Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Progledao sam dok sam bio slep!

Progledao sam dok sam bio slep!

Životna priča

Progledao sam dok sam bio slep!

ISPRIČAO EGON HAUSER

Dva meseca posle gubitka vida, biblijske istine koje sam celog života ignorisao otvorile su mi oči.

KADA se osvrnem na više od sedam proteklih decenija, mogu reći da mi je u životu mnogo toga predstavljalo zadovoljstvo. Ali ipak, voleo bih da sam mnogo ranije upoznao Jehovu Boga.

Rodio sam se 1927. u Urugvaju, jednoj maloj zemlji kruškastog oblika koja se nalazi između Argentine i Brazila i čijom se atlantskom obalom pruža pogled na mnoštvo prelepih pejzaža. Stanovništvo uglavnom čine potomci italijanskih i španskih doseljenika. Ipak, moji roditelji su bili mađarski doseljenici i kada sam bio veoma mali, živeli smo u kraju gde smo svi bili siromašni, ali i veoma prisni. Nikome nisu trebale brave na vratima niti rešetke na prozorima. Među nama nisu postojale rasne predrasude. Stranci i meštani, crnci i belci — svi smo bili prijatelji.

Moji roditelji su bili revni rimokatolici i sa deset godina postao sam ministrant. Kada sam odrastao, služio sam u lokalnoj župi i bio sam član jedne grupe koja je savetovala biskupa u toj biskupiji. Pošto sam odlučio da se posvetim medicini, bio sam pozvan na jedan seminar u Venecueli koji je organizovala Rimokatolička crkva. U mojoj grupi svi smo specijalizovali ginekologiju, te smo dobili zadatak da proučimo oralna kontraceptivna sredstva koja su se u to vreme pojavila na tržištu.

Rani utisci na medicinskim studijama

Dok sam još uvek studirao medicinu i mnogo toga učio o ljudskom telu, mudrost koja se vidi u njegovoj građi ostavljala je sve jači utisak na mene. Na primer, zadivila me je sposobnost tela da se regeneriše i oporavlja od povreda, recimo kada se jetra ili neka rebra, nakon što im je odstranjen deo, obnove do normalne veličine.

Istovremeno, video sam mnoge žrtve užasnih nesreća i bio sam veoma tužan kada su umrli zbog toga što su primili transfuziju krvi. I dan-danas se sećam kako je bilo teško razgovarati s rođacima takvih osoba. Uglavnom im nismo govorili da su njihovi voljeni umrli zbog transfuzije krvi. Umesto toga, navodili smo im druge razloge. Iako je prošlo mnogo godina, ne mogu zaboraviti koliko sam bio uznemiren zbog transfuzije krvi i kako sam na kraju zaključio da u toj praksi postoji nešto pogrešno. Kamo sreće da sam tada znao za Jehovin zakon o svetosti krvi! Onda bih razumeo zašto me je mučilo sve to što sam video da se radi (Dela apostolska 15:19, 20).

Osećaj zadovoljstva zbog pomaganja ljudima

S vremenom sam postao hirurg i upravnik medicinskog centra u Santa Lusiji. Takođe sam radio u Nacionalnom institutu bioloških nauka. To mi je pričinjavalo mnogo zadovoljstva. Pomagao sam bolesnim ljudima, olakšavao im fizičku patnju, mnogo puta sam spasao život i pomogao majkama da se porode i donesu novi život na svet. Zbog ranijih iskustava s transfuzijom krvi, izbegavao sam da je dajem i obavio sam hiljade beskrvnih operacija. Na krvarenje sam gledao kao na curenje vode iz bureta. Jedino pravo rešenje jeste sprečiti curenje, a ne dolivati bure.

Lečenje Svedoka

Jehovine svedoke sam upoznao tokom 1960-ih kada su počeli da dolaze na moju kliniku radi podvrgavanja beskrvnim operacijama. Nikada neću zaboraviti slučaj jedne pacijentkinje, pionirke (punovremenog sluge) po imenu Mersedes Gonzales. Bila je toliko anemična da su doktori iz univerzitetske bolnice smatrali da sigurno neće preživeti, i zato nisu želeli da rizikuju da je operišu. Operisali smo je na našoj klinici. Iako je izgubila prilično krvi, operacija je bila uspešna i ona je posle više od 30 godina još uvek bila pionir, sve dok nedavno nije umrla u starosti od 86 godina.

Oduvek sam se divio ljubavi i zanimanju koje Svedoci pokazuju prema svojoj hrišćanskoj braći koja se nalaze u bolnici. Kada sam vršio vizite, uživao sam da ih slušam dok su govorili o svojim verovanjima i prihvatao sam publikacije koje su mi nudili. Nisam ni pretpostavljao da ću im ubrzo biti i doktor i duhovni brat.

Sa Svedocima sam se zbližio kada sam se oženio Beatrizom, ćerkom jednog pacijenta. Skoro svi u njenoj porodici već su bili Svedoci, i nakon našeg venčanja ona je takođe postala aktivan Svedok. Ja sam bio preokupiran poslom i bio sam poznat u medicinskim krugovima. Činilo mi se da imam veoma zadovoljavajuć život. Nisam ni sanjao da će mi se ubrzo ceo svet srušiti.

Nastupa nesreća

Jedna od najgorih stvari koje se hirurgu mogu desiti jeste da izgubi vid. Upravo to mi se desilo. Iznenada su mi se rasprsnule obe mrežnjače — oslepeo sam i nisam znao da li ću ikada ponovo videti. Posle operacije, ležao sam na krevetu sa zavojima preko očiju i pao sam u depresiju. Osećao sam se potpuno bezvredno i beznadežno i odlučio sam da oduzmem sebi život. Pošto sam bio na trećem spratu bolnice, ustao sam s kreveta i držeći se zida pokušavao da pronađem prozor. Hteo sam da skočim i okončam sebi život. Međutim, završio sam u hodniku i jedna medicinska sestra me je vratila u krevet.

Više nisam pokušavao da se ubijem. Ali u svetu tame, i dalje sam bio depresivan i razdražljiv. Tokom tog perioda slepila, obećao sam Bogu da ću, ukoliko ikada ponovo budem video, pročitati Bibliju od korice do korice. Kasnije mi se vid delimično vratio i mogao sam da čitam. Ali više nisam mogao da budem hirurg. Ipak, u Urugvaju se često kaže „No hay mal que por bien no venga“, „Ne postoji ništa toliko loše da iz toga ne može proizaći nešto dobro“. Ubrzo sam doživeo istinitost ove izreke.

Loš početak

Želeo sam da kupim The Jerusalem Bible štampanu krupnim slovima, ali sam saznao da Jehovini svedoci imaju jeftiniju Bibliju i jedan mladi Svedok se ponudio da mi je donese. Narednog jutra, došao je s Biblijom na naša vrata. Moja supruga je otvorila i počela da razgovara s njim. Grubo sam vikao iz druge prostorije da, ako mu je platila Bibliju, on više nema razloga da bude u mojoj kući i da može da ide, što je on naravno žurno i uradio. Nisam imao predstavu da će ta ista osoba ubrzo odigrati važnu ulogu u mom životu.

Jednog dana sam dao supruzi obećanje koje nisam mogao da ispunim. Zato sam, da bih joj to nadoknadio i usrećio je, rekao da ću ići s njom na Memorijal Hristove smrti. Tog dana sam se setio obećanja i ispunio ga. Zadivila me je srdačna atmosfera i ljubazna dobrodošlica na koju sam naišao. Kada je govor počeo, iznenadio sam se kada sam video da je govornik isti onaj mladi čovek kome sam onako neljubazno rekao da ode iz moje kuće. Njegov govor me je duboko dirnuo i osećao sam se užasno zbog toga što sam se grubo poneo prema njemu. Razmišljao sam kako da se iskupim.

Zamolio sam suprugu da ga pozove na večeru, ali je ona predložila: „Zar ne misliš da bi bilo bolje da ga ti pozoveš? Samo budi tu i on će nam sam prići.“ Bila je u pravu. Prišao je da nas pozdravi i rado je prihvatio poziv.

Razgovor koji smo vodili kada je došao kod nas u goste bio je početak mnogih promena u mom životu. Pokazao mi je knjigu Istina koja vodi do večnog života, a a ja sam njemu pokazao šest primeraka iste te knjige. Dobio sam ih od nekoliko Svedoka koji su bili moji pacijenti, ali ih nikada nisam čitao. Tokom i dugo nakon obroka, obasipao sam ga pitanjima — na koja je uvek odgovarao pomoću Biblije. Razgovor je trajao do kasno u noć. Pre nego što je otišao, ovaj mladić mi je ponudio da proučavamo Bibliju pomoću knjige Istina. Završili smo s proučavanjem te knjige za tri meseca i nastavili s knjigom „Vavilon Veliki je pao!“ Božje Kraljevstvo vlada! b Posle toga, predao sam život Jehovi Bogu i krstio se.

Ponovo se osećam korisnim

Pošto sam bio doslovno slep, biblijske istine koje sam do tada ignorisao otvorile su moje ’oči srca‘ (Efešanima 1:18). To što sam upoznao Jehovu i razumeo njegovu divnu nameru, promenilo je ceo moj život. Ponovo sam počeo da se osećam korisnim i postao sam srećan. Sada pomažem drugima i telesno i duhovno tako da u ovom sistemu mogu da produže život na neko vreme, a u novom sistemu u svu večnost.

Još uvek pratim dostignuća u oblasti medicine i bavim se proučavanjem rizika koji nastaju prilikom upotrebe krvi. Takođe pratim dostignuća u oblasti alternativnog lečenja, prava pacijenata i bioetike. Imao sam prilike da o tome govorim pred medicinskim osobljem u svom mestu kad god sam bio pozvan da na medicinskim seminarima držim predavanja o nekoj od tih tema. Prisustvovao sam prvom kongresu o beskrvnom lečenju 1994. u Rio de Žaneiru, u Brazilu, i održao sam govor o sprečavanju krvarenja. Deo tog govora nalazi se i u članku koji sam napisao, „Una propuesta: Estrategias para el Tratamiento de las Hemorragias“ („Strateška tvrdnja za beskrvno lečenje“), koji je izašao u medicinskom časopisu Hemoterapia.

Besprekornost pod pritiskom

Sumnje koje sam nekada imao u vezi s transfuzijom krvi uglavnom su bile profesionalne prirode. Međutim, kada sam se u bolnici našao kao pacijent, uvideo sam da je potpuno drugačije kada treba da odbiješ transfuziju krvi i zadržiš veru uprkos snažnom pritisku od strane doktora. Kada sam doživeo jak srčani napad, morao sam više od dva sata da objašnjavam svoj stav jednom hirurgu. Kao sin mojih dobrih prijatelja, rekao mi je da neće dozvoliti da umrem, pa makar morao da mi da transfuziju da bi mi spasao život. Molio sam se Jehovi u sebi i preklinjao ga da pomogne tom doktoru da razume i poštuje moj stav iako se nije slagao s njim. Na kraju, doktor je obećao da će poštovati moje želje.

Jednom drugom prilikom, trebalo je da mi se odstrani veliki tumor na prostati. Došlo je do krvarenja. Ponovo sam morao da objašnjavam zašto odbijam transfuziju i uprkos tome što sam izgubio dve trećine krvi iz organizma, medicinsko osoblje je poštovalo moj stav.

Promena stava

Kao član Međunarodnog udruženja bioetičara, drago mi je što vidim da medicinsko osoblje i vlasti menjaju stav u pogledu prava pacijenata. Preterano zaštitnički stav lekara ustupio je mesto poštovanju informisanog pristanka. Lekari sada dozvoljavaju pacijentima da utiču na izbor svog lečenja. Na Jehovine svedoke se više ne gleda kao na fanatike koji ne zaslužuju medicinsku negu. Umesto toga, sada se smatra da su oni dobro informisani pacijenti čija prava treba poštovati. Na medicinskim seminarima i u televizijskim emisijama, poznati profesori izjavljuju: „Zahvaljujući trudu Jehovinih svedoka, sada razumemo...“, „Uz pomoć Svedoka smo naučili...“ i „Oni nam pomažu da napredujemo.“

Kaže se da je život važniji od svega drugog jer bi bez njega sloboda, nezavisnost i dostojanstvo bili besmisleni. Sada mnogi prihvataju jedno odlično pravno gledište i razumeju da svako ima svoja prava i da samo on može da odlučuje koja prava imaju prioritet u odnosu na bilo koje okolnosti. Na taj način se prioritet daje dostojanstvu, slobodi izbora i religioznim uverenjima. Pacijent ima potpuno pravo da odluči koja je vrsta lečenja za njega najbolja. Jehovini svedoci su osnovali Odbor za odnose s bolnicama koji mnogim lekarima pomaže da se bolje upoznaju s tim pravima.

Stalna podrška moje porodice omogućila mi je da postanem koristan u Jehovinoj službi i da takođe služim kao starešina u hrišćanskoj skupštini. Kao što sam već naveo, najviše žalim što nisam ranije upoznao Jehovu. Pa ipak, veoma sam mu zahvalan što mi je otvorio oči da vidim predivnu nadu života pod njegovim Kraljevstvom, u kom „niko od stanovnika neće reći: bolestan sam“ (Isaija 33:24DK). c

[Fusnote]

a Izdali Jehovini svedoci.

b Izdali Jehovini svedoci.

c Brat Egon Hauser je preminuo dok je ovaj članak bio u pripremi. Ostao je veran do smrti i drago nam je što je njegova nada sigurna.

[Slika na 24. strani]

U svojim tridesetim, kada sam radio u bolnici u Santa Lusiji

[Slika na 26. strani]

S mojom suprugom, Beatrizom, 1955.