Životna priča

Sedamdeset godina držim Judejca za skut

Ispričao Leonard Smit

Kada sam bio u ranim tinejdžerskim godinama, dva biblijska odlomka su me posebno zadivila. Danas, nakon više od 70 godina, još uvek se sećam vremena kada sam razumeo značenje Zaharije 8:23, gde se govori o „deset ljudi“ koji su uhvatili „jednog Judejca za skut“. Oni su mu rekli: „Idemo s vama, jer smo čuli da je Bog s vama.“

JUDEJAC simbolizuje pomazane hrišćane, a „deset ljudi“ predstavljaju „druge ovce“, to jest „Jonadave“, kako su tada bili poznati a (Jov. 10:16). Kada sam razumeo taj stih, shvatio sam da ispunjenje moje nade da zauvek živim na zemlji u velikoj meri zavisi od toga da verno podupirem pomazanike.

Na mene je takođe duboko uticalo i Isusovo poređenje o „ovcama“ i „jarcima“ iz Mateja 25:31-46. „Ovce“ predstavljaju one koji su povoljno prosuđeni u vreme kraja jer čine dobro Hristovoj pomazanoj braći koja su još uvek na zemlji. Kao mladi Jonadav, rekao sam sebi: ’Len, ako želiš da te Hrist prosudi kao ovcu, moraš podupirati njegovu pomazanu braću i slediti njihovo vođstvo, jer je Bog s njima.‘ Ovo razumevanje me vodi kroz život više od sedam decenija.

’GDE JE MOJE MESTO?‘

Majka se krstila 1925. u dvorani za sastanke u Betelu. Ta dvorana je bila poznata kao londonski tabernakl i koristila su je braća iz tog područja. Ja sam se rodio 15. oktobra 1926. Krstio sam se u martu 1940. na jednom većem skupu u primorskom gradu Doveru u Engleskoj. Sve više sam voleo biblijsku istinu. Moja majka je bila pomazanik tako da je prvi ’skut Judejca‘ za koji sam se uhvatio zapravo bio njen skut. U to vreme, otac i starija sestra nisu služili Jehovi. Pripadali smo skupštini Gilingem u jugoistočnom delu Engleske, u kojoj su uglavnom bili pomazani hrišćani. Majka je bila dobar primer revnosti u službi propovedanja.

U septembru 1941. održan je kongres u gradu Lejčester i u govoru pod naslovom „Besprekornost“ osmotreno je pitanje ko treba da vlada čitavim svemirom. Zahvaljujući tom govoru prvi put sam razumeo da smo i mi uključeni u sporno pitanje između Jehove i Satane. Zato je bilo potrebno da stanemo na Jehovinu stranu i da ostanemo verni njemu kao Vrhovnom Vladaru čitavog svemira.

Na tom kongresu je stavljen veliki naglasak na pionirsku službu, a mladi su bili podstaknuti da im ona bude cilj. Govor pod naslovom „Mesto koje pioniri zauzimaju u organizaciji“ naveo me je da se pitam:  ’Gde je moje mesto?‘ Taj kongres me je uverio da kao Jonadav imam dužnost da dam sve od sebe kako bih pomagao pomazanicima u službi propovedanja. Odmah tu na kongresu sam popunio molbu kako bih i ja postao pionir.

PIONIRSKA SLUŽBA TOKOM RATA

Specijalni pionir sam postao 1. decembra 1941, kada sam imao 15 godina. Mama mi je bila prvi partner u službi, ali nakon otprilike godinu dana, morala je da prekine s pionirskom službom iz zdravstvenih razloga. Zato mi je londonska podružnica poslala novog partnera Rona Parkina, koji trenutno služi u Odboru podružnice u Portoriku.

Poslati smo u priobalne gradove Broudsters i Ramsgejt u grofoviji Kent, gde smo iznajmili sobu. Kao specijalni pioniri, svakog meseca smo za lične potrebe dobijali 40 šilinga (tada oko osam američkih dolara). Nakon što bismo platili kiriju, ostalo bi nam malo novca za život, i nismo uvek bili sigurni da li ćemo za sledeći obrok imati šta da jedemo. Ali na jedan ili drugi način, Jehova se uvek brinuo za naše potrebe.

Glavno prevozno sredstvo bili su nam bicikli. Nije bilo lako da ih natovarene vozimo nasuprot snažnim vetrovima koji su duvali sa Severnog mora. Dodatne muke su nam zadavali iznenadni vazdušni napadi i nemačke rakete V-1 kojima je bombardovan London i koje su prilično nisko letele iznad Kenta. Jednom sam morao da skočim s bicikla i da se bacim u jarak kada mi je avionska bomba proletela iznad glave i eksplodirala na obližnjoj njivi. I pored svega, godine koje smo proveli propovedajući u Kentu pamtim kao lepe.

