Zašto strahujemo od smrti?

„Smrt je najstrašnija od svih stvari, jer ona je kraj“ (Aristotel)

PRIJATELJI su je smatrali pobožnom osobom, istinskim vernikom. Neki su je čak zvali „stubom njene crkve“. Verovala je da smrt nije kraj svemu, već prelaz u zagrobni život. Pa ipak, kada je izgledalo da se njoj bliži smrt, obuzeo ju je strah. Mučena sumnjama, ta žena je pitala svog duhovnika: „Ima toliko mnogo [verovanja o tome šta se dešava prilikom smrti]; kako znate šta je od toga istina?“

U skoro svakoj religiji i društvu zastupljena je ideja da posle smrti ljudi nastavljaju da postoje ili da će ponovo postojati. Od mnoštva verovanja, koje je istinito? Mnogi sumnjaju u bilo kakav vid postojanja posle smrti. Šta vi mislite o tome? Da li ste poučeni da se ljudski život nastavlja posle smrti? Verujete li u to? Da li se plašite smrti?

Strah od nepostojanja

Istraživači ukazuju na to da smrt uliva teskoban strah. O toj temi su tokom poslednjih decenija napisane mnoge knjige i naučni radovi. Mada većina ljudi ne voli da razmišlja o smrti, činjenica je da nas ona sve prati i zato smo pre ili kasnije primorani da razmišljamo o njoj. Ljudski život je veoma krhak — dnevno u proseku umre preko 160 000 ljudi! Smrt čeka svakog čoveka bez izuzetka i ta činjenica je za mnoge zastrašujuća.

Stručnjaci su klasifikovali strah od smrti u različite kategorije. Tu spadaju strah od bola, strah od nepoznatog, strah od gubitka voljenih osoba i strah od posledica koje nečija smrt može imati na prijatelje i porodicu.

Najčešći među njima je strah od nepostojanja. Bez obzira na verska uverenja, mnoge ljude plaši pomisao na to da je smrt apsolutni kraj svega. Tom strahu doprinosi i nauka. Većina funkcija ljudskog tela sada se može objasniti naučnim terminima. Sasvim je sigurno da nijedan biolog, fizičar ili hemičar nikada nije u ljudskom telu pronašao dokaz o postojanju nekog nevidljivog elementa koji nastavlja da živi nakon smrti fizičkog tela. Zato mnogi naučnici objašnjavaju smrt kao čisto biološki proces.

 Prema tome, ne iznenađuje što mnogi ljudi koji spolja gledano čvrsto veruju u zagrobni život, zapravo mogu strepeti od pomisli da će prilikom smrti prestati da postoje. Zanimljivo je da je još u drevno doba kralj Solomon pripisao ljudskoj smrti konačnost koju neki mogu smatrati zastrašujućom.

„Prah“ — konačno odredište?

Pre 3 000 godina, kralj Solomon je u knjizi Propovednik napisao: „Živi su svesni toga da će umreti, a mrtvi nisu svesni ničega, niti više imaju platu, jer je spomen na njih zaboravljen. I ljubavi njihove i mržnje njihove i ljubomore njihove nestalo je.“ Zatim je dodao: „Sve što ti dođe pod ruku da činiš, čini to svom snagom svojom, jer nema ni rada, ni razmišljanja, ni znanja, ni mudrosti u grobu u koji ideš“ (Propovednik 9:5, 6, 10).

Solomon je pod nadahnućem rekao: „Kakav je kraj sinovima ljudskim, takav je kraj i životinjama — svima je isti kraj. Kako umiru oni, tako umiru i one... Čovek nije bolji od životinje... Svi idu na isto mesto. Svi su od praha postali i svi se u prah vraćaju“ (Propovednik 3:19, 20).

Iako je ove reči zapisao kralj Solomon, one potiču od Boga i deo su njegove pisane Reči, Biblije. Ovi i mnogi drugi biblijski stihovi ne podupiru rašireno verovanje da u nama postoji nešto što posle smrti nastavlja da živi u drugom obliku (Postanak 2:7; 3:19; Jezekilj 18:4). Da li nam Bog time govori da je „prah“, to jest nepostojanje konačni kraj svih ljudi? Ni u kom slučaju!

Biblija ne naučava da neki deo čoveka nastavlja da živi posle smrti. Pa ipak, ona pruža jasnu nadu za one koji su umrli. U sledećem članku će biti reči o tome zašto ne moramo strahovati da je smrt konačni kraj.

[Okvir na 3. strani]

NEPRIJATELJ KOME NE MOŽEMO UMAĆI

Smrt se naziva neprijateljem čoveka. Obilje dokaza potvrđuje da ona to i jeste. Prema jednoj proceni, svake godine umre oko 59 miliona ljudi — u proseku dve osobe svake sekunde. Kako smrt uzima svoj danak?

◼ Jedna osoba strada kao žrtva rata svake 102 sekunde

◼ Jedna osoba biva ubijena svake 61 sekunde

◼ Jedna osoba počini samoubistvo svakih 39 sekundi

◼ Jedna osoba pogine u saobraćajnoj nesreći svakih 26 sekundi

◼ Jedna osoba umre usled posledica gladi svake 3 sekunde

◼ Jedno dete mlađe od pet godina umre svake 3 sekunde

[Okvir na 4. strani]

UZALUDNO TRAGANJE

Džejms Kid, 70-godišnji rudar, nestao je 9. novembra 1949. u planinama Arizone, u SAD. Nekoliko godina kasnije, nakon što je zvanično proglašen mrtvim, pronađen je njegov testament napisan olovkom, kao i novac i vrednosni papiri u iznosu od nekoliko stotina hiljada dolara. Kid je u testamentu odredio da se njegov novac koristi za istraživanje kako bi se pronašao „naučni dokaz o postojanju duše koja prilikom smrti napušta telo“.

Nedugo zatim, više od 100 navodnih istraživača i naučnika podnelo je molbu da dobije ta sredstva. Usledili su meseci saslušavanja pred sudom i iznesene su hiljade tvrdnji u prilog postojanju nevidljive duše. Na kraju je sud dodelio novac dvema uglednim istraživačkim organizacijama. Od tada je prošlo više od 50 godina, ali istraživači još nisu pronašli „naučni dokaz o postojanju duše koja prilikom smrti napušta telo“.