SEDMOG septembra 1950. došao sam u Betel. U to vreme je betelsku porodicu u Bruklinu sačinjavalo 355 braće i sestara, koji su imali od 19 pa sve do 80 godina i bili raznih nacionalnosti. Mnogi od njih su imali nebesku nadu.

Majka me je poučavala da služim našem ’srećnom Bogu‘ (1. Tim. 1:11). Ona je počela da služi Jehovi dok sam još bio dečak. Prvog jula 1939, kada sam imao deset godina, krstio sam se na jednom pokrajinskom sastanku u Kolumbusu, u Nebraski. Oko stotinu nas se okupilo u jednoj maloj iznajmljenoj dvorani da bismo odslušali snimljen govor Džozefa Raterforda pod naslovom „Fašizam ili sloboda“. Negde na polovini govora, ispred te dvorane okupila se rulja, koja je zatim upala unutra, prekinula naš sastanak i isterala nas iz grada. Tako smo se okupili na farmi jednog brata nedaleko od grada i tu smo odslušali ostatak programa. Suvišno je reći da sam dobro upamtio dan svog krštenja!

Majka se veoma trudila da me poučava biblijskoj istini. Otac je bio dobar čovek i dobar roditelj, ali se nije mnogo zanimao niti za religiju niti za moju duhovnost. Tako sam preko potrebnu podršku dobijao od majke i drugih Svedoka u skupštini Omaha.

Pred kraj srednje škole, počeo sam da razmišljam o tome šta ću dalje sa svojim životom. Svaki letnji raspust sam provodio kao pomoćni pionir, zajedno s drugim mladima mojih godina.

U to vreme su Džon Čimiklis i Ted Džeres, dvojica mladića koji su upravo završili sedmi razred biblijske škole Galad, počeli s putujućom službom na našem području. Iznenadio sam se kada sam saznao da imaju tek nešto više od 20 godina. Ja sam imao 18 i upravo sam završavao srednju školu. Još uvek se sećam kako me je brat Čimiklis pitao šta nameravam dalje u životu. Kad sam mu odgovorio, on je rekao: „Da, odmah počni s punovremenom službom. Nikad ne znaš kuda te ona može  odvesti.“ Taj savet, kao i primer ta dva mlada brata, ostavili su na mene veliki utisak. Tako sam 1948, po završetku škole, postao pionir.

U julu 1950, moji roditelji i ja prisustvovali smo međunarodnom kongresu na stadionu Jenki u Njujorku. Tom prilikom sam otišao na sastanak za one koji su zainteresovani za betelsku službu i nakon toga sam predao molbu.

Premda se moj otac nije protivio tome da budem pionir i ostanem kod kuće, smatrao je da treba da doprinosim kućnom budžetu. Tako sam počeo da tražim posao. Jednog dana početkom avgusta zastao sam da proverim da li je nešto stiglo u poštansko sanduče. Ugledao sam pismo iz Bruklina, adresirano na mene. Potpisao ga je Natan Nor i u njemu je stajalo sledeće: „Primili smo tvoju molbu za rad u Betelu. Vidim da si spreman da služiš ovde dok te Gospod ne uzme. Bilo bi mi drago da se 7. septembra 1950. javiš u Betel, na adresu Kolumbija Hajts 124, Bruklin.“

Kada se moj otac tog dana vratio s posla, rekao sam mu da sam našao posao. „Odlično! Gde ćeš raditi?“, pitao je. „U Betelu, u Bruklinu, za deset dolara mesečno.“ Bio je malo zatečen mojim odgovorom, ali je rekao da ukoliko želim da radim baš tamo treba da se potrudim da budem dobar radnik. Moj otac se krstio 1953. na kongresu koji je održan na stadionu Jenki.

Na moju veliku radost, moj saradnik u pionirskoj službi, Alfred Nusrala, takođe je bio pozvan u Betel kad i ja, pa smo mogli zajedno putovati. On se kasnije oženio i sa svojom suprugom Džoun pohađao školu Galad. Neko vreme su služili kao misionari u Libanu, a zatim su bili u putujućoj službi u Sjedinjenim Državama.

