Evropski bizon — otrgnut od zaborava

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ POLJSKE

Lovokradice su bile van sebe od uzbuđenja. Našli su željene tragove. Dok su išli dalje, spazili su svoju metu. Bila je to životinja tamnosmeđeg krzna i skoro crne brade. Na glavi je imala oštro zavinute rogove. Pošto su njeno meso i koža bili na ceni, donosili su dobru zaradu.

Lovokradice su prvim hicem ranile životinju. Ona je potrčala da se sakrije u šumu, ali nije uspela u tome. Drugi hitac je tu životinju tešku pola tone oborio na zemlju. Te lovokradice nisu imale predstavu da su upravo uradile nešto što će ostaviti dubok trag u istoriji. Bio je to april 1919. i oni su upravo ubili poslednjeg stepskog evropskog bizona koji je živeo na slobodi. Na svu sreću, u to vreme se u zoološkim vrtovima i na privatnim imanjima još mogao naći pokoji bizon.

EVROPSKI bizon (Bison bonasus), koji je poznat i kao zubr, prvobitno je u velikom broju nastanjivao veći deo evropskog kontinenta. Odrastao mužjak može težiti do 900 kilograma i u plećima biti visok preko 2 metra. Ti ogromni sisari nazivaju se vladarima šume.

Jedna lako uočljiva odlika ovog bizona je velika razlika u veličini između prednjeg i zadnjeg dela tela. Njegova pleća su široka i jaka sa izraženom grbom, dok je zadnji deo tela relativno mali. Taj deo tela je pokriven kratkom dlakom, dok je prednji deo pokriven dugom, kovrdžavom grivom i bradom.

Na ivici istrebljenja

Procenjuje se da je danas ostalo samo nekoliko hiljada evropskih bizona. Zbog pretvaranja zemljišta u oranice i krčenja šuma ostali su bez prirodnog staništa. Pored toga, bili su meta nemilosrdnih lovokradica. Do osmog veka, više ih nije bilo u Galiji (današnja Francuska i Belgija).

U XVI veku, poljski kraljevi su preuzeli neke mere kako bi zaštitili tu vrstu. Jedan od njih je bio Sigismund II August, koji je propisao smrtnu kaznu za ubijanje evropskih bizona. Zašto je to uradio? „Cilj je bio“, kaže dr Zbignjev Krasinjski iz Bjaloveškog nacionalnog parka,  „sačuvati životinje kako bi vladarima i njihovim dvoranima poslužile kao lovački trofeji.“ Uprkos propisima koji su određivali stroge kazne, divlji bizon se nije održao, i do kraja XVIII veka mogao se naći još samo u Bjaloveškoj šumi u istočnoj Poljskoj i na Kavkazu.

U XIX veku, stvari su polako počele da idu nabolje. Nakon što je carska Rusija anektirala Bjalovešku šumu, car Aleksandar I doneo je uredbu o zaštiti evropskog bizona. Ubrzo su se videli rezultati. Broj bizona se povećavao, i do 1857. skoro 1 900 evropskih bizona se nalazilo pod zaštitom države. Kasnije su podignuta hranilišta kako bi bizoni i tokom zime imali hranu. Takođe su bila pažljivo raspoređena i pojilišta, a zemljište je bilo očišćeno kako bi se uzgajalo bilje za ishranu bizona.

Nažalost, dobra vremena za bizone nisu bila dugog veka. U roku od 60 godina, broj tih životinja se prepolovio. Izbijanje Prvog svetskog rata nanelo je smrtni udarac divljim bizonima u Poljskoj. Uprkos jednoj nemačkoj uredbi da „bizone treba sačuvati za buduća pokolenja kao jedinstven spomenik prirode“, nemačke snage koje su se povlačile, zatim ruski pokret otpora i nemilosrdne lovokradice desetkovali su krda. Kao što je opisano u uvodu ovog članka, u Poljskoj je 1919. ubijen i poslednji divlji evropski bizon.

Povratak bizona u divljinu

U nastojanju da se očuva ta vrsta, 1923. je osnovano Međunarodno društvo za zaštitu zubra (evropskog bizona). Prvi cilj tog društva bio je da se utvrdi tačan broj čistokrvnih bizona koji nisu na slobodi. * Ispostavilo se da je širom sveta, u zoološkim vrtovima i rezervatima za divljač, preostalo još 54 stepska evropska bizona. Međutim, nisu sve životinje bile podesne za rasplod. Neke su bile suviše stare, dok su druge bile bolesne. Na kraju je za priplod odvojeno 12 životinja. Kaže se da od 5 takvih bizona potiču svi današnji stepski evropski bizoni.

U jesen 1929, dva stepska bizona su razdragano pohrlila u prirodno stanište, posebno pripremljen rezervat u Bjaloveškoj šumi. Nakon deset godina, njihov broj je porastao na 16.

Otrgnuti od zaborava?

Na početku XXI veka, u svetu je bilo u proseku 2 900 evropskih bizona. Oko 700 njih bilo je u Poljskoj. Tokom godina, krda su formirana i u Belorusiji, Kirgistanu, Litvaniji, Rusiji i Ukrajini.

Međutim, to ne znači da evropski bizon nije ugrožen. Paraziti, bolesti, manjak hrane i vode, i lovokradice još uvek predstavljaju pretnju. Ozbiljan problem su i poremećaji koji nastaju usled genetske jednoličnosti. Zbog svega toga, evropski bizoni su još uvek na Crvenoj listi, na kojoj se nalaze ugrožene vrste iz biljnog i životinjskog sveta.

Zahvaljujući ljudskim naporima, ova vrsta je uspela da se održi do naših dana. Međutim, ranije citirani dr Krasinjski podseća nas da „sudbina evropskih bizona pruža primer kako se jedna vrsta može za veoma kratko vreme dovesti do ivice istrebljenja, ali se samo uz ogromne napore može sačuvati“. Za ovu, kao i za mnoge druge životinje, budućnost ostaje neizvesna. Međutim, za sada su ovi ’vladari šume‘ otrgnuti od zaborava.

[Fusnota]

 [Slike na 10. strani]

Evropski bizon u Bjaloveškom nacionalnom parku

[Izvor]

Sve fotografije: Białowieski Park Narodowy