NATALIJA i njen devetogodišnji sin Aslan bili su šćućureni blizu Zarine i njene dvanaestogodišnje ćerke, Anželike. Više od 1 000 dece i odraslih sedelo je zajedno, pod budnim okom otmičara naoružanih do zuba.

Ranije tog dana, u sredu 1. septembra 2004, u gradiću Beslanu u Alaniji, u Rusiji, deca i roditelji su bili u školskom dvorištu kako bi proslavili prvi dan škole. Iznenada su se pojavili naoružani ljudi i bombaši samoubice, pucajući u vazduh i vičući na sav glas. Bilo ih je više od 30. Oni su preplašenu decu i ostale saterali u fiskulturnu salu, u koju su stavili eksploziv.

Tri dana su trajali napeti pregovori između napadača i bezbednosnih snaga. „Nikada se nisam toliko molila“, rekla je Natalija, koja je u to vreme proučavala Sveto pismo s Jehovinim svedocima.

Bio je to kraj leta, pa je u fiskulturnoj sali ubrzo postalo nepodnošljivo zagušljivo. Već drugog dana, taocima je nestalo hrane i vode, a trećeg dana — u petak — neki od njih su počeli da piju mokraću i jedu cveće koje su deca donela učiteljicama. „Dečkić koji je sedeo blizu nas stavio mi je jedan list iz buketa u ruku“, kaže Natalija. „Podelila sam ga napola i jedan deo dala Anželiki, a drugi Aslanu.“

Kasnije, tog trećeg dana, nastao je potpuni haos. „Eksplozija me je odbacila“, priseća se Natalija. „Gusti dim je ispunio salu, i počela je pucnjava.“ Pod unakrsnom paljbom između vojnika i terorista, Natalija i Aslan su otpuzali napolje. Čovek iz tog mesta po imenu  Alan odveo ih je na sigurno. Ali mnogi se nisu spasli.

Stotine dece i odraslih izgubili su život. Među njima je bila i Zarinina ćerka, Anželika. U Beslanu su se još sedmicama čuli jecaji i plač. Natalijin stan gleda na školu, i čak nakon što je izgrađena nova, njen sin, Aslan, nije mogao da uđe u nju. Nije išao ni da se igra napolju. „Preklinjali smo Jehovu da mu pomogne da savlada svoje strahove“, priča Natalija. S vremenom je smogao hrabrosti da se vrati u školu.

Nataliji je posećivanje sastanaka u Dvorani Kraljevstva postalo veliki problem. „Kad god bih bila s puno ljudi u zatvorenom, imala sam osećaj da će nas neko napasti“, objašnjava ona. „Molila bih se da se ništa ne desi. Nakon nekog vremena sam prestala da odlazim na sastanke. Takođe mi je bilo teško kada sam razmišljala o svima onima koji su poginuli, a mi smo preživeli.“

„Zahvalna sam onima iz skupštine koji su mi pomagali“, kaže Natalija. „Svedokinja po imenu Tatjana posećivala me je svaka tri dana. Nijednom to nije propustila. Kasnije je sa sobom dovela još jednu Svedokinju, Uljanu, koja je bila ljubazna, taktična, blaga i dobro je poznavala Bibliju. Ona me je pohvalila za sve što sam činila i zaista me je slušala.

„Uljana mi je pročitala reči apostola Pavla, koje su zabeležene u 2. Korinćanima 1:9. Nakon teškog perioda u Aziji, Pavle je rekao: ’Mislili smo da nas čeka smrtna presuda.‘ Takođe mi je pročitala reči iz Isaije 40:31: ’Oni koji se u Jehovu uzdaju dobijaju novu snagu. Podižu se na krilima kao orlovi.‘ Te reči, kao i emotivna podrška koju su mi pružali Uljana i drugi, ulilo mi je snagu da sa Aslanom i svojom ćerkom ponovo krenem na sastanke Jehovinih svedoka. Pa ipak, i dalje se ne osećam prijatno kad sam u nekoj dvorani.“

Zarina je kasnije postala Jehovin svedok i željno iščekuje dan kada će njena ćerka, Anželika, uskrsnuti i živeti u prelepom i mirnom okruženju na zemlji, pod vlašću Božjeg Kraljevstva (Matej 6:9, 10; Dela apostolska 24:15). Natalija i njena deca su se krstili 2009. godine. Oni i danas žive u blizini ruševina fiskulturne sale, ali su uspeli da te mračne sate ostave iza sebe. „Konačno mogu da pričam o tom danu bez gorčine i straha“, kaže Natalija. „Bog nam pomaže da zalečimo rane.“