U VOZU za Njujork, jedan sveštenik je pronašao letak na podu. U njemu je stajalo: ’Ljudska duša je smrtna.‘ Zainteresovan time, počeo je da ga čita. Bio je zapanjen, jer ranije nije nimalo sumnjao u učenje o besmrtnosti duše. U tom trenutku, nije znao ko je napisao letak. Pa ipak, uvideo je da je tvrdnja koja u njemu stoji verodostojna i poduprta Biblijom i da materijal zaslužuje da se ozbiljno prouči.

Taj sveštenik je bio Džordž Stors, a to je doživeo 1837. — iste godine kada je Čarls Darvin prvi put zapisao zapažanja od kojih će kasnije formulisati teoriju evolucije. Tada je većina ljudi u svetu bila pobožna i verovala u Boga. Mnogi su čitali Bibliju i poštovali je kao autoritet.

Stors je kasnije saznao da je letak napisao Henri Gru iz Filadelfije, u Pensilvaniji. Gru je tesno sledio načelo da „Pismo... sâmo sebe najbolje tumači“. On i njegovi saradnici proučavali su Bibliju sa ciljem da svoje postupke i život usklade s njenim savetima. Proučavanjem su otkrili neke izvanredne biblijske istine.

Podstaknut onim što je Gru pisao, Stors je pažljivo istraživao šta Sveto pismo kaže o duši i razgovarao o tome s nekoliko sveštenika koje je poznavao. Nakon pet godina ozbiljnog istraživanja, Stors je odlučio da objavi svoj novootkriveni dragulj biblijske istine. Najpre je 1842. pripremio jednu nedeljnu propoved. Međutim, smatrao je neophodnim da sastavi još nekoliko propovedi kako bi što bolje obradio tu temu. S vremenom je napisao ukupno šest propovedi o besmrtnosti duše koje je i objavio pod nazivom Six Sermons. Stors je upoređivao stihove kako bi otkrio predivnu istinu koju su hrišćanske crkve zamaglile doktrinama koje sramote Boga.

U Bibliji stoji da Isusovi pomazani sledbenici dobijaju besmrtnost kao nagradu za vernost (1. Korinćanima 15:50-56). Ako je besmrtnost nagrada za verne, razmišljao je Stors, onda duše zlih ne mogu biti besmrtne. Umesto da nagađa, istražio je Pismo. Razmotrio je ono što stoji u Mateju 10:28 (King James Version): „Bojte se onoga koji može da uništi i dušu i telo u paklu.“ Prema tome, duša može biti uništena. Ukazao je i na Jezekilja 18:4 (KJ) u kome stoji: „Duša koja zgreši, ona će umreti.“ Kada se u obzir uzela cela Biblija, lepota istine se jasno pokazala. „Ako je moje  gledište tačno“, napisao je Stors, „onda će mnogi delovi Pisma, koji su zbog raširenih verovanja do sada bili zamagljeni, postati jasni i lepi, puni značenja i snage.“

Međutim, šta je sa stihovima poput Jude 7? On glasi: „Tako su Sodom i Gomora, kao i gradovi oko njih koji su se na sličan predali bludu i žudeli za drugačijom puti, izloženi za primer i muče se u večnoj vatri“ (KJ). Kada neko pročita ovaj stih, mogao bi da zaključi da se duše onih koji su uništeni u Sodomu i Gomori zauvek muče u vatri. „Uporedimo stihove“, napisao je Stors. Zatim je citirao 2. Petrovu 2:5, 6 gde se kaže: „I stari svet nije poštedeo, ali je sačuvao Noja... pustivši potop na svet bezbožnih. Osudi na uništenje gradove Sodom i Gomoru pretvarajući ih u pepeo, učinivši od njih primer za one što bi kasnije bezbožno živeli“ (KJ). Da, Sodom i Gomora su bili pretvoreni u pepeo, zauvek uništeni sa svojim stanovnicima.

„Petrova poslanica baca svetlo na Judinu knjigu“, objasnio je Stors. „Upoređivanjem ovih knjiga veoma jasno razumemo kakav je gnev Bog pokazao protiv grešnika... Te presude izvršene nad drevnim svetom i Sodomom i Gomorom, trajne su i neprestane, to jest ’večne‘ opomene i upozorenja, ’primeri‘ svim ljudima sve do svršetka sveta.“ Juda je zapravo govorio o tome da su posledice vatre koja je uništila Sodom i Gomoru večne. To nikako ne menja činjenicu da je ljudska duša smrtna.

Stors nije koristio samo one stihove koji su podupirali njegovo gledište, ignorišući ostale. Uzimao je u obzir kontekst svakog stiha kao i duh Biblije. Ako se činilo da jedan stih nije u skladu s drugim stihovima, tražio je logično objašnjenje u ostatku Biblije.

