Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Uzdaj se u Jehovu i sigurno će ti pomoći

Uzdaj se u Jehovu i sigurno će ti pomoći

Uzdaj se u Jehovu i sigurno će ti pomoći

Ispričao Edmund Šmit

Ovog saveta sam se setio kad je trebalo da se pojavim pred sudom u Njujorku u oktobru 1943. Do svoje 25. godine proveo sam skoro četiri godine u zatvoru zbog hrišćanske neutralnosti. I ja sam, poput Isusovih sledbenika u prvom veku, odlučio da se ’pokoravam Bogu, a ne ljudima‘ (Dela apostolska 5:29). Ali pre nego što vam kažem išta o tome, ispričaću vam kako sam stekao tako jaku veru u Boga.

RODIO sam se 23. aprila 1922. u Klivlendu, u Ohaju, u stanu koji se nalazio iznad pekare koju je držao moj otac. Četiri meseca kasnije moj otac Edmund je bio na jednom kongresu Istraživača Biblije (kako su se Jehovini svedoci tada zvali) koji se održavao u Sidar Pointu, blizu Sendaskija, oko 160 kilometara od naše kuće.

Na tom kongresu prisutni su čuli sledeći podsticaj: „Objavljujte, objavljujte, objavljujte [Božjeg] Kralja i njegovo kraljevstvo.“ Sledeće nedelje, moj otac je počeo da učestvuje u tom delu. Nastavio je da to čini narednih 66 godina, sve dok nije umro 4. jula 1988. Moja majka Meri je takođe verno služila Bogu do svoje smrti 1981. godine.

Pridružujem se roditeljima u službi Bogu

Moja porodica je pripadala skupštini na poljskom jeziku u Klivlendu. Subotom popodne, mnogo nas dece išlo je sa odraslima u službu propovedanja od kuće do kuće. Nedeljom bi naši roditelji sa uživanjem slušali biblijsko predavanje u glavnoj dvorani mesta na kom smo se sastajali. U isto vreme jedan iskusni brat proučavao je Bibliju s nas tridesetak dece, koristeći knjigu Harfa Božja. * Ubrzo sam i sam s drugima proučavao Bibliju, i to sa uspehom.

U julu 1931. naša porodica koja je u međuvremenu dobila prinovu, mog brata Frenka, bila je na još jednom kongresu Istraživača Biblije, ovog puta u Kolumbusu, oko 160 kilometara južno od našeg doma. Tada su Istraživači Biblije sa oduševljenjem prihvatili ime Jehovini svedoci, koje se temelji na Bibliji (Isaija 43:10-12). Tom prilikom sam učestvovao u službi propovedanja pozivajući ljude na govor Džozefa Raterforda, koji je tada vodio delo Jehovinih svedoka. Od tada je prošlo više od 79 godina i još uvek mi je najvažnije da služim Jehovi zajedno s njegovim narodom.

Delo napreduje čak i u teškim vremenima

Do 1933. godine svuda u svetu se osećala ekonomska kriza poznata kao Velika depresija. U Sjedinjenim Državama je bilo nezaposleno preko 15 miliona ljudi, to jest četvrtina radno sposobnog stanovništva. Gradovi su bankrotirali i više nije bilo socijalne pomoći za siromašne. Pa ipak, Jehovini svedoci su se međusobno pomagali. Nedeljom bismo hleb i pecivo iz naše pekare nosili na sastanak i delili drugima. Kad bi moj otac na kraju meseca podmirio sve troškove, ono što bi mu ostalo slao je svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, u Njujorku. Znao je da će taj novac biti iskorišćen za štampanje biblijske literature.

Tih godina, u našoj službi propovedanja veoma važnu ulogu imao je radio. Više od 400 radio-stanica prenosilo je biblijske govore s naših kongresa. Tridesetih godina prošlog veka Jehovini svedoci su u svojoj fabrici u Bruklinu pravili fonografe i ploče. Koristili smo ih u službi propovedanja i izveštavali koliko puta smo pustili ljudima neki biblijski govor i koliko ljudi ga je slušalo.

