„Sada sam paralizovana, ali ne zauvek!“

Ispričala Sara van der Monde

Ljudi mi često kažu: „Saro, imaš divan osmeh. Kako si uvek tako srećna?“ Ja im kažem da je to zato što imam posebnu nadu. Ona se može opisati sledećim rečima: „Sada sam paralizovana, ali ne zauvek!“

RODILA sam se 1974. godine u Parizu. Majka je imala težak porođaj i kasnije su lekari utvrdili da bolujem od cerebralne paralize. Pokreti su mi bili otežani, a govor nerazgovetan. Takođe sam dobila epilepsiju i postala sklona infekcijama.

Kada sam imala dve godine, preselili smo se u Melburn u Australiji. Dve godine kasnije, tata nas je napustio. Tada sam prvi put osetila da sam bliska s Bogom. Mama, koja je Jehovin svedok, redovno me je vodila na skupštinske sastanke gde sam saznala da me Bog voli i da mu je stalo do mene. To saznanje, kao i mamina ljubav i podrška, pomoglo mi je da se osećam bezbedno uprkos promenjenim okolnostima.

Mama me je naučila i kako da se molim Jehovi. Zapravo, uvidela sam da mi je mnogo lakše da se molim nego da pričam. Kada se molim, ne moram da se naprežem da izgovorim reči, već ih jasno „čujem“ u sebi. A pošto je moj govor nerazumljiv, ohrabrujuće je znati da Jehova razume sve, bilo da to kažem u sebi ili nerazgovetno izgovorim naglas (Ps. 65:2).

Neprestana borba

Do pete godine, stanje mi se pogoršalo do te mere da su mi za hodanje bile potrebne šine. Zapravo sam se više gegala nego što sam hodala! Do jedanaeste godine više uopšte nisam mogla da hodam. Kasnije čak nisam mogla ni da legnem u krevet niti da ustanem bez sobne dizalice pomoću koje sam se podizala do invalidskih kolica na električni pogon.

Iskreno, ponekad sam veoma tužna zbog svog stanja. Ali onda se setim porodičnog gesla: „Ne brini zbog onoga što ne možeš da učiniš. Jednostavno uradi ono što možeš.“ To mi je pomoglo da se okušam u jahanju, jedrenju, vožnji kanuom, kampovanju i čak vožnji automobila na stazi. Svoju ljubav prema umetnosti izražavam slikanjem, šivenjem, izradom prekrivača, vezenjem i pravljenjem predmeta od keramike.

Zbog ozbiljnih zdravstvenih problema, neki su smatrali da nisam sposobna da sama donesem odluku da služim Bogu. Kada sam imala 18 godina, jedna profesorka me je nagovarala da odem od kuće  kako bih „pobegla“ od mamine religije. Čak se ponudila da mi pomogne da nađem smeštaj. Međutim, rekla sam joj da nikada neću napustiti svoju veru i da ću otići od kuće tek kad budem spremna da se osamostalim.

Nedugo nakon tog događaja, krstila sam se kao Jehovin svedok. Dve godine kasnije, preselila sam se u jedan mali stan. Sada sam srećna, jer imam podršku drugih i samostalna sam.

Neočekivana ponuda

Tokom godina sam doživela i druge ispite vere. Jednog dana sam bila totalno zatečena kada me je zaprosio jedan drug iz škole koji je takođe invalid. Isprva mi je to laskalo. Kao i većina devojaka, volela bih da imam nekog pored sebe. Ipak, to što smo imali slično zdravstveno stanje nije bila garancija za srećan brak. Osim toga, taj mladić nije delio moja uverenja. Naša verovanja, aktivnosti i ciljevi bili su potpuno drugačiji. Kako bismo onda mogli da zajedno živimo? Takođe sam bila odlučna da poslušam Božje jasno uputstvo da se udam samo za suvernika (1. Kor. 7:39). Zato sam ljubazno odbila ponudu tog mladića.

I danas smatram da sam donela ispravnu odluku. Sigurna sam da ću biti srećna u Božjem obećanom novom svetu (Ps. 145:16; 2. Petr. 3:13). Do tada, biću verna Jehovi i zadovoljna trenutnim okolnostima.

Jedva čekam dan kada ću skočiti na svoje noge i potrčati silinom vetra. Tada ću uzviknuti: „Bila sam paralizovana, ali sada sam potpuno zdrava, i to zauvek!“