POSTAO SAM MLADI BETELIT

Mama je uvek s divljenjem govorila o Betelu. Rekla bi: „Ne mogu ti poželeti ništa bolje od toga da postaneš betelit.“ Zamislite onda koliko sam bio radostan i iznenađen kada sam u januaru 1946. dobio poziv da dođem u londonski Betel i pomažem tamo tri sedmice. Kada su prošle te tri sedmice, brat Prajs Hjuz koji je bio sluga podružnice, zamolio me je da ostanem. Ono što sam tamo naučio oblikovalo me je za ostatak mog života.

U to vreme betelska porodica u Londonu sastojala se od oko 30 članova, uglavnom mlade neoženjene braće, ali i od nekoliko pomazanika, kao što su Prajs Hjuz, Edgar Klej i Džon Bar, koji je postao član Vodećeg tela. Imao sam čast da kao mladić podupirem Hristovu braću, radeći pod duhovnim okriljem tih „stubova“ (Gal. 2:9).

Jednog dana, jedan brat mi je rekao da ispred vrata čeka neka sestra koja želi da me vidi. Na moje iznenađenje, bila je to moja majka s paketom u ruci. Rekla je da ne želi da uđe kako me ne bi ometala u poslu, ali mi je dala paket i otišla. U njemu je bio topao kaput. Njen brižan gest me je podsetio na Anu koja je svom mladom sinu Samuilu donosila tunike dok je služio u šatoru sastanka (1. Sam. 2:18, 19).

GALAD — NEZABORAVNO ISKUSTVO

Godine 1947, petorica nas iz Betela bili smo pozvani u školu Galad u Sjedinjenim Državama, i  naredne godine smo pohađali 11. razred. Kada sam stigao u kontinentalni deo države Njujork, gde se u to vreme nalazila škola, tamo je bilo dosta hladno. Bio sam veoma srećan što sam imao topao kaput koji mi je majka donela!

Šest meseci koje sam proveo u Galadu bilo je nezaboravno. Saradnja s drugim polaznicima iz 16 različitih zemalja proširila je moje vidike. Pored duhovnog bogatstva koje smo sticali u školi, posebno mi je značilo druženje sa zrelim hrišćanima. Jedan od studenata, Lojd Bari, jedan od instruktora, Albert Šroder, i Džon But, nadglednik farme (gde se nalazila škola Galad), kasnije su postali članovi Vodećeg tela. Zaista cenim ljubazne savete koje sam dobio od te braće i njihov izuzetan primer vernosti Jehovi i njegovoj organizaciji.

POKRAJINSKA SLUŽBA I OPET U BETEL

Po završetku škole Galad, moja dodela je bila pokrajinska služba u državi Ohajo. Iako sam imao samo 21 godinu, braća su srdačno prihvatila moj mladalački polet. U toj pokrajini sam puno toga naučio od iskusne starije braće.

Nakon nekoliko meseci, bio sam pozvan da se vratim u bruklinski Betel radi dodatne obuke. Tokom tog vremena, upoznao sam i druge „stubove“, kao što su Milton Henšel, Karl Klajn, Natan Nor, Tomas Salivan i Lajman Svingl, koji su tada ili kasnije bili članovi Vodećeg tela. Posmatrajući njihov rad i hrišćanski način života naučio sam mnogo toga. Stekao sam ogromno poverenje u Jehovinu organizaciju. Zatim sam poslat u Evropu da tamo nastavim da služim.

Moja majka je umrla u februaru 1950. Nakon sahrane, otvoreno sam razgovarao sa ocem i svojom sestrom Dorom. Pitao sam ih šta dalje nameravaju sa istinom budući da je majka umrla, a ja više ne živim s njima. Pošto su poznavali i cenili jednog starijeg pomazanog brata po imenu Hari Brauning, složili su se da s njim razgovaraju o istini. Za godinu dana, i tata i Dora su se krstili. Tata je kasnije naimenovan kao sluga pomoćnik u skupštini Gilingam. Nakon njegove smrti, Dora se udala za vernog starešinu Roja Mortona i verno je služila Jehovi sve do svoje smrti 2010.

