Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Naša borba da ostanemo duhovno jaki

Naša borba da ostanemo duhovno jaki

Životna priča

Naša borba da ostanemo duhovno jaki

ISPRIČAO ROLF BRIGEMAJER

Prvo pismo koje sam primio nakon što su me uhapsili, bilo je od jednog prijatelja. U njemu mi je saopštio da su moja majka i mlađa braća — Peter, Joken i Manfred — takođe uhapšeni. Tako su moje dve mlađe sestre ostale same, bez roditelja i braće. Zašto su vlasti Istočne Nemačke progonile moju porodicu? Šta nam je pomoglo da ostanemo duhovno jaki?

DRUGI SVETSKI rat je naglo prekinuo naše bezbrižno detinjstvo. Na svojoj koži smo doživeli surovost rata. Otac se priključio nemačkoj vojsci i umro kao ratni zarobljenik. Naša majka, Berta, morala je da brine o šestoro dece uzrasta od jedne do 16 godina.

Zbog onoga što je videla u crkvi koju je posećivala majka se potpuno razočarala u religiju i nije želela da sluša bilo šta u vezi s Bogom. Ali, jednog dana 1949. godine na naša vrata je došla Ilza Fuks, jedna mudra žena niskog rasta, da bi razgovarala o Božjem Kraljevstvu. Pitanja koja je postavljala i njeno rezonovanje probudili su majčinu radoznalost. Majci je proučavanje Biblije pružilo nadu.

Međutim, moja braća i ja smo u početku bili sumnjičavi. Velike stvari koje su obećavali nacisti, a kasnije i komunisti, samo su nas dovele do razočaranja. Iako smo bili nepoverljivi prema bilo kojim novim obećanjima, na nas je veliki utisak ostavilo to što smo saznali da su neki Svedoci bili u koncentracionim logorima zbog toga što su odbili da podupru ratne aktivnosti. Naredne godine majka, Peter i ja smo se krstili.

Naš mlađi brat Manfred se takođe krstio, ali se biblijska istina nije duboko ukorenila u njegovom srcu. Kada su 1950. komunisti zabranili naše delo i kada je bio pod pritiskom tajne policije — ozloglašene Štazi — otkrio je gde su se održavali sastanci. To je bio razlog zbog kog su kasnije moja majka i braća bili uhapšeni.

Služenje pod zabranom

Pošto je delo bilo pod zabranom, morali smo da krijumčarimo biblijsku literaturu u Istočnu Nemačku. Kao kurir, ja bih podigao zalihu literature u zapadnom delu Berlina, gde ona nije bila zabranjena, a zatim bih je preneo preko granice. Više puta sam umakao policiji, ali su me uhapsili u novembru 1950.

Štazi me je stavio u jednu podzemnu ćeliju koja nije imala prozore. Tokom dana mi nisu dozvoljavali da spavam, a noću su me ispitivali i ponekad tukli. Sa porodicom nisam bio u kontaktu sve do marta 1951. kada su majka, Peter i Joken došli na moje suđenje. Izrečena mi je kazna od šest godina.

Šest dana nakon tog suđenja, Peter, Joken i majka su uhapšeni. Posle toga, jedna suvernica se brinula o mojoj sestri Hanalori, koja je imala 11 godina, a jedna moja tetka je brinula o Sabini, koja je imala 7 godina. Članovi Štazija su postupali prema mojoj majci i braći kao da su opasni kriminalci, čak su im i pertle oduzeli. Tokom ispitivanja su morali sve vreme da stoje. I oni su takođe bili osuđeni na šest godina.

Godine 1953. nas nekolicina zatvorenika Svedoka dobili smo naređenje da sagradimo jedan vojni aerodrom, što smo odbili da uradimo. Vlasti su nas kaznile sa 21 danom izolacije, što je značilo da za nas nije bilo rada, pisama i dobijali smo malo hrane. Neke hrišćanske sestre bi od svog oskudnog sledovanja sačuvale hleb i tajno nam ga dostavljale. Tako sam upoznao Ani, jednu od tih sestara, koja je postala moja supruga nakon što smo oslobođeni — ona 1956, a ja 1957. Godinu dana nakon što smo se venčali rodila se naša ćerka Rut. Peter, Joken i Hanalora takođe su stupili u brak otprilike u isto vreme.