Kada sam došao u Betel, počeo sam da radim u knjigoveznici. Prva knjiga na kojoj sam radio nosila je naslov Šta je religija učinila za čovečanstvo? Nakon otprilike osam meseci, prebačen sam u Službeno odeljenje, gde mi je nadglednik bio brat Tomas Salivan. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi s tako razboritim bratom i učiti iz njegovog bogatog iskustva, koje je stekao dok je godinama služio u Jehovinoj organizaciji.

Nakon što sam proveo skoro tri godine u ovom odeljenju, Maks Larson, nadglednik štamparije, rekao mi je da brat Nor želi da popriča sa mnom. Pomislio sam da sam uradio nešto pogrešno. Pao mi je kamen sa srca kada mi je brat Nor rekao da je samo hteo da me pita da li planiram da napustim Betel u neko dogledno vreme. Bio mu je potreban neko ko bi privremeno radio u njegovoj kancelariji pa ga je zanimalo da li bih ja to mogao. Rekao sam mu da ne nameravam da napustim Betel i tako sam narednih 20 godina radio s njim.

Imam običaj da kažem da nikada ne bih mogao platiti obrazovanje koje sam stekao radeći s bratom Salivanom i Norom, kao i sa drugima u Betelu, recimo sa Miltonom Henšelom, Klausom Džensenom, Maksom Larsonom, Hjugom Rimerom i Grantom Sjuterom. *

Braća s kojom sam sarađivao bila su od velike pomoći organizaciji jer su savesno i temeljno obavljali svoj posao. Brat Nor je  neumorno radio na tome da naše delo napreduje u najvećoj mogućoj meri. Mi koji smo blisko sarađivali s njim znamo koliko je bio pristupačan i otvoren za razgovor. Čak i kada smo imali drugačije mišljenje o nečemu, osećali smo se slobodno da ga izrazimo znajući da on i dalje ima poverenja u nas.

Jednom prilikom je brat Nor pričao sa mnom o tome da treba voditi računa i o onom što bismo mogli nazvati sitnicama. Naveo mi je jedan primer. Kada je brat Nor služio kao nadglednik štamparije, brat Raterford bi mu ponekad javio telefonom da mu ponese nekoliko gumica za brisanje kad bude dolazio na ručak. Brat Nor bi odmah otišao po gumice i stavio ih u svoj džep. Zatim bi ih u podne odneo u njegovu kancelariju. To je bila sitnica, ali je bratu Raterfordu značila. Na kraju me je brat Nor zamolio: „Voleo bih da su mi olovke zarezane. Možeš li se svako jutro pobrinuti za to?“ Tako sam godinama pazio na to da mu olovke budu zarezane.

Brat Nor je često govorio o tome koliko je važno da pažljivo slušamo kad nas neko zamoli da nešto obavimo. Jednom prilikom mi je detaljno objasnio šta treba da uradim, ali ja ga nisam pažljivo slušao. Zbog toga sam ga doveo u nezgodnu situaciju. Osećao sam se užasno pa sam mu napisao kratko pismo u kom sam rekao da mi je strašno žao što sam mu prouzrokovao nepriliku i da mislim da je najbolje da me premesti na drugo radno mesto. Kasnije tog jutra, brat Nor je došao do mene. „Roberte, pročitao sam tvoje pismo“, rekao je. „Istina je da si pogrešio. Već smo razgovarali o tome i siguran sam da ćeš drugi put više paziti. Hajde da se sad vratimo na posao.“ Nemam reči da opišem koliko mi je značilo njegovo razumevanje.