SLUŽBA U FRANCUSKOJ

U školi sam učio francuski, nemački i latinski, i od ta tri jezika francuski mi je zadavao najviše muka. Zato su moja osećanja bila pomešana kada sam zamoljen da pomognem braći u pariskom Betelu. Tamo sam imao čast da sarađujem sa slugom podružnice Anrijem Žežeom, starijim pomazanim bratom. Zaduženja nisu uvek bila laka i nesumnjivo sam pravio mnogo grešaka, ali sam dosta naučio o međuljudskim odnosima.

Pored toga, planirano je da se 1951. održi prvi posleratni međunarodni kongres u Parizu i ja sam bio uključen u organizaciju tog događaja. Mladi putujući nadglednik Leopol Žonte došao je u Betel da mi pomogne. Kasnije je postao nadglednik podružnice. Kongres je održan u Hali sportova, u blizini Ajfelove kule. Došli su delegati iz 28 zemalja. Poslednjeg dana, 6 000 Svedoka iz Francuske bilo je presrećno kada je videlo da je bilo ukupno 10 456 prisutnih!

 Kada sam došao u Francusku, moje znanje francuskog jezika bilo je daleko od dovoljnog. Da stvari budu još gore, napravio sam veliku grešku što sam pričao francuski samo onda kada sam bio potpuno siguran da neću pogrešiti. Ali ako ne pravite greške, nikada vas neće ispraviti i ne možete da napredujete.

Odlučio sam da to promenim i upisao sam se u školu francuskog jezika za strance. Odlazio sam na časove uveče kada nismo imali sastanke. Francuski je počeo da mi se dopada i ta ljubav je rasla iz godine u godinu. To je bila dobra odluka, jer sam mogao da pomažem u francuskoj podružnici oko prevođenja. S vremenom sam i sam postao prevodilac sa engleskog na francuski. Bilo mi je zadovoljstvo što sam mogao doprineti tome da širom sveta braća koja govore francuski dobiju bogatu duhovnu hranu koju pruža verni rob (Mat. 24:45-47).

BRAK I DODATNA ZADUŽENJA

Ester, pionirka iz Švajcarske koju sam upoznao nekoliko godina ranije, postala je moja supruga 1956. Venčali smo se u Dvorani Kraljevstva koja se nalazila odmah pored londonskog Betela (nekadašnji londonski tabernakl, gde se moja majka krstila). Govor za venčanje je održao brat Hjuz. Među prisutnima je bila i Esterina majka, koja je takođe imala nebesku nadu. Tako sam, pored ljupke i verne supruge dobio i priliku da provedem mnoge sate u prijatnom društvu tašte koja je bila divna i duhovna osoba. Život na zemlji završila je 2000. godine.

Nakon venčanja, Ester i ja smo živeli van Betela. Ja sam nastavio da prevodim za Betel, a Ester je služila kao specijalni pionir u predgrađima Pariza. Zahvaljujući njoj, nekoliko osoba je počelo da služi Jehovi. Godine 1964. pozvani smo da se preselimo u Betel. Zatim, kada je 1976. prvi put formiran Odbor podružnice, postao sam jedan od članova. Tokom svih ovih godina, Ester me u svemu s puno ljubavi podržava.

„MENE NEĆETE UVEK IMATI“

Povremeno sam imao priliku da neko vreme budem u svetskoj centrali u Njujorku. Tokom tih poseta, dobio sam dobre savete od članova Vodećeg tela. Na primer, kada sam jednom prilikom izrazio zabrinutost zbog rokova u okviru kojih moram obaviti neke poslove, brat Nor se nasmejao i rekao: „Ne brini. Radi!“ Od tada, kada bi se poslovi nagomilali, nisam paničio, već bih seo i radio jedan posao za drugim i na kraju bi uglavnom sve bilo završeno na vreme.

Neposredno pred smrt, Isus je svojim učenicima rekao: ’Mene nećete uvek imati pored sebe‘ (Mat. 26:11). Kao druge ovce, znamo da ni mi nećemo uvek imati pored sebe pomazanu Hristovu braću. Zato smatram da je neprocenjiva čast to što više od 70 godina blisko sarađujem s mnogima od njih, držeći se tako za skut Judejca.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 21. strani]

Brat Nor se nasmejao i rekao: „Ne brini. Radi!“

[Slike na 19. strani]

(Levo) Moja majka i otac

(Desno) U školi Galad 1948, u toplom kaputu koji sam dobio od majke

[Slika na 20. strani]

Posvećenje francuske podružnice 1997, brat Lojd Bari i ja kao njegov prevodilac

[Slike na 21. strani]

(Levo) Sa Ester na dan venčanja

(Desno) Nas dvoje u službi propovedanja