Među onima koji su se povezali s Džordžom Storsom bio je i mladić koji je u to vreme osnivao grupu za proučavanje Biblije u Pitsburgu, u Pensilvaniji. Zvao se Čarls Tejz Rasel. Jedan od svojih prvih članaka o Bibliji objavio je 1876. u časopisu Bible Examiner, čiji je urednik bio Stors. Rasel je priznao da su na njega uticali prethodni istraživači Biblije. Kasnije, kao urednik Sionske Kule stražare, cenio je što mu je Stors puno pomagao, i usmenim i pisanim putem.

Kada je imao 18 godina, Rasel je osnovao jedan razred i utvrdio obrazac za proučavanje Biblije. A. H. Makmilan, istraživač Biblije koji je sarađivao s Raselom, opisao je tu metodu: „Neko bi postavio pitanje. Svi u grupi bi razgovarali o tome. Potražili bi sve stihove koji su povezani s tom temom i zatim bi, ako bi bili zadovoljni njihovim skladom, formulisali i zabeležili svoj zaključak.“

Rasel je bio uveren da, ukoliko se uzme u obzir u celosti, Biblija sigurno otkriva poruku koja je skladna i dosledna i njoj i ličnosti njenog Autora, Boga. Kad god je izgledalo da je neki biblijski tekst teško razumeti, Rasel je verovao da ga treba razjasniti i protumačiti pomoću drugih delova Biblije.

Međutim, ni Rasel, ni Stors, ni Gru nisu bili prvi koji su dozvolili da Pismo sâmo sebe tumači. Taj metod seže sve do osnivača hrišćanstva, Isusa Hrista. Da bi razjasnio pravo značenje stiha, on je koristio druge stihove. Na primer, kada su fariseji osuđivali njegove učenike zbog toga što su na sabat kidali klasje žita, Isus je na osnovu izveštaja iz 1. Samuilove 21:6 pokazao kako bi trebalo primenjivati zakon o sabatu. Verske vođe su bile upoznate  s tim izveštajem koji govori o tome kako su David i njegovi ljudi pojeli hlebove predstavljanja. Isus je zatim ukazao na deo Zakona koji kaže da su samo sveštenici koji su poticali od Arona smeli da ih jedu (Izlazak 29:32, 33; Levitska 24:9). Pa ipak, Davidu je bilo dozvoljeno da pojede te hlebove. Isus je svoje uverljivo rezonovanje zaključio rečima iz Osijine knjige: „Da ste razumeli šta znači: ’Milosrđe hoću, a ne žrtvu‘, ne biste osudili one koji su bez krivice“ (Matej 12:1-8). Kakav divan primer toga da se upoređivanjem stihova dođe do ispravnog razumevanja!

Sledeći taj obrazac, i Isusovi sledbenici su objašnjavali određene stihove pomoću drugih stihova. Kada je poučavao Solunjane, apostol Pavle je „s njima rezonovao na temelju Pisma, objašnjavajući i dokazujući navodima da je trebalo da Hrist postrada i ustane iz mrtvih“ (Dela apostolska 17:2, 3). I u poslanicama koje je napisao pod nadahnućem od Boga, Pavle je dozvolio da Pismo sâmo sebe objasni. Na primer, u pismu Jevrejima citirao je nekoliko stihova kako bi dokazao da je Zakon bio senka budućih dobrih stvari (Jevrejima 10:1-18).

Zaista, iskreni istraživači Biblije iz 19. i s početka 20. veka jednostavno su obnovili taj hrišćanski obrazac. U časopisu Kula stražara nastavlja se s tom tradicijom upoređivanja stihova (2. Solunjanima 2:15). Kada analiziraju neki stih, Jehovini svedoci slede taj princip.

Kako možemo oponašati dobar primer Isusa i njegovih vernih sledbenika kada čitamo Bibliju? Kao prvo, možemo da razmotrimo neposredan kontekst određenog stiha. Kako nam kontekst može pomoći da razumemo pravo značenje? Uzmimo kao primer Isusove reči koje su zapisane u Mateju 16:28: „Zaista vam kažem da neki od onih koji ovde stoje uopšte neće okusiti smrt dok najpre ne vide Sina čovečjeg kako dolazi u svom kraljevstvu.“ Budući da su svi Isusovi učenici koji su lično čuli te njegove reči umrli pre uspostavljanja Božjeg Kraljevstva na nebesima, neko može da pomisli kako se one nisu ispunile. O tom stihu se govori i u delu The Interpreter’s Bible: „Predviđanje se nije ispunilo, tako da su hrišćani kasnije uvideli potrebu da mu pripišu metaforično značenje.“

