ZADNJIH godina je bilo mnogo takvih pretpostavki koje su ponovo oživele delimično zbog popularnih filmova i romana. Pored takvih izmišljenih priča, ima i dosta knjiga i članaka koji se bave apokrifnim spisima iz drugog i trećeg veka n. e. za koje se tvrdi da otkrivaju činjenice o Isusu koje su izostavljene iz jevanđelja. Da li su takve tvrdnje opravdane? Možemo li biti sigurni da nam Biblija govori celu istinu o Isusu?

Odgovore na ta pitanja možemo dobiti ako osmotrimo tri osnovne stvari. Kao  prvo, treba da znamo važne informacije o ljudima koji su pisali knjige iz grčkog dela Svetog pisma i o tome kada su ih napisali; kao drugo, treba da saznamo ko je sastavio biblijski kanon i kako; i kao treće, potrebno je da znamo nešto o poreklu apokrifnih tekstova i po čemu se razlikuju od kanonskih spisa. *

Prema nekim izvorima, Jevanđelje po Mateju je napisano svega osam godina nakon Hristove smrti, to jest oko 41. godine n. e. Premda mnogi izučavaoci smatraju da je ono napisano nešto kasnije, većina se slaže s tim da su sve knjige grčkog dela Svetog pisma napisane tokom prvog veka n. e.

Isusovi savremenici, od kojih su neki bili očevici njegove smrti i uskrsenja, u to vreme su još uvek bili živi i mogli su da potvrde izveštaje iz jevanđelja. Lako su mogli i da razotkriju neistine. Profesor Frederik Brus kaže: „Jedna od jačih strana načina na koji su apostoli propovedali bila je u tome što su se sa uverenjem pozivali na ono što su njihovi slušaoci već znali. Oni nisu govorili samo: ’Mi smo svedoci tih događaja‘, već i: ’Kao što i sami znate‘ (Dela apostolska 2:22).“

Ko su bili pisci grčkog dela Svetog pisma? Među njima su bili i neki od Isusovih 12 apostola. Oni i drugi biblijski pisci, kao što su Jakov, Juda i verovatno Marko, bili su prisutni kada je na Pedesetnicu 33. n. e. osnovana hrišćanska skupština. Svi pisci, uključujući i Pavla, blisko su sarađivali s prvobitnim vodećim telom rane hrišćanske skupštine, koje se sastojalo od apostola i starešina u Jerusalimu (Dela apostolska 15:2, 6, 12-14, 22; Galatima 2:7-10).

Isus je svojim sledbenicima zapovedio da nastave s delom propovedanja i poučavanja koje je on započeo (Matej 28:19, 20). On je čak rekao: „Ko sluša vas, sluša i mene“ (Luka 10:16). Pored toga, obećao im je da će im Božji sveti duh, to jest sila kojom se Bog služi, dati snagu koja im je potrebna da bi izvršili to delo. Zato, kada su dobili rukopise od apostola i njihovih bliskih saradnika — ljudi kod kojih se jasno videlo da poseduju Božji duh — rani hrišćani su prihvatili te knjige ne dovodeći u pitanje njihovu verodostojnost.

Neki biblijski pisci su potvrdili da su tekstovi drugih biblijskih pisaca verodostojni i da su napisani pod Božjim nadahnućem. Na primer, apostol Petar se osvrnuo na Pavlova pisma i svrstao ih među ’ostale delove Pisma‘ (2. Petrova 3:15, 16). Isto tako je i Pavle potvrdio da su apostoli i drugi hrišćanski proroci bili nadahnuti od Boga (Efešanima 3:5).

Prema tome, izveštaji iz jevanđelja su izuzetno pouzdani i verodostojni. To nisu mitovi i legende. To je pažljivo zabeležena istorija koja se zasniva na svedočanstvu očevidaca i koju su napisali ljudi koji su bili nadahnuti Božjim svetim duhom.

Neki stručnjaci tvrde da je kanon grčkog dela Svetog pisma vekovima kasnije sastavila crkva koja je učvrstila svoju moć za vreme vladavine cara Konstantina. Međutim, činjenice govore nešto drugo.

Na primer, zapazite šta kaže profesor crkvene istorije Oskar Skarsaune: „O tome koji će spisi biti uključeni u Novi zavet, a koji neće, nikada nije  odlučivao nijedan crkveni sabor niti samo jedna osoba... Kriterijumi su bili prilično jasni i veoma razumni: Na spise iz prvog veka n. e. za koje se smatralo da su ih napisali apostoli ili njihovi saradnici gledalo se kao na pouzdane. Drugi spisi, pisma ili ’jevanđelja‘ koji su kasnije napisani nisu bili uvršteni u kanon... Ovaj proces je u suštini završen mnogo pre Konstantina i mnogo pre nego što je njegova crkva učvrstila svoju moć. Novi zavet smo dobili od crkve mučenika, a ne od crkve moćnika.“

Ken Berding, vanredni profesor koji se bavi izučavanjem grčkog dela Svetog pisma, kaže sledeće o tome kako je nastao kanon koji danas imamo: „Crkva nije sastavila kanon po svom izboru. Bilo bi tačnije ako bismo rekli da je crkva priznala knjige koje su hrišćani oduvek smatrali verodostojnom Božjom Rečju.“

Međutim, da li su samo ti ponizni hrišćani iz prvog veka odlučivali o tome koje će knjige biti uvrštene u kanon? Biblija pokazuje da je u taj proces bilo uključeno nešto mnogo važnije — i moćnije.

Prema Bibliji, jedan od čudesnih darova duha koje su hrišćani dobijali u prvim decenijama nakon osnivanja hrišćanske skupštine bila je „sposobnost razlikovanja nadahnutih objava“ (1. Korinćanima 12:4, 10). Dakle, neki od tih hrišćana su dobili natprirodnu sposobnost da naprave razliku između izjava koje su zaista bile nadahnute od Boga i onih koje to nisu bile. Zato današnji hrišćani mogu biti sigurni u to da su spisi koji su postali deo Svetog pisma zaista nadahnuti od Boga.

Očigledno je, dakle, da je kanon bio sastavljen u prvom veku pod vođstvom svetog duha. Od druge polovine drugog veka n. e. neki pisci su govorili o kanonstvu biblijskih knjiga. Međutim, ti pisci nisu sastavili kanon — oni su samo potvrdili ono što je Bog već prihvatio preko svojih predstavnika, koji su bili vođeni njegovim duhom.

Drevni manuskripti predstavljaju još jedan snažan dokaz koji potvrđuje kanon koji je danas opšteprihvaćen. Postoji više od 5 000 manuskripata grčkog dela Svetog pisma na izvornom jeziku, a neki od njih potiču iz drugog i trećeg veka. Upravo su ti spisi, a ne apokrifni tekstovi, smatrani verodostojnim tokom tih prvih vekova n. e. i zato su prepisivani i naširoko korišćeni.

Međutim, sam tekst predstavlja najvažniji dokaz što se tiče njegovog kanonstva.  Kanonski spisi su u skladu sa ’zdravim rečima‘ koje nalazimo u drugim delovima Svetog pisma (2. Timoteju 1:13). Oni produbljuju ljubav prema Jehovi i podstiču ljude da mu služe, a upozoravaju na sujeverje, demonizam i obožavanje ljudi i anđela. Oni su istorijski tačni i sadrže istinita proročanstva. Takođe podstiču čitaoce da vole svoje bližnje. Knjige grčkog dela Svetog pisma su karakteristične po tome. Da li se to može reći i za apokrifne knjige?

Apokrifne knjige su potpuno drugačije od kanonskih knjiga. One su nastale otprilike sredinom drugog veka, dakle mnogo kasnije od kanonskih knjiga. Slika koju pružaju o Isusu i hrišćanstvu nije u skladu s nadahnutim Pismom.

Recimo, u apokrifnom Tominom jevanđelju Isusu se pripisuju mnoge čudne izjave, na primer da će pretvoriti Mariju u muškarca kako bi mogla da uđe u nebesko Kraljevstvo. U Tominom jevanđelju o Hristovom detinjstvu Isus se prikazuje kao pakosno dete koje je namerno prouzrokovalo smrt jednog drugog deteta. U apokrifnim knjigama Dela Pavlova i Dela Petrova stavlja se naglasak na potpuno uzdržavanje od polnih odnosa i čak se navodi da su apostoli podsticali žene da se razdvoje od svojih muževa. U Judinom jevanđelju piše kako se Isus smejao svojim učenicima što su se molili Bogu za obrok. Tako nešto se ne uklapa u ono što se nalazi u kanonskim knjigama (Marko 14:22; 1. Korinćanima 7:3-5; Galatima 3:28; Jevrejima 7:26).

U mnogim apokrifnim knjigama se iznose verovanja gnostika, koji su smatrali da Stvoritelj, Jehova, nije dobar Bog. Oni su takođe verovali da uskrsenje nije doslovno, da je sva materija zlo i da iza braka i rađanja stoji Satana.

Za neke apokrifne knjige se kaže da su ih napisale osobe koje se spominju u Bibliji, ali to nije tačno. Da li su te knjige putem neke zavere uklonjene iz Biblije? Jedan stručnjak za apokrifne knjige, Montagju Džejms, rekao je: „Nema ni govora o tome da ih je neko izbacio iz Novog zaveta; one su se same izbacile.“

U kanonskim spisima se na nekoliko mesta daje upozorenje da će se pojaviti otpadništvo koje će iskvariti hrišćansku skupštinu. Ono se zapravo pojavilo već u prvom veku, ali su apostoli sprečavali njegovo širenje (Dela apostolska 20:30; 2. Solunjanima 2:3, 6, 7; 1. Timoteju 4:1-3; 2. Petrova 2:1; 1. Jovanova 2:18, 19; 4:1-3). Takva upozorenja su bacila svetlo na spise koji su počeli da se pojavljuju nakon smrti apostola, spise koji nisu u skladu sa Isusovim učenjima.

Istina, nekim izučavaocima i istoričarima se čini da su ti spisi stari i dostojni poštovanja. Ali razmislite o sledećem: Šta bi bilo ako bi izučavaoci sakupili gomilu nepouzdanih tekstova objavljenih u naše vreme, možda iz tabloida i publikacija radikalnih verskih kultova, a onda ih zapečatili u nekom trezoru? Da li bi s prolaskom vremena ti spisi postali istiniti i pouzdani? Da li bi laži i besmislice iz tih tekstova postale istinite posle 1700 godina samo zato što su tekstovi veoma stari?

Naravno da ne bi. Tako je i s tvrdnjama da se Isus oženio s Marijom Magdalenom i drugim krajnje čudnim izjavama iz apokrifnih knjiga. Zašto bismo verovali takvim nepouzdanim spisima, naročito kad već imamo spise koji su pouzdani? Sve što Bog želi da znamo o njegovom Sinu nalazi se upravo u Bibliji — knjizi kojoj u potpunosti možemo verovati.