U BIBLIJSKO doba, mladoženja ili njegova porodica su prilikom ugovaranja braka plaćali cenu za nevestu mladinoj porodici. Kao sredstvo plaćanja koristile su se neke dragocenosti, životinje ili novac. Ponekad se ta cena mogla platiti i radom. Primera radi, Jakov se dogovorio s Lavanom da radi za njega sedam godina da bi mogao da se oženi njegovom ćerkom Rahelom (Post. 29:17, 18, 20). Šta je bila svrha tog običaja?

Biblista Kerol Majers kaže: „Cena za nevestu mogla se smatrati nadoknadom njenoj porodici, koja zbog njene udaje ne bi više mogla da računa na njenu pomoć u poljoprivrednim poslovima.“ Osim toga, plaćanje cene za nevestu doprinosilo je jačanju veza između mladine i mladoženjine porodice. Zahvaljujući tim vezama, mogli su računati na uzajamnu podršku u teškim vremenima. Nadalje, plaćanje cene za nevestu smatralo se veridbom i mladić bi se time obavezao da će nadalje on brinuti o devojci i štititi je.

To što se plaćala cena za nevestu ne znači da je žena tretirana kao predmet koji se mogao kupiti ili prodati. U jednoj knjizi koja opisuje život i običaje u drevnom Izraelu piše: „Zbog obaveze da se devojčinoj porodici dâ određena suma novca ili njen ekvivalent, moglo bi izgledati da je sklapanje braka u Izraelu bilo poput trgovine. Ali tu se nije radilo o kupovini žene. Novac se davao njenoj porodici kao nadoknada“ (Ancient Israel – Its Life and Institutions).

U nekim zemljama i danas postoji običaj da se plaća cena za nevestu. Kad udaju ćerku, roditelji koji služe Jehovi biće razumni i neće tražiti preveliku cenu za nevestu (Fil. 4:5; 1. Kor. 10:32, 33). Na taj način pokazuju da nisu „pohlepni za novcem“ (2. Tim. 3:2). Osim toga, ako ne traže previše, njihov budući zet neće morati da odloži venčanje dok ne zaradi dovoljno novca. Ako služi kao pionir, neće biti prinuđen da prekine sa svojom službom da bi našao posao s punim radnim vremenom kako bi zaradio dovoljno novca da plati cenu za nevestu.

U nekim delovima sveta cena za nevestu je regulisana zakonom. Roditelji koji služe Jehovi poslušni su tim zakonima. Božja Reč podstiče hrišćane da budu podložni vlastima i da poštuju državne zakone sve dok se oni ne kose s Božjim zakonima (Rimlj. 13:1; Dela 5:29).