ZA VESELEILA i Elijava graditeljski poslovi nisu bili ništa novo. Kao robovi u Egiptu toliko su naporno radili da bi najradije zaboravili koliko cigala su napravili. Došlo je vreme da se gradi sveti šator u Izraelu, a njih dvojica su izabrani da u tome predvode i postanu zanatlije najvišeg ranga (Izl. 31:1-11). Ipak, malo ko će ikada videti njihova izuzetna dela. Da li im je zbog toga bilo krivo? Da li je bilo bitno da njihov rad bude primećen? Da li je tebi bitno da drugi zapaze ono što radiš?

Šator sastanka su krasila prava umetnička dela. Razmisli, na primer, o zlatnim heruvimima koji su bili na kovčegu saveza. Apostol Pavle je za njih rekao da su „slavni“ (Jevr. 9:5). Zamisli koliko su lepe bile te figure od kovanog zlata! (Izl. 37:7-9).

Da su dela Veseleilovih i Elijavovih ruku danas pronađena, bila bi dostojna izlaganja u najpoznatijim muzejima, čiji bi im se brojni posetioci bezmalo divili. Ali koliko ljudi je imalo priliku da ih vidi u vreme kad su nastala? Recimo, heruvimi su se nalazili u Svetinji nad svetinjama. Dakle, mogao ih je videti samo prvosveštenik i to jednom godišnje na Dan očišćenja (Jevr. 9:6, 7). Zato ih je malo ko ikada video.

Da si bio na mestu Veseleila i Elijava i toliko truda uložio u izradu tih izvanrednih umetnina, kako bi se osećao pri pomisli na to da ih skoro niko neće videti? Danas ljudi imaju osećaj postignuća ako u društvu steknu priznanje i divljenje. To smatraju merilom uspeha. Ali s Jehovinim slugama nije tako. Poput Veseleila i Elijava, mi smo zadovoljni kada vršimo Jehovinu volju i imamo njegovo odobravanje.

U Isusovo vreme, mnoge verske vođe su svojim molitvama želele da ostave utisak na druge. Međutim, Isus je savetovao nešto sasvim drugo — da se molimo iskreno,  a ne sa željom da zadivimo druge. Isus kaže do čega će to dovesti: „Tada će ti tvoj Otac, koji vidi u tajnosti, uzvratiti“ (Mat. 6:5, 6). Poruka je jasna: nije važno šta drugi misle o našim molitvama, već šta Jehova misli. Njegovo mišljenje je ono što naše molitve čini zaista vrednim. Isto važi za sve što postižemo u našoj svetoj službi. Vrednost onoga što uradimo ne zavisi od toga da li će nas neko pohvaliti već da li je time zadovoljan Jehova, koji „vidi u tajnosti“.

Kad je sveti šator bio završen, „oblak [je] pokrio šator sastanka i Jehovina slava ispunila je šator“ (Izl. 40:34). Bio je to jasan dokaz Jehovinog odobravanja! Šta misliš, kako su se Veseleilo i Elijav osećali u tom trenutku? Iako njihova imena nisu bila ugravirana na njihova dela, sigurno su osećali duboko zadovoljstvo jer je Bog blagoslovio trud koji su uložili (Posl. 10:22). U godinama koje su usledile, nesumnjivo su bili srećni jer se ono što su napravili i dalje koristilo za službu Jehovi. Kada u novom svetu budu vraćeni u život, sigurno će se oduševiti kada saznaju da je šator sastanka korišćen za službu Jehovi oko 500 godina!

Danas na projektima u Jehovinoj organizaciji ima onih koji rade kao crtači, slikari, muzičari, fotografi, prevodioci i pisci, ali svi oni ostaju anonimni. U tom smislu, niko ne „vidi“ šta rade. Isto se može reći za ogroman posao koji se obavlja u više od 110 000 skupština širom sveta. Ko vidi kako blagajnik ispunjava formulare na kraju meseca? Ko zapaža kada sekretar priprema skupštinski izveštaj o službi propovedanja? Ko primećuje braću i sestre koji vrše popravke na Dvoranama Kraljevstva?

Veseleilo i Elijav nisu stekli trofeje, medalje niti plakete za izuzetne rukotvorine i kvalitetnu gradnju. Ali su zato stekli nešto daleko vrednije — Jehovino odobravanje. Jehova je sigurno zapazio njihovo delo. Ugledajmo se na te ljude koji su služili ponizno i spremnog duha.