U Nemačkoj je 1933. godine na vlast došao Adolf Hitler i nacistička partija. Jehovini svedoci su bili žestoko progonjeni zbog svoje neutralnosti (Jovan 15:19; 17:14). Veliki deo Jehovinih svedoka u Nemačkoj bio je poslat u zatvore ili koncentracione logore zbog toga što nisu hteli da učestvuju u političkim aktivnostima i da kažu „hajl Hitler“. Mnogi su bili pogubljeni, dok su drugi umrli od prekomernog rada. Zbog svireposti koje su doživeli, mnogi su umrli ubrzo nakon što su oslobođeni. Jehovini svedoci su bili maltretirani i u drugim zemljama, uključujući i Sjedinjene Države, što nije toliko poznato.

Godine 1940. bili smo na kongresu u Detroitu, u Mičigenu. Tamo sam se 28. jula krstio u znak predanja Jehovi Bogu. Mesec dana pre tog kongresa Vrhovni sud Sjedinjenih Država doneo je presudu da je odbijanje da se pozdravi zastava kršenje zakona koje se kažnjavalo izbacivanjem iz škole. Kako su Jehovini svedoci reagovali na to? Da bi pružili obrazovanje svojoj deci mnogi su organizovali sopstvene škole koje su zvali Škole Kraljevstva.

Drugi svetski rat je počeo u Evropi 1939. godine i ratna histerija je zahvatila Sjedinjene Države. Mlade Svedoke su uznemiravali i tukli i deca i odrasli koji nisu razumeli njihov neutralan stav. Bilo je izvešteno da su u Sjedinjenim Državama u periodu od 1940. do 1944. Jehovini svedoci doživeli više od 2 500 napada nasilne rulje. Progonstvo je postalo još žešće nakon što su Japanci napali Perl Harbor 7. decembra 1941. Nekoliko nedelja pre toga počeo sam da služim kao pionir, kako se zovu Jehovini svedoci koji dosta vremena provode u službi propovedanja. Od novca koji sam uštedeo kupio sam sedam metara dugačku kamp-prikolicu, pa se nekoliko nas preselilo u Luizijanu da bismo tamo propovedali.

Progonstvo na jugu zemlje

Meštani su nam dozvolili da parkiramo našu kamp-prikolicu u jednom voćnjaku blizu grada Džinereta. Jedne subote smo odlučili da propovedamo na ulici, ali šef policije je skupio svoje ljude, uhapsio nas i odveo u zgradu opštine. Napolju se okupila rulja od otprilike 200 ljudi i policija nas je predala njima potpuno nezaštićene. Kako nam je samo laknulo kada su se ti ljudi sklonili da prođemo! Sutradan smo otišli u Baton Ruž, veliki obližnji grad, da ispričamo suvernicima šta nam se desilo.

Kad smo se vratili u Džineret na vratima naše kamp-prikolice našli smo poruku koja je glasila: „Molim vas da dođete kod mene u kamp za radnike na naftnoj bušotini.“ U potpisu je stajalo „E. M. Von“. Pronašli smo gospodina Vona i on nas je pozvao da ručamo s njim i njegovom ženom. Rekao je da su on i njegove kolege bili među okupljenim ljudima, i da bi nas branio da je trebalo. Značilo nam je njegovo ohrabrenje i podrška.

Narednog dana naoružani zamenici šerifa su nas uhapsili i zaplenili nam literaturu. Uzeli su mi ključeve od kamp-prikolice i 17 dana me držali u samici, gde mi skoro ništa nisu davali da jedem. Gospodin Von se trudio da nam pomogne, ali bez uspeha. Dok smo bili u zatvoru, rulja nam je pokrala i zapalila sve što smo imali, uključujući i moju kamp-prikolicu. Tada još nisam razumeo da me Jehova priprema za ono što će mi se ubrzo desiti.

Hapšenje na severu zemlje

Mesec dana nakon što sam se vratio na sever postao sam specijalni pionir i poslat sam da zajedno s drugim Svedocima služim u Oleanu, u državi Njujork. Dok sam bio tamo dobio sam poziv za regrutaciju i uložio sam prigovor savesti. Nakon testova fizičke i mentalne sposobnosti, na moja dokumenta je stavljen pečat: „Kandidat za oficirsku akademiju“.

Nastavio sam s pionirskom službom još otprilike godinu dana. Zatim, 1943, zbog toga što nisam hteo da prekinem sa svojom službom i da se prijavim za vojnu obuku, FBI me je priveo i uputio me da se u toku naredne nedelje javim federalnom sudu u Sirakuzi, u državi Njujork. Protiv mene je podignuta optužnica i suđenje mi je zakazano za dva dana.

