U vreme kada sam se rodila, moji roditelji su imali malo imanje na seoskom području u Galiciji, na severozapadu Španije. Bila sam četvrto od osmoro dece. U našoj porodici je vladala topla atmosfera. U to vreme je u Španiji bilo uobičajeno da barem jedno dete ode u samostan. Nas troje je krenulo tim putem.

Sa 13 godina sam se pridružila svojoj sestri u jednom samostanu u Madridu. Odjednom sam se našla u hladnom okruženju. Prijateljstvo nije postojalo, već samo pravila, molitve i stroga disciplina. Svakog dana smo se rano ujutru okupljale u kapeli da bismo meditirale, ali meni su misli obično lutale. Zatim smo pevale verske pesme i prisustvovale misi. Sve je to bilo na latinskom. Skoro ništa nisam razumela i imala sam osećaj da je Bog daleko od mene. Dani su mi prolazili u tišini. Čak i kada bih srela svoju sestru, samo bismo rekle: „Hvaljena presveta Marija.“ U samostanu je razgovor bio dozvoljen samo pola sata nakon obroka. To je bilo potpuno drugačije od porodičnog života na koji sam navikla! Bila sam usamljena i puno sam plakala.

Iako nikad nisam osećala prisnost s Bogom, položila sam zavet i postala časna sestra sa 17 godina. Zapravo, samo sam uradila ono što se očekivalo od mene. Međutim, ubrzo sam počela da se pitam da li imam Božji poziv. Druge sestre su mi govorile da će oni koji imaju takve sumnje goreti u paklu! Ali moje sumnje nisu prestale. Znala sam da se Isus Hrist nije izolovao već da je bio stalno s ljudima, poučavao ih i pomagao im (Matej 4:23-25). Kada sam napunila 20 godina, nisam mogla da navedem nijedan razlog zbog kog bih ostala časna sestra. Na moje iznenađenje, časna majka mi je rekla da bi bilo bolje da odem što pre iz samostana ako nisam sigurna da je ovo pravi put. Mislim da se plašila da ću uticati na druge. Zato sam napustila samostan.

 Kada sam se vratila kući, naišla sam na razumevanje roditelja. Ali u našem selu nije bilo posla, pa sam se preselila u Nemačku, gde je živeo jedan moj brat. On je pripadao komunističkoj grupi koju su sačinjavali prognani Španci. Bilo mi je lepo među tim ljudima koji su se borili za prava radnika i jednakost žena. Tako sam postala komunista i udala se za jednog člana naše grupe. Imala sam osećaj da činim nešto korisno, jer sam delila komunističku literaturu i učestvovala u protestnim marševima.

Međutim, s vremenom sam se ponovo razočarala. Uvidela sam da komunisti često ne rade ono što propagiraju. Te sumnje su bile još jače kada su 1971. neki mladi članovi naše grupe zapalili španski konzulat u Frankfurtu. Uradili su to u znak protesta protiv diktature u Španiji. Ali po meni je to bio pogrešan način da se pokaže nezadovoljstvo.

Kada smo dobili prvo dete, rekla sam suprugu da više neću odlaziti na komunističke sastanke. Bilo mi je teško jer niko od naših prijatelja nije došao da vidi mene i našu bebu. Takođe sam počela da se pitam u čemu je smisao života. Razmišljala sam da li se zaista vredi zalagati za društveni napredak.

Jedan bračni par Svedoka španskog porekla došao je na naša vrata 1976. Ponudili su mi biblijsku literaturu i ja sam je uzela. Kada su nas posetili sledeći put, zasula sam ih pitanjima o patnji, nejednakosti i nepravdi. Oduševila sam se zato što su mi iz Biblije pružili odgovor na svako pitanje! Oni su se ponudili da proučavaju Bibliju sa mnom i ja sam rado pristala.

U početku sam sve samo intelektualno prihvatala. Ali to se promenilo kad smo suprug i ja počeli da odlazimo u Dvoranu Kraljevstva na sastanke Jehovinih svedoka. Tada smo imali dvoje dece. Svedoci su nas dovozili i pomagali nam oko dece tokom sastanaka. Veoma sam ih zavolela.

Pa ipak, i dalje sam imala sumnje. U to vreme sam otišla u Španiju da posetim porodicu. Moj stric, koji je bio sveštenik, pokušao je da me odvrati od proučavanja Biblije. Ali tamošnji Svedoci su mi mnogo pomogli. Na sva moja pitanja odgovarali su iz Biblije, baš kao i Svedoci iz Nemačke. Odlučila sam da nastavim da proučavam Bibliju kad se vratim u Nemačku. Nisam odustala ni kada je moj suprug prestao da proučava. Krstila sam se kao Jehovin svedok 1978.

Biblijska istina je mom životu dala smisao i pravac. Na primer, u 1. Petrovoj 3:1-4 žene se podstiču da budu podložne svojim muževima, da im iskazuju „duboko poštovanje“ i da budu „blagog duha, koji je dragocen u Božjim očima“. Takvi saveti su mi pomogli da ispunim ono što se očekuje od mene kao žene i majke.

Prošlo je oko 35 godina od kako sam postala Svedok. Srećna sam što mogu da služim Bogu sa svojom duhovnom braćom i sestrama iz celog sveta. Veliku radost mi pričinjava i to što je četvoro od moje petoro dece krenulo mojim stopama.