„Jehova, dopusti mi da ti služim“
„Jehova, dopusti mi da ti služim“
Ispričala Danijela Hol
Kao devojčica, volela sam da idem kod bake, koja je živela odmah do nas. Ona je imala običaj da se svakog dana po podne malo odmori. Kad bih je posetila u to vreme, sele bismo zajedno na krevet i ona bi mi čitala biblijske priče. Često bi mi rekla: „Nikada nemoj zaboraviti da te Jehova voli. Ako i ti budeš volela njega, on će uvek brinuti o tebi.“ Njene reči su se duboko urezale u moj um i srce.
BAKA je umrla 1977, kada sam imala četiri godine. Ona je bila Jehovin svedok, kao i ostala tatina rodbina u našem rodnom mestu Moe, u Australiji. Moji roditelji nisu bili Svedoci, mada je tata imao pozitivno mišljenje o njima. Naša porodica se kasnije preselila u Tintenbar, gradić koji se nalazi u priobalnom delu Novog Južnog Velsa. Tamo smo moj stariji brat Džejmi i ja s vremena na vreme išli s tatom na sastanke Svedoka.
Kada sam imala osam godina, moji roditelji su se razveli. Tata se vratio u Moe, dok smo Džejmi i ja ostali s mamom. Nju nije zanimala Biblija i nije želela da idemo na sastanke Svedoka. Zbog toga sam bila veoma tužna. U meni su se javila sećanja na bakine reči koje su bile duboko u mom srcu. Bila sam sigurna
da volim Jehovu! Želela sam da mu služim. Stoga sam se molila i rekla mu da sam i ja jedan od njegovih Svedoka. Džejmi je osećao isto.Kušnje u školi
Ubrzo posle toga, u školi je učitelj tražio da svako dete u razredu kaže kojoj religiji pripada kako bi to mogao zabeležiti u školski dnevnik. Kada je došao red na Džejmija, on je jasno i glasno rekao: „Jehovin svedok.“ Učitelj je zastao i zamolio ga da ponovi odgovor, što je on i uradio. „Ja ne mislim tako, ali još ćemo popričati o tome“, rekao je učitelj. Kada je došao red na mene, ja sam takođe glasno rekla: „Jehovin svedok.“ Vidno nezadovoljan, učitelj je pozvao direktora škole.
„Ispred mene se nalaze formulari koje su vaši roditelji popunili kada su vas upisivali u školu i tu ne piše da ste vi Jehovini svedoci“, odlučno je rekao direktor. „Ali to je religija po kojoj mi živimo“, odgovorili smo s poštovanjem. Posle toga, ni direktor ni učitelj više nisu pokretali to pitanje.
U školi sam pokušavala da ono malo što sam znala iz Biblije podelim sa svojim drugovima i drugaricama iz razreda. Nosila sam sa sobom svoj primerak knjige Moja knjiga biblijskih priča i ponekad sam čitala priče iz nje jednoj devojčici koja je verovala u Boga. a Ali, pošto sam se trudila da živim po hrišćanskim merilima, nikad nisam bila posebno omiljena i ponekad sam se osećala veoma usamljeno.
Molila sam se Jehovi toliko često i gorljivo da je on postao moj najbliži prijatelj. Svakog dana posle škole, sela bih na svoj krevet i ispričala Jehovi sve što se desilo tog dana, sve do najsitnijih detalja. Često sam plakala. Dok su mi suze tekle niz lice, preklinjala sam ga: „Jehova, molim te, dopusti mi da ti služim zajedno s tvojim narodom.“ Nakon molitve sam se uvek osećala mnogo bolje.
Pismo koje mi je davalo snagu
Kada sam imala deset godina, Džejmi se vratio u Moe da živi s tatom. U duhovnom pogledu, otada sam bila još više izolovana. A onda, dok sam jednom prilikom bila kod naših komšija zapazila sam časopis koji izdaju Jehovini svedoci. Zapamtila sam adresu podružnice i sva uzbuđena požurila kući da je zapišem. Napisala sam pismo u kom sam najiskrenije objasnila situaciju u kojoj se nalazim i zamolila ih da mi pomognu u duhovnom pogledu. Suze su mi navrle na oči kada sam dobila njihov odgovor, dirljivo pismo dugo dve strane, upućeno lično meni. To je za mene bio pravi dokaz da sam dragocena Jehovi!
