Lajonel Kason, stručnjak za drevne brodove, objašnjava šta su rimski brodograditelji radili nakon što su spojili daske nekog broda ili čamca. Obično su „spojeve, pa i celu spoljašnjost, premazivali katranskom smolom [bitumenom] ili katranskom smolom i voskom, a jednim slojem te smole premazivali su i unutrašnjost“. Mnogo pre Rimljana, drevni Akađani i Vavilonci takođe su koristili bitumen kako bi svoje čamce učinili nepromočivim.

U hebrejskom delu Svetog pisma, u Postanku 6:14, pominje se slična tehnika. Hebrejska reč prevedena sa „smola“ očigledno se odnosi na prirodni bitumen.

Prirodni bitumen se javlja u tečnom i u čvrstom stanju. Drevni brodograditelji su koristili tečni bitumen i direktno su ga nanosili na čamce. Nakon nanošenja, tečni bitumen bi se osušio, stvrdnuo i stvarao nepromočiv sloj.

U biblijsko doba je bitumena bilo u izobilju. Dolina Sidim, na području Mrtvog mora, „bila je puna jama sa zemljanom smolom [„bitumenom“, fusnota]“ (Postanak 14:10).

Riba je odavno važan deo ishrane. Neki apostoli su pre nego što su počeli da slede Isusa bili ribari na Galilejskom moru (Matej 4:18-22). Barem deo njihovog ulova nosio se u obližnje „fabrike“.

Tehnika konzerviranja koja se verovatno koristila u drevnoj Galileji i danas je zastupljena na nekim područjima. Najpre se iz ribe izvade iznutrice a zatim se ona dobro opere. Kako je dalje tekao taj proces opisuje se u knjizi Studies in Ancient Technology: „Krupna so se utrljava u škrge, usta i krljušt. Usoljene ribe se slažu jedna na drugu, a zatim se prekrivaju suvom prostirkom. Tako se ostavljaju 3-5 dana, a onda se okreću i stoje otprilike još toliko. Za to vreme tečnost iz njih ispari, a so prodre u meso. Nakon ovakvog sušenja, riba se stvrdne.“

Ne zna se koliko dugo je riba konzervirana na ovaj način mogla da traje. Međutim, činjenica da su drevni Egipćani izvozili sušenu ribu u Siriju ukazuje da je to moglo biti prilično dugo.