misionarka iz Holandije. „Ali pošto je toliko ljudi znalo holandski, u početku sam propovedala uglavnom na tom jeziku.“ Ronald Džeka iz Australije je rekao: „Neki od nas su koristili kartice za svedočenje s kratkom biblijskom porukom na indonežanskom. Pre nego što bih pokucao na vrata, pogledao bih karticu i preslišao se.“

Vredni misionari su pružali odličan primer predvodeći u službi i tako je broj objavitelja porastao sa 34 na 91 za samo godinu dana. Dana 1. septembra 1951. osnovana je podružnica. Nalazila se u domu Andrea Elajasa, u Centralnoj Džakarti. Ronald Džeka je bio naimenovan za slugu podružnice.

Otvaraju se nova područja

U novembru 1951, Peter Vanderhagen je poslat u Manado, u Severnom Sulavesiju, gde su Teo Ratu i njegova supruga osnovali malu grupu. Većina domaćeg stanovništva se izjašnjavala kao hrišćani. Duboko su poštovali Božju Reč. Mnogi su pozivali Svedoke u kuću i zamolili ih da im objasne biblijska učenja. Braća su često govorila i pred grupama od oko deset osoba. Petnaestak minuta kasnije, imali bi publiku od 50 ljudi. U roku od sat vremena, skupilo bi se čak 200 ljudi, tako da su morali da pređu u dvorište!

Početkom 1952, Albert i Džin Maltbi osnovali su misionarski dom u Istočnoj Javi, tačnije u Surabaji, drugom po veličini gradu u Indoneziji. Priključilo im se šest misionarki — Gertrud Ot, Fredrika Renskers, Suzi i Marijan Stove, Eveline Plate i Mimi Harp. „Većinu stanovništva sačinjavali su umereni muslimani, koji su bili prijateljski raspoloženi“, kaže Fredrika Renskers. „Izgledalo je kao da su mnogi samo čekali priliku da upoznaju istinu, tako da je bilo lako početi biblijske kurseve. Nakon tri godine, skupština u Surabaji je brojala 75 objavitelja.“

Misionari ispred misionarskog doma u Džakarti

Otprilike u to vreme, jedan musliman po imenu Azis iz Padanga, u Zapadnoj Sumatri, pisao je podružnici kako bi mu neko duhovno pomogao. Tokom 1930-tih, Azis je proučavao s pionirima iz Australije ali su izgubili kontakt prilikom japanske okupacije. Onda je igrom slučaja došao do brošurice koju su izdali Jehovini svedoci. Napisao je: „Kada sam na brošurici video adresu u Džakarti, živnuo sam!“ Braća iz podružnice brzo su uputila u Padang pokrajinskog nadglednika Fransa van Vlita. Kada je došao do Azisa, saznao je da je on razgovarao o istini s komšijom, državnim službenikom po imenu Nazar Ris, koji je bio žedan istine. Obojica su prihvatila istinu, kao i njihove porodice. Azis je kasnije počeo da služi kao starešina. Nazar Ris je postao specijalni pionir i mnoga njegova deca su danas revni Svedoci.

Frans van Vlit i njegova mlađa sestra Nel

Nedugo zatim, Frans van Vlit je posetio neaktivnog brata iz Holandije. On je renovirao rafineriju nafte oštećenu u ratu, koja se nalazila u Balikpapanu, u Istočnom Kalimantanu. Frans je išao s tim bratom u službu i podstakao ga da proučava s nekoliko osoba koje su se zainteresovale za istinu. Pre nego što se brat vratio u Holandiju, u Balikpapanu je nastala mala grupa.

Kasnije se novokrštena sestra Titi Kutin preselila u Bandžarmasin, u Južnom Kalimantanu. Titi, koja je pripadala narodu Dajak, propovedala je svojoj rodbini i mnogima od njih pomogla da upoznaju istinu. Neki od njih su se vratili u svoja sela u unutrašnjosti Kalimantana i osnovali grupe od kojih su kasnije nastale jake skupštine.

Proizvodnja literature na indonežanskom

Propovedanje je brzo napredovalo i braći su bile sve potrebnije publikacije na indonežanskom. Knjiga „Neka Bog bude istinit“ bila je prevedena na indonežanski 1951. Međutim, tada je sprovedena reforma indonežanskog pisma i zato su braća morala da revidiraju prevod knjige. a Kada je knjiga napokon objavljena, probudila je veliko interesovanje među čitalaštvom.

Godine 1953, u podružnici je odštampano 250 primeraka Stražarske kule na indonežanskom — posle pauze od 12 godina. Časopis je imao 12 strana i bio je umnožavan mimeografom. U početku je sadržao samo članke za skupštinsko razmatranje. Posle tri godine, štampanje je povereno jednoj privatnoj firmi. Broj strana je porastao na 16, a mesečni tiraž je bio 10 000 primeraka.

Časopis Probudite se! je na indonežanskom počeo da izlazi 1957. godine. Ubrzo je dostigao tiraž od 10 000 primeraka. Zbog nestašice štamparskog papira u zemlji, braća su morala da traže dozvolu za nabavku papira. Vladin službenik koji se bavio njihovom molbom im je rekao: „Mislim da je Menara Pengawal (Stražarska kula) jedan od najboljih časopisa u Indoneziji i veoma mi je drago što mogu da vam pomognem oko dozvole za papir za nova izdanja.“

a Od 1945, izvršene su dve veće reforme indonežanskog pisma, uglavnom da bi se zamenilo holandsko pismo koje se do tada koristilo.