Međutim, da bismo razumeli pravo značenje tog stiha, treba da razmotrimo njegov kontekst, kao i stihove u paralelnim izveštajima Marka i Luke. O čemu Matej izveštava odmah nakon što je zapisao gore navedene reči? On je napisao: „Šest dana kasnije, Isus uze Petra i Jakova i Jovana, njegovog brata, i nasamo ih povede na visoku goru. I preobrazi se pred njima“ (Matej 17:1, 2). I Marko i Luka naveli su Isusove reči o Kraljevstvu uz izveštaj o preobraženju (Marko 9:1-8; Luka 9:27-36). Isusov dolazak u kraljevskoj moći bio je prikazan njegovim preobraženjem, pojavljivanjem u slavi pred trojicom apostola. Petar je potvrdio da je takvo razumevanje ispravno kada je govorio o ’sili i prisutnosti našeg Gospoda Isusa Hrista‘, misleći time na to što je bio svedok Isusovog preobraženja (2. Petrova 1:16-18).

Šta ako ne razumeš stih čak i nakon što si razmotrio njegov kontekst? Možda će ti značiti ako ga uporediš s drugim stihovima, imajući na umu celokupan duh Biblije. Jedno izvrsno sredstvo za tako nešto može se naći u Svetom pismu — prevod Novi svet koji  u celosti ili delimično sada postoji na 57 jezika. To sredstvo je lista unakrsnih referenci koja se u mnogim izdanjima tog prevoda nalazi u koloni na sredini svake strane. U Svetom pismu — prevod Novi svet s referencama koji postoji na nekoliko glavnih svetskih jezika, možeš pronaći više od 125 000 unakrsnih referenci. U predgovoru te Biblije se objašnjava: „Pažljivo upoređivanje stihova na koje upućuju unakrsne reference i odgovarajućih fusnota ispod teksta otkriva međusobnu povezanost i sklad 66 biblijskih knjiga. To je dokaz da sve te knjige zapravo sačinjavaju jednu knjigu koju je nadahnuo Bog.“

Hajde da vidimo kako nam one mogu pomoći da razumemo neki stih. Uzmimo na primer izveštaj o Avramovom, to jest Avrahamovom životu. Osmotri sledeće pitanje: Ko je predvodio kada je Avram sa svojom porodicom napustio Ur? U Postanju 11:31 se kaže: „Tara uze sina svoga, Avrama i Lota... i Saru, snahu svoju... i oni pođoše zajedno iz Ura Haldejskoga ka zemlji Hananskoj, te dođoše do Harana i onde se nastaniše.“ Čitajući samo ovaj stih, neko može doći do zaključka da je predvodio Avramov otac, Tara. Međutim, u Prevodu Novi svet nalazi se 11 unakrsnih referenci za taj stih. Poslednja od njih ukazuje na Dela apostolska 7:2 gde čitamo kako je Stefan podsetio Jevreje iz prvog veka: „Bog slave pojavi se našem praocu Avrahamu dok on beše u Mesopotamiji, pre nego što se nastani u Haranu, i reče mu: ’Idi iz svoje zemlje i od svog roda i dođi u zemlju koju ću ti pokazati‘“ (Dela apostolska 7:2, 3). Da li se Stefan zbunio u pogledu Avramovog odlaska u Haran? Očigledno nije, jer je ono što je rekao deo nadahnute Božje Reči (Postanje 12:1-3).

Zašto onda u Postanju 11:31 stoji da je ’Tara uzeo sina svoga, Avrama‘, kao i druge članove svoje porodice i da je zatim otišao iz Ura? Tara je još uvek bio poglavar porodice. On se složio da pođe sa Avramom tako da je njemu pripisana zasluga za seobu u Haran. Kada uporedimo i uskladimo oba stiha, možemo jasno razumeti šta se dogodilo. Avram je s puno poštovanja uverio svog oca da napuste Ur u skladu s Božjim nalogom.

Kada čitamo Bibliju, treba da uzmemo u obzir kontekst nekog stiha, kao i duh čitave Biblije. Hrišćani su podstaknuti: „Mi nismo primili duh sveta, nego duh koji je od Boga, da bismo znali ono što nam je Bog ljubazno dao. O tome i govorimo, ne rečima kojima uči ljudska mudrost, nego onima kojima uči duh, dok povezujemo duhovne stvari s duhovnim rečima“ (1. Korinćanima 2:11-13). Zaista, moramo da molimo Jehovu za pomoć da bismo razumeli njegovu Reč i uspeli da „povezujemo duhovne stvari s duhovnim rečima“ tako što ćemo proučiti kontekst nejasnog stiha i naći i razmotriti paralelne stihove. Nastavimo da tražimo veličanstvene dragulje istine putem proučavanja Božje Reči.