Oko tri godine nakon što sam pušten iz zatvora ponovo su me uhapsili. Jedan policajac Štazija pokušao je da me nagovori da postanem doušnik. Rekao je: „Dragi gospodine Brigemajer, molim vas budite razumni. Vi znate šta znači biti u zatvoru i mi ne želimo da ponovo prođete kroz sve to. Možete da ostanete Svedok, da nastavite da proučavate i da govorite o Bibliji koliko želite. Mi samo želimo da budemo u toku. Mislite na vašu ženu i ćerkicu.“ Ta poslednja izjava me je pogodila u srce. Ipak, znao sam da će Jehova dok god ja budem bio u zatvoru brinuti za moju porodicu bolje nego što bih to ja mogao — i tako je i bilo!

Vlasti su pokušale da prisile Ani da radi puno radno vreme, a da tokom sedmice brigu o Rut prepusti drugima. Ani se tome odupirala i radila je noću tako da je tokom dana mogla da brine o Rut. Naša duhovna braća su bila veoma brižna i pomagala su joj u materijalnom pogledu tako da je nešto od toga čak mogla da podeli i s drugima. A što se mene tiče, ja sam proveo u zatvoru još skoro šest godina.

Kako smo sačuvali veru u zatvoru

Nakon što sam došao u zatvor, Svedoci s kojima sam delio ćeliju gorljivo su želeli da znaju šta je novo objavljeno u poslednje vreme. Kako sam samo bio srećan što sam dok sam bio na slobodi pažljivo proučavao časopis Kulu stražaru i što sam redovno prisustvovao sastancima, tako da sam mogao da budem za njih izvor duhovnog ohrabrenja!

Kada smo pitali stražare za jednu Bibliju, oni su odgovorili: „Dati Jehovinim svedocima Bibliju je isto tako opasno kao i dati zatvoreniku obijački alat kako bi pobegao.“ Svaki dan, braća koja su predvodila izabrala bi jedan biblijski stih da ga razmotrimo. Tokom naše svakodnevne polučasovne šetnje po dvorištu nismo bili toliko zainteresovani za vežbanje i svež vazduh koliko za to da izvučemo korist iz biblijskog stiha za taj dan. Iako je razdaljina između nas bila 5 metara i nismo smeli da razgovaramo, ipak smo nalazili načine da dnevni stih prosledimo dalje. Kada smo ponovo bili u ćeliji, povezali bismo ono što je svako od nas uspeo da čuje i tek tada bismo počeli sa našim biblijskim razmatranjem za taj dan.

Nakon nekog vremena, jedan doušnik nas je odao nakon čega su me stavili u samicu. Zaista sam bio srećan što sam do tada naučio napamet nekoliko stotina biblijskih stihova! Tako sam duge prazne dane u samici ispunjavao meditiranjem o mnogim biblijskim temama. Zatim sam prebačen u drugi zatvor gde me je jedan stražar stavio u ćeliju sa još dva Svedoka i dao nam ono što nam je najviše značilo — Bibliju. Nakon šest meseci koje sam proveo u samici veoma sam cenio to što sam ponovo mogao sa suvernicima da razgovaram o biblijskim temama.

Moj brat Peter, koji je bio u drugom zatvoru, opisuje šta mu je pomoglo da istraje: „Zamišljao sam život u novom svetu i svoj um sam zaposlio stihovima iz Biblije. Međusobno smo se jačali tako što smo postavljali biblijska pitanja jedan drugome i zadavali testove koji su bili temeljeni na Bibliji. Život nam nije bio lak. Ponekad nas je bilo i jedanaestorica u prostoriji od 12 kvadratnih metara. Sve smo tu morali da obavljamo — da jedemo, spavamo, da se peremo, pa čak i da vršimo nuždu. Postali smo razdražljivi.“

Joken, moj drugi brat, seća se šta je on doživeo u zatvoru: „Ja sam pevao pesme kojih sam mogao da se setim iz naše pesmarice. Svaki dan sam razmišljao o jednom stihu kog sam se mogao setiti. Nakon što sam bio oslobođen iz zatvora nastavio sam sa tom dobrom navikom duhovne pouke. Svakog dana čitao sam dnevni citat sa svojom porodicom. Pored toga, zajedno smo se spremali za sve sastanke.“

Majku puštaju iz zatvora

Nakon malo više od dve godine zatvora, majka je bila oslobođena. Svoju slobodu je koristila tako što je proučavala Bibliju sa Hanalorom i Sabinom, pomažući im da tako postave dobar temelj za svoju veru. Takođe im je pomagala da se suoče s problemima koji bi se pojavili u školi zbog njihove vere u Boga. Hanalora kaže: „Zahvaljujući tome što smo se kod kuće međusobno hrabrile nismo bile zabrinute kakve će biti posledice. Naše jake porodične veze ublažavale su sve nevolje koje smo doživljavale.“

Hanalora nastavlja: „Takođe smo i našu braću koja su bila u zatvoru snabdevale duhovnom hranom. Na voštanom papiru smo prepisivale sitnim slovima kompletno izdanje Kule stražare. Zatim smo te stranice sakrili među suve šljive koje smo slale u paketu svakog meseca. Kakva je radost za nas bila kada bismo dobile vesti da su šljive bile ’jako ukusne‘. Bile smo toliko zaokupljene tim poslom i mogu reći da je to bio predivan period.“

Život pod zabranom

Peter opisuje kako je izgledao život u Istočnoj Nemačkoj pod zabranom koja je trajala decenijama: „Sastajali smo se po kućama u malim grupama, a dolazili smo i odlazili u različito vreme. Na svakom sastanku smo se dogovarali za vreme održavanja sledećeg sastanka. To smo činili pomoću znakova i pisanih poruka zbog stalne opasnosti da nas Štazi prisluškuje.“

Hanalora objašnjava: „Ponekad bismo dobili snimak kongresnog programa na audio-kasetama. To bi uvećalo radost naših sastanaka. Naša mala grupa bi se okupila da bismo nekoliko sati slušali biblijske pouke. Iako nismo mogli da vidimo govornike, pažljivo smo pratili program i vodili beleške.“

Peter kaže: „Naša hrišćanska braća u drugim zemljama dala su sve od sebe da nam obezbede biblijsku literaturu. U periodu od oko desetak godina pre pada Berlinskog zida 1989, pravili su za nas posebne štampane publikacije malog formata. Neki su rizikovali automobil, novac i čak sopstvenu slobodu da bi prevezli duhovnu hranu u Istočnu Nemačku. Jedne noći smo čekali jedan bračni par ali se nisu pojavili. Policija je pronašla literaturu i zaplenila im automobil. Uprkos opasnostima, nikada nismo razmišljali da prestanemo s našim delom samo da bismo imali neki miran život.“

Manfred, moj mlađi brat koji nas je odao 1950, priča šta mu je pomoglo da obnovi i sačuva veru: „Nakon nekoliko meseci koje sam proveo u pritvoru, napustio sam istinu i preselio se u Zapadnu Nemačku. Vratio sam se u Istočnu Nemačku 1954. i oženio se godinu dana kasnije. Ubrzo je moja žena prihvatila biblijsku istinu i krstila se 1957. S vremenom je savest počela da me uznemirava i uz pomoć moje žene vratio sam se u skupštinu.

„Hrišćanska braća, koja su me poznavala pre nego što sam napustio istinu, s puno ljubavi su me prihvatila nazad kao da se ništa nije desilo. Predivno je kada te dočekaju s jednim velikim osmehom i zagrljajem. Toliko sam srećan što sam obnovio prijateljstvo s Jehovom i mojom braćom.“

Duhovna borba se nastavlja

Svi u našoj porodici su morali da se snažno bore za svoju veru. Moj brat Peter kaže: „Nikada ranije nismo bili okruženi s toliko mnogo stvari koje odvraćaju našu pažnju, kao i s toliko materijalističkih mamaca. Pod zabranom smo bili zadovoljni s onim što smo imali. Na primer, niko od nas nije želeo da bude u nekoj drugoj grupi za proučavanje samo iz ličnih razloga i niko se nije žalio da su sastanci predaleko ili da počinju previše kasno. Svi smo bili srećni što se sastajemo, čak iako su neki od nas morali da čekaju do 11 sati uveče da bi mogli da napuste mesto gde smo se sastajali.“

Majka je 1959. godine odlučila da se sa Sabinom, koja je tada imala 16 godina, preseli u Zapadnu Nemačku. Pošto su želele da služe tamo gde je bila veća potreba za objaviteljima Kraljevstva, od podružnice su dobile dodelu da idu u grad Elvagen, u pokrajini Baden-Virtemberg. Majčina revnost uprkos lošem zdravstvenom stanju probudila je kod Sabine želju da sa svojih 18 godina započne sa pionirenjem. Kada se ona udala, majka — koja je tada imala 58 godina — naučila je da vozi automobil da bi povećala svoje učešće u službi propovedanja. Ona je izuzetno volela službu sve do svoje smrti 1974.

Što se mene tiče, nakon što sam odslužio skoro šest godina moje druge po redu zatvorske kazne, bio sam proteran 1965. u Zapadnu Nemačku bez znanja moje porodice. Ipak, posle nekog vremena pridružile su mi se moja žena i naša ćerka Rut. Uputio sam molbu podružnici da nas pošalje da služimo gde je veća potreba za objaviteljima tako da smo bili zamoljeni da se preselimo u Nerdlingen, u Bavarskoj. Tamo su Rut i Johanes odrasli. Ani je započela s pionirskom službom. Njen dobar primer podstakao je Rut da i ona započne s pionirenjem odmah posle završetka školovanja. Oba naša deteta su stupila u brak s pionirima. Danas i oni imaju porodice i mi smo veoma srećni jer imamo šestoro divnih unučića.

Iskoristio sam priliku da 1987. odem u prevremenu penziju i pridružim se Ani u pionirskoj službi. Tri godine kasnije dobio sam poziv iz podružnice u Seltersu da pomognem oko proširenja njenih objekata. Nakon toga, pomagali smo u izgradnji prve Kongresne dvorane Jehovinih svedoka u gradu Glauhau, u onom delu Nemačke koji je nekad bio poznat kao Istočna Nemačka, gde smo kasnije služili kao čuvari. Iz zdravstvenih razloga smo se vratili da bismo bili sa našom ćerkom u skupštini Nerdlingen, gde služimo kao pioniri.

Na moju veliku radost, sva moja braća i sestre i većina naše porodice i dalje služi našem divnom Bogu, Jehovi. Tokom svih ovih godina, naučili smo da dok god smo duhovno jaki možemo osetiti istinitost reči iz Psalma 126:3: „Veliko je delo Jehova učinio na nama. Zato smo bili radosni.“

[Slika na 13. strani]

Na dan našeg venčanja, 1957. godine

[Slika na 13. strani]

S mojom porodicom 1948: (napred, sleva nadesno) Manfred, Berta, Sabina, Hanalora, Peter; (pozadi, sleva nadesno) ja i Joken

[Slike na 15. strani]

Knjiga malog formata koja je korišćena tokom zabrane i Štazijeva oprema za prisluškivanje

[Izvor]

Forschungs- und Gedenkstätte NORMANNENSTRASSE

[Slika na 16. strani]

S mojom braćom i sestrama: (napred, sleva nadesno) Hanalora i Sabina; (pozadi, sleva nadesno) ja, Joken, Peter i Manfred