Srednjovekovna pomama oko veštica
PRE nekoliko vekova, u Evropi je strah od čarobnjaštva i natprirodnog doveo do lova na veštice * i mnogih pogubljenja. To se najviše dešavalo u Francuskoj, Nemačkoj, severnoj Italiji, Švajcarskoj, Belgiji, Luksemburgu i Holandiji. „U samoj Evropi, a i u evropskim kolonijama, * nastradalo je na desetine hiljada ljudi“, dok su „milioni bili mučeni, hapšeni, ispitivani, omraženi, okrivljeni i u stalnom strahu“, navodi se u jednoj knjizi o progonu veštica u zapadnim zemljama (Witch Hunts in the Western World). Šta je izazvalo ovu paranoju i šta ju je pothranjivalo?
Inkvizicija i lov na veštice
Veliki uticaj u progonjenju veštica imala je inkvizicija. Nju je pokrenula Rimokatolička crkva u XIII veku, s ciljem da „pronalazi, osuđuje i kažnjava jeretike“, navodi se u Pravoslavnoj enciklopediji I. Inkvizicija je bila svojevrsna crkvena policija.
Papa Inoćentije VIII je 5. decembra 1484. izdao papsku bulu po kojoj se osuđuju veštice. Takođe je ovlastio dvojicu inkvizitora, Jakoba Šprengera i Hajnriha Kramera, da reše taj problem. Njih dvojica su napisala priručnik za hvatanje i kažnjavanje veštica pod nazivom Malleus Maleficarum. I katolici i protestanti su ga prihvatili kao autoritet za određivanje da li neko ima veštičije moći. U njemu su se nalazile izmišljene priče o vešticama, zasnovane na narodnim pričama i predanjima. Takođe su bili izneseni teološki i pravni argumenti protiv vračanja, kao i smernice o tome kako prepoznati i ukloniti „veštice“. Ta knjiga je opisana kao „najokrutnije i najpogubnije delo u celoj svetskoj književnosti“.
Knjiga Malleus Maleficarum je opisana kao „najokrutnije i najpogubnije delo u celoj svetskoj književnosti“
Neka žena je mogla biti optužena da je veštica bez dokaza o krivici. Jedna knjiga koja govori o progonu veštica navodi da su se suđenja održavala „samo da bi se putem ubeđivanja, pritiska i sile izvuklo priznanje optužene“ (Hexen und Hexenprozesse). Mučenja su bila uobičajena.
Malleus Maleficarum i papska bula pape Inoćentija VIII dovele su do sveopšteg progona „veštica“ u Evropi. Pored toga, zahvaljujući štamparskoj mašini, tadašnjoj tehnološkoj inovaciji, ova manija je otišla čak preko Atlantskog okeana i zahvatila Ameriku.
Ko su bile žrtve?
Preko 70 posto optuženih bile su žene, posebno udovice, koje često nisu imale nikoga da ih odbrani. Među njima su bile siromašne i starije žene, kao i travarke, posebno ako njihovi biljni lekovi nisu delovali. Zapravo, niko nije bio bezbedan — ni bogati, ni siromašni, ni muškarci, ni žene, ni ubogi, ni ugledni.
„Veštice“ su bile optuživane za svakojaka zla. Navodno, imale su sposobnost da ’naude stoci i oduzmu mleko kravama, da izazovu sušu ili grad, da nabace čini od kojih se ljudi razbolevaju, novorođenčad noću plaču [...] i supružnici se svađaju‘, kako navodi Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik. Izgleda da su „veštice“ bile krive za sve!
Kako je neka žrtva bila proglašena vešticom? Neke osumnjičene žene su bile vezane i potopljene u „osveštanu“ hladnu vodu. Ukoliko bi potonule, bile bi proglašene nevinima i izvučene. Ako bi isplivale, bile bi proglašene vešticama i na licu mesta pogubljene ili predate na suđenje. Neke žrtve su merene, jer se smatralo da su veštice lagane ili da uopšte nemaju težinu.
Još jedan način kako se moglo utvrditi da li je neka žena veštica jeste na osnovu „Ðavolovog znaka“, to jest „vidljivog obeležja na njenom telu koji je Ðavo ostavio kada je s njom sklopio sporazum“, kaže se u knjizi Witch Hunts in the Western World. Taj znak bi se tražio tako što bi se „optuženoj obrijalo celo telo i detaljno pregledalo“ — i sve to javno! Zatim bi joj se iglom boli mladeži, bradavice, ožiljci i tome slično. Ukoliko mesto uboda ne bi zabolelo ili prokrvarilo, smatralo se da je to bio Satanin znak.
I katoličke i protestantske vlasti su podržale lov na veštice, a na nekim mestima su protestanti bili suroviji od katolika. Međutim, s vremenom je počeo da vlada zdrav razum. Tako je 1631. jezuitski sveštenik po imenu Fridrih Špe, koji je pratio mnoge „veštice“ do lomače gde su bile žive spaljene, napisao da po njegovom mišljenju nijedna od njih nije bila kriva. Takođe je upozorio da ako se taj progon nastavi nesmanjenom žestinom, Nemačka će ostati pusta. U međuvremenu su lekari počeli da uviđaju da do grčenja tela, koje se često povezivalo sa opsedanjem demona, mogu dovesti zdravstveni problemi. Tokom XVII veka, broj suđenja je naglo opao i ona su do kraja veka ukinuta.
Čemu nas uči ovo mračno doba? Jedna od važnih stvari glasi: Kada oni koji tvrde da su hrišćani zamene izvorna učenja Isusa Hrista verskim lažima i sujeverjem, otvaraju vrata stravičnim zlodelima. Biblija je prorekla da će takve osobe baciti ljagu na hrišćanstvo i zato je upozorila: „Zbog njih će se pogrdno govoriti o putu istine“ (2. Petrova 2:1, 2).