U pismu su me podstakli da razvijam veru kakvu je imala izraelska devojčica iz biblijskih vremena koja je postala sluškinja Namana, zapovednika sirijske vojske. Iako je bila u zarobljeništvu i živela daleko od domovine, ostala je blizu svog Boga, Jehove. I osim što je neustrašivo govorila o svojoj veri, dokazala je da je pravi svedok za njega (2. Kraljevima 5:1-4).
U pismu je još stajalo: „Poput te devojčice, ti treba da služiš Jehovi tako što ćeš biti poslušna svojim roditeljima i marljivo učiti u školi. Takođe, treba da ostaneš blizu Jehove tako što ćeš se moliti i proučavati.“ U zaključku je pisalo: „Danijela, znaj da je Jehova uvek uz nas, bez obzira gde živeli. Mi smo sigurni da ti veruješ u to“ (Rimljanima 8:35-39). To pismo, sada već staro i pohabano, još uvek stoji u mojoj Bibliji. Često sam ga čitala kroz sve ove godine i nijednom nisam mogla zadržati suze.
Ubrzo nakon toga, dobila sam još jedno pismo. U njemu je stajalo da se moj otac pobrinuo da poštom dobijam časopise Kula stražara i Probudite se! Bila sam van sebe od sreće! Sada sam redovno dobijala duhovnu hranu. Svako izdanje koje je stiglo pročitala bih od prve do poslednje stranice. Još uvek čuvam prve brojeve ovih dragocenih časopisa. Otprilike u to vreme, hrišćanske
starešine iz tamošnje skupštine su počele da me posećuju. Njihove posete, premda veoma kratke, bile su veoma ohrabrujuće.Promene koje su vodile do napretka
Iako se moja situacija poboljšala, još uvek sam čeznula da služim Jehovi s potpunom slobodom. Zato, kada sam napunila 13 godina, pitala sam mamu da li bih mogla da živim s tatom. Mnogo sam volela mamu, kao što je i ona volela mene, ali bila sam odlučna da služim Bogu. Kada se ona složila s tim, vratila sam se u Moe i počela da proučavam Bibliju sa Svedocima iz tamošnje skupštine. S tatinim dopuštenjem, Džejmi i ja smo takođe išli na sve sastanke. Svedoci su zaista dali sve od sebe da nam pomognu. Džejmi i ja smo brzo napredovali u duhovnom pogledu i krstili se jedno za drugim, s nekoliko meseci razlike. Zaista, molitve koje sam upućivala u detinjstvu bile su uslišene. Konačno sam služila Jehovi zajedno s njegovim narodom!
U to vreme, veoma sam se zbližila sa svojim tečom i tetkom, Filipom i Lorejn Tejlor, koji su takođe pripadali skupštini Moe. Gledali su na mene kao na svoju ćerku. Kada su se preselili na ostrvo Bugenvil, koje pripada Papua-Novoj Gvineji, da bi služili tamo gde je veća potreba za objaviteljima Kraljevstva, ja sam jedva dočekala njihov poziv da im se pridružim. Imala sam samo 15 godina, ali roditelji su mi dozvolili da idem.
Na Bugenvilu sam nastavila školovanje putem dopisne škole. Preostalo vreme sam provodila u službi propovedanja. Kakva je samo radost bila služiti zajedno s misionarima i pionirima! Ti ostrvljani su bili najponizniji ljudi koje sam ikad srela, i mnogi su bili veoma zainteresovani za proučavanje Biblije.
Kasnije su izbili politički nemiri i postalo je suviše opasno da tu ostanem. Bilo mi je veoma teško da napustim to malo ostrvo i njegov predivan narod. Dok je mali avion u kom sam se nalazila uzletao, videla sam teču Filipa kako stoji na pisti i maše mi. Neutešno sam plakala i tiho preklinjala Jehovu da mi dopusti da mu jednog dana služim kao misionar u drugoj zemlji.
Daljnji odgovori na moje molitve
Po povratku u Australiju, nakon što sam završila srednju školu, počela sam da radim kao pripravnik za kancelarijski posao u jednoj firmi koja se bavi pravnim poslovima. U to vreme, moj otac se ponovo oženio i sada je trebalo da se brine o svojoj novoj porodici. Džejmi je živeo s mamom, a ja sam neko vