Pošto je poznavao grčki i latinski, uporedio je latinske prevode Biblije, kao što je Vulgata, sa izvornim tekstom grčkog dela Biblije, poznatim i kao Novi zavet. Smatrao je da je veoma važno poznavati samu Bibliju, to jest Sveto pismo. Zato se zalagao za to da se ono prevede i na druge jezike.

Erazmo je bio za unutrašnju reformu Katoličke crkve. Verovao je da hrišćanstvo treba da bude način života, a ne puko obavljanje obreda i ceremonija. Zato je Erazmo, kada su neki reformisti počeli da protestuju i zahtevaju promene u okviru Rimokatoličke crkve, bio osumnjičen da ima udela u tome.

U svojim delima, Erazmo je na satiričan način razotkrio zloupotrebu položaja među sveštenicima i njihovu razuzdanost, kao i papinu umešanost u rat. Zamerao je sveštenicima što koriste verske obrede i verovanja — primera radi, ispovedanje grehova, obožavanje svetaca, post i hodočašća — da bi izvukli novac od vernika. Osuđivao je i opraštanje grehova za novac i nametanje celibata.

Erazmo je 1516. godine izdao svoju prvu reviziju Novog zaveta na grčkom, sa svojim komentarima i prevodom na latinski. To je bilo prvo štampano izdanje grčkog dela Svetog pisma. Ovaj prevod na latinski se razlikovao od Vulgate. Kako ga je kasnije više puta revidirao, on se sve više razmimoilazio s Vulgatom.

Jedna od razlika bila je u rečima iz 1. Jovanove 5:7. Da bi se opravdalo nebiblijsko učenje o trojstvu, u Vulgatu su bile ubačene reči koje su glasile: „Na nebu: Otac, Reč, i sveti duh; i ovo troje je jedno.“ Erazmo je iz prva dva izdanja Novog zaveta izostavio te reči jer se nisu nalazile ni u jednom izvornom rukopisu grčkog teksta koji mu je bio na raspolaganju. Međutim, pod pritiskom Crkve je u treće izdanje uključio te reči.

Erazmova revidirana izdanja su nekim prevodiocima na druge evropske jezike poslužile kao osnova za rad: Martinu Luteru za prevod na nemački, Vilijamu Tindejlu za prevod na engleski, Antoniju Bručoliju za prevod na italijanski i Fransisku de Enzinasu za prevod na španski.

Erazmo je živeo u istorijskom periodu verskih previranja, i njegov prevod grčkog dela Svetog pisma je bio od neprocenjive vrednosti protestantskim reformistima. Neki su i Erazma smatrali reformistom, barem dok nije buknuo plamen refomacije. Tada je on odbio da stane na bilo čiju stranu u polemikama koje su usledile. Profesor Dejvid Šaf je napisao da je Erazmo „umro usamljen, bez želje da pripada ijednoj crkvi. Katolici nisu hteli da ga prihvate kao svog, a protestanti nisu mogli.“