Svima nam je potrebna pohvala

BIO je to lep dan za jednu malu devojčicu. Iako joj je u drugim prilikama bilo potrebno ispravljanje jer je pravila greške, toga dana ona je bila izuzetno dobra. Međutim, te večeri, nakon što je otišla u krevet, majka je začula njen plač. Kada ju je upitala zašto plače, ona je jecajući odgovorila: „Zar nisam danas bila dobra devojčica?“

To pitanje je preseklo majku. Ona je uvek bila brza da ispravi svoju ćerku. Ali sada, uprkos tome što je primetila da se njena ćerka jako trudila da bude dobra, majka nije rekla nijednu reč pohvale.

Potrebu za pohvalom i ohrabrenjem nemaju samo devojčice. Tu potrebu svi imamo — baš kao i potrebu za savetom i ispravkom.

Kako se osećamo kada primimo iskrenu pohvalu? Zar ona ne raduje naše srce i ne ulepšava nam dan? Verovatno osećamo da nas je neko zapazio, da je nekome stalo do nas. To nas uverava da je ono što smo uradili vredno truda i motiviše nas da se i ubuduće trudimo. Ne iznenađuje to što nas iskrene pohvale često privlače osobi koja koristi priliku da nam kaže nešto ohrabrujuće (Poslovice 15:23).

Isus Hrist je razumeo potrebu za davanjem pohvale. U paraboli o talantima, gospodar (koji predstavlja lično Isusa), srdačno pohvaljuje obojicu vernih slugu, govoreći: „Odlično, dobri i verni robe!“ Kako je to samo dirljivo! Čak iako su imali vrlo različite sposobnosti i postignuća, dobili su jednake pohvale (Matej 25:19-23).

Setimo se onda majke one male devojčice. Ne treba da čekamo da vidimo druge u suzama da bismo ih pohvalili. Umesto toga, možemo uvek tražiti prilike da ih pohvalimo. Zaista, imamo dobre razloge da u svakoj prilici dajemo drugima iskrene pohvale.