Judejci su preminule sahranjivali vrlo brzo, obično na dan smrti. Za to su postojala dva razloga. Kao prvo, zbog velikih vrućina karakterističnih za Bliski istok, telo bi brzo počelo da se raspada. Kao drugo, u to vreme se smatralo nepoštovanjem prema pokojniku i njegovoj porodici ako telo danima ostane nesahranjeno.

U jevanđeljima i Delima apostolskim zabeležene su četiri sahrane za koje se zna da su obavljene istog dana kada je osoba umrla (Matej 27:57-60; Dela apostolska 5:5-10; 7:60–8:2). Vekovima ranije, Jakovljeva voljena supruga Rahela preminula je dok je njihova porodica bila na putu. Jakov nije odneo njeno telo do porodične grobnice, već ju je sahranio u grobu „na putu za [...] Vitlejem“ (Postanak 35:19, 20, 27-29).

Iz onoga što u Svetom pismu čitamo o pogrebnim običajima, saznajemo da su Judejci poklanjali veliku pažnju pripremi tela za sahranu. Članovi porodice i prijatelji okupali bi pokojnika, namazali ga mirisnim biljem i uljima, a zatim umotali u platno (Jovan 19:39, 40; Dela apostolska 9:36-41). Komšije i drugi bi došli da izraze svoju tugu i teše ožalošćenu porodicu (Marko 5:38, 39).

Mnoge judejske porodice sahranjivale su mrtve u pećinama i grobnicama isklesanim u stenama, kojih je bilo dosta u mnogim delovima Izraela. Time su sledili običaj drevnih patrijarha. Avraham, Sara, Isak, Jakov i drugi sahranjeni su u pećini u Makpeli, u blizini Hevrona (Postanak 23:19; 25:8, 9; 49:29-31; 50:13).

Isus je sahranjen u grobnici isklesanoj u steni (Marko 15:46). Takve grobnice su obično imale uzak ulaz. Unutra su se u kamenim zidovima nalazile isklesane šupljine, tako da su grobna mesta izgledala poput klupa na koje su polagana tela pokojnika. U Isusovo vreme je postojao običaj da se sasušeni posmrtni ostaci skupe i stave u kameni kovčeg. Na taj način se oslobađao prostor za naredne sahrane.

Na sabatni dan odmora, koji je bio obavezan pod Mojsijevim zakonom, Judejci nisu mogli da obavljaju pogrebne običaje. Pošto je Isus umro oko tri sata pre početka sabata, njegovo telo nije bilo potpuno pripremljeno za sahranu kada su ga Josif iz Arimateje i drugi sahranili (Luka 23:50-56). Zato su neke žene otišle do Isusovog groba nakon sabata ne bi li dovršile pripremu njegovog tela (Marko 16:1; Luka 24:1).