Sâm sam se branio. Na našim hrišćanskim sastancima mladi Svedoci su dobijali smernice o tome kako da na sudu brane svoja ustavom zagarantovana prava i kako da se tamo dolično ponašaju. Dobro se sećam saveta spomenutog na početku ovog članka. Neki tužioci su se čak žalili da su Jehovini svedoci upućeniji u zakon od njih samih! Porota me je ipak proglasila krivim. Kada me je sudija pitao da li imam nešto da izjavim, jednostavno sam rekao: „Danas je ova nacija na suđenju pred Bogom zbog toga kako se ophodi prema onima koji mu služe.“

Osuđen sam na četiri godine zatvora u federalnom zatvoru u Čilikotiju, u Ohaju. Tamo sam radio kao sekretar jednog oficira. Posle nekoliko nedelja u našu kancelariju je došao specijalni istražitelj iz države Vašington i rekao da vodi istragu o Hajdenu Kovingtonu. To je bio advokat koji je zastupao Jehovine svedoke i bio je na glasu kao jedan od najboljih advokata u Americi što se tiče ustavnog prava.

Istražitelj je rekao da želi da napravi izveštaj o dva zatvorenika: Deniju Hurtadu i Edmundu Šmitu. „Kakva slučajnost“, rekao je moj nadzornik, „ovo je gospodin Šmit!“ Istražitelj je bio na tajnom zadatku, ali je iznenada shvatio da smo sada svi znali za to. Ubrzo su me prebacili u kuhinju.

Pionirska služba, Betel i brak

Uslovno sam pušten na slobodu 26. septembra 1946. i ponovo sam počeo s pionirskom službom, ovog puta u skupštini Hajlend Park u Kaliforniji. Kasnije, u septembru 1948, ostvario sam cilj koji sam dugo imao. Pozvan sam da služim kao pekar u Betelu, to jest svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, gde se štampa biblijska literatura za naše delo propovedanja koje se obavlja širom sveta. Odmah sam napustio posao glavnog pekara u jednom restoranu u Glendejlu i došao u Betel.

Sedam godina kasnije, 1955, u Evropi je trebalo da se održi nekoliko međunarodnih kongresa. Moja porodica mi je materijalno pomogla da odem na te kongrese. Uživao sam na kongresima u Londonu, Parizu, Rimu i posebno u Nirnbergu, u Nemačkoj, gde je bilo prisutno više od 107 000 ljudi na ogromnom stadionu na kom je Hitler nekada s ponosom posmatrao smotru svojih trupa. Među prisutnima su bili i neki Svedoci iz tog vremena, iako se Hitler zakleo da će ih istrebiti. Bilo je zaista uzbudljivo biti s njima!

Na kongresu u Nirnbergu sam upoznao jednu mladu sestru iz Nemačke, Brigitu Gervin, i zaljubio se u nju. Venčali smo se posle skoro godinu dana i otišli u Glendejl, gde smo živeli blizu mojih roditelja. Prvi sin, Tom, rodio nam se 1957, drugi, Don, 1958, a ćerka Sabina 1960. godine.

Ispunjen i smisaon život

Neki su me pitali da li mi je žao što sam zbog služenja Bogu pretrpeo napade rulje i bio u zatvoru. Nije mi žao, već sam zahvalan Jehovi što imam čast da mu služim zajedno s još mnogima koji su mu verni. Nadam se da će ono što sam doživeo podstaći druge da se približe Bogu i nikada ga ne napuste.

Mnoge Božje sluge su mnogo pretrpele zbog toga što su služile Bogu. Ali zar to ne bi trebalo i da očekujemo? Biblija kaže: „Svi koji žele da žive odano Bogu u jedinstvu sa Hristom Isusom, biće progonjeni“ (2. Timoteju 3:12). Ipak potvrdilo se da su istinite i reči iz Psalma 34:19: „Mnoge nevolje ima pravednik, ali ga iz svih Jehova izbavlja.“

[Fusnota]

^ Izdali Jehovini svedoci, ali se više ne štampa.

[Slika na 27. strani]

Propovedanje u Luizijani početkom 1940-ih

[Slika na 29. strani]

Kao pekar u Betelu

[Slika na 29. strani]

Brigita i ja