Nakon osam godina provedenih u Betelu, nisam imao drugih planova, osim da nastavim s betelskom službom. A onda se to promenilo. Negde u vreme održavanja međunarodnog kongresa na stadionima Jenki i Polo Graunds 1958. godine, sreo sam Lorejn Bruks, pionirku koju sam upoznao 1955. kada je služila u Montrealu, u Kanadi. Oduševio me je njen stav prema punovremenoj službi i njena spremnost da ode gde god bi je Jehovina organizacija mogla poslati. Njen cilj je bio da pohađa biblijsku školu Galad. Godine 1956, kada je imala 22 godine, pozvali su je u 27. razred. Nakon završetka te škole, poslata je u Brazil, gde je služila kao misionar. Lorejn i ja smo 1958. obnovili naše poznanstvo i ona je pristala da se uda za mene. Planirali smo da se venčamo sledeće godine nadajući se da ćemo nakon toga zajedno moći da služimo kao misionari.

Kada sam saopštio bratu Noru da planiram da se oženim, on mi je savetovao da  sačekamo tri godine, a da se zatim venčamo i nastavimo da služimo u Betelu u Bruklinu. U to vreme je za parove koji bi želeli da nakon venčanja ostanu u Betelu važilo pravilo da jedan od njih mora imati najmanje deset, a drugi najmanje tri godine betelske službe. Lorejn se složila s tim da prvo služi dve godine u brazilskom Betelu, a onda još jednu godinu u Bruklinu i da se zatim venčamo.

Tokom prve dve godine kako smo se verili održavali smo kontakt samo putem pisama. Telefoniranje je bilo i suviše skupo, a elektronske pošte nije bilo. Bilo nam je drago što je brat Nor pristao da održi govor za naše venčanje 16. septembra 1961. Naravno, tih nekoliko godina koliko smo čekali za nas su bile duge. Ali kada se danas osvrnemo na preko 50 godina srećnog braka, uviđamo da je vredelo čekati.

Godine 1964, počeo sam da posećujem braću u drugim zemljama kao zonski nadglednik. U to vreme braća nisu mogla voditi svoju suprugu na takva putovanja. Međutim, to se promenilo 1977. Te godine smo se Lorejn i ja pridružili Grantu i Idit Sjuter i zajedno posetili podružnice u Nemačkoj, Austriji, Grčkoj, na Kipru, u Turskoj i Izraelu. Sveukupno, bio sam u 70 zemalja.

Tokom jednog takvog putovanja u Brazil 1980. bili smo u Belemu, gradu koji se nalazi na ekvatoru i u kom je Lorejn služila kao misionar. Zatim smo posetili braću u Manausu. Oni su se okupili na stadionu na kom je planirano da održim govor. Tamo smo zapazili jednu grupu ljudi koji se nisu pozdravljali s drugima kao što je to običaj među Brazilcima, naime da se žene poljube u obraz, a da se muškarci rukuju. Šta je bio razlog?

To su bila naša draga braća i sestre iz kolonije gubavaca koja se nalazila unutar oblasti amazonske kišne šume. Oni su izbegavali direktan kontakt s drugima u publici zbog opasnosti od zaraze. To što smo videli duboko nas je dirnulo. Nikad nećemo zaboraviti kako su njihova lica zračila radošću. Koliko su samo istinite Isaijine reči: „Moje će sluge klicati od radosti u srcu“ (Is. 65:14).

Lorejn i ja često razmišljamo o svojoj službi Jehovi u kojoj smo proveli više od šest decenija. Dozvolili smo da nas Jehova vodi putem svoje organizacije i stvarno smo uživali u svim blagoslovima koje smo na taj način dobili. Premda više ne mogu da putujem po svetu kao ranije, još uvek imam snage da svakodnevno obavljam svoj posao kao pomoćnik u Odboru koordinatora i Službenom odboru Vodećeg tela. Drago mi je što na ovaj način mogu koliko-toliko podupirati naše međunarodno bratstvo. I dalje nas oduševljava što vidimo kako veliki broj mlade braće i sestara stupa u punovremenu službu sa stavom koji je imao Isaija kada je rekao: „Evo mene, mene pošalji“ (Is. 6:8). To mnoštvo mladih ljudi samo potvrđuje istinitost reči koje mi je godinama ranije uputio pokrajinski nadglednik: „Odmah počni s punovremenom službom. Nikad ne znaš kuda te ona može odvesti.“