Rođen sam u Sijudad Manteu, prelepom gradu u meksičkoj državi Tamaulipas. Meštani ovog grada su većinom velikodušni i ljubazni. Ali zbog organizovanog kriminala, taj kraj je nažalost veoma opasan.

Bio sam drugo od četvoro dece. Roditelji su me krstili u Katoličkoj crkvi, a kasnije sam pevao u crkvenom horu. Želeo sam da ugodim Bogu jer sam se plašio da ne završim u paklu.

Otac nas je napustio kada sam imao pet godina. To me je jako pogodilo i ostavilo strašnu prazninu u mom srcu. Nije mi bilo jasno zašto nas je ostavio kada smo ga toliko voleli. Mama je morala mnogo da radi kako bi mogla da brine za nas, četvoricu sinova.

Iskoristio sam tu situaciju, pa sam bežao sa časova da bih se družio sa starijom decom. Od njih sam naučio da psujem, pušim, kradem i da se bijem. Pošto sam voleo da budem glavni, naučio sam boks, rvanje i druge borilačke veštine, kao i da rukujem oružjem. Postao sam zaista nasilan i često sam učestvovao u oružanim okršajima. Nekoliko puta su me, misleći da sam mrtav, ostavili da ležim na ulici, sav obliven krvlju. Jednom me je majka pronašla u takvom stanju i morala je da me hitno odnese u bolnicu. Mogu samo da zamislim koliko joj je tada bilo teško!

Imao sam 16 godina kada je moj prijatelj iz detinjstva, Horhe, svratio kod nas. Rekao nam je da je u međuvremenu postao Jehovin svedok i da bi voleo da s nama podeli ono što je saznao iz Biblije. Čitajući direktno iz nje, dokazivao nam je ono u šta veruje. Nikada do tada nisam čitao Bibliju, pa sam bio vrlo ushićen kada sam saznao kako se Bog zove i šta namerava da učini za ljude. Horhe je predložio da proučavamo Bibliju s njim, što smo i prihvatili.

Ne mogu da opišem kakvo sam olakšanje osetio kada sam saznao da pakao ne postoji (Psalam 146:4; Propovednik 9:5). Od trenutka kada sam to shvatio, više nisam imao bolestan strah od Boga. Umesto toga, počeo sam da gledam na njega  kao na Oca koji mnogo voli svoju decu i želi im najbolje.

Što sam više proučavao Bibliju, sve sam više uviđao potrebu da se menjam. Trebalo je da savladam ponos i prestanem da probleme rešavam nasiljem. U tome mi je pomogao savet iz 1. Korinćanima 15:33, gde se kaže da loše društvo kvari čoveka. Bilo mi je jasno da moram prestati da se družim sa onima koji negativno utiču na mene ako želim da se promenim. Napustio sam staro društvo i počeo da se družim s Jehovinim svedocima. Oni su svoje razmirice rešavali primenjujući savete iz Biblije, a ne tučom ili nekim drugim nasilnim putem.

Na mene je snažno uticalo i ono što sam pročitao u Rimljanima 12:17-19. Tamo stoji: „Nikome ne vraćajte zlo za zlo [...] Ako je moguće, koliko od vas zavisi, budite u miru sa svim ljudima. Ne osvećujte se [...] jer je pisano: ’Moja je osveta, ja ću uzvratiti, kaže Jehova.‘“ Shvatio sam da će Jehova ispraviti nepravdu na svoj način i u svoje vreme. Malo po malo, prestao sam da budem nasilan.

Nikada neću zaboraviti šta se desilo jedne večeri kad sam se vraćao kući. Grupa mladića iz jedne suparničke bande je krenula na mene. Njihov vođa me je udario i viknuo: „Ajde, brani se!“ Istog momenta sam se pomolio Jehovi da mi pomogne da podnesem provokaciju i ostanem miran. Jako sam želeo da mu uzvratim, ali sam se suzdržao. Uspeo sam da pobegnem. Narednog dana sam ponovo naišao na vođu bande, koji je ovog puta bio sam. Gnev je počeo da kulja u meni i poželeo sam da mu se osvetim. Ponovo sam u sebi preklinjao Jehovu da mi pomogne da se kontrolišem. Veoma sam se iznenadio kada je taj mladić došao pravo do mene i rekao: „Oprosti mi zbog onog juče. Da budem iskren, voleo bih da sam kao ti. Želim da proučavam Bibliju.“ Ne mogu da opišem koliko mi je bilo drago što sam uspeo da savladam bes. Zahvaljujući tome, počeo je da proučava Bibliju.

Nažalost, ostali u mojoj porodici su prestali s proučavanjem. Pa ipak, ja sam čvrsto odlučio da ću nastaviti i da nikome i ničemu neću dozvoliti da me od toga odvrati. Znao sam da ću u društvu onih koji služe Bogu zalečiti svoje emocionalne ožiljke i osetiti bliskost koja mi je nedostajala u porodici. Nastavio sam da pravim promene u svom životu i 1991. sam se krstio kao Jehovin svedok.

Nekad sam bio ogorčen, nasilan i voleo sam da dominiram nad drugima. Ali zahvaljujući Božjoj Reči, promenio sam život iz korena. Sada i ja prenosim drugima ono što sam saznao iz Biblije. Drago mi je što sam u protekle 23 godine mogao dosta vremena posvetiti tome.

Neko vreme sam radio kao volonter u podružnici Jehovinih svedoka u Meksiku. Tamo sam upoznao Klaudiju, jednu živahnu devojku, kojom sam se oženio 1999. Mnogo sam zahvalan Jehovi što mi je podario tako divnog životnog saputnika.

Neko vreme smo pomagali skupštini Jehovinih svedoka na meksičkom znakovnom jeziku i tamo smo gluve osobe poučavali o Bogu. Kasnije smo pozvani da se preselimo u Belize kako bismo tamošnje ljude poučavali istini iz Biblije. Iako nam je život ovde dosta skromniji, imamo sve što nam je potrebno da bismo bili srećni. Ne bismo to menjali ni za šta na svetu!

Nakon nekog vremena je i moja mama ponovo počela da proučava Bibliju i krstila se. Moj stariji brat, njegova žena i njihovo troje dece takođe su postali Svedoci. I neki od mojih nekadašnjih prijatelja sada služe Jehovi.

Nažalost, neki članovi moje porodice više nisu živi jer nisu promenili svoju nasilnu narav. Da sam nastavio istim putem, verovatno bih i ja bio mrtav. Zahvalan sam Jehovi što mi je pružio priliku da ga upoznam, ali i onima koji su bili strpljivi i ljubazni prema meni dok su me učili kako da primenim biblijska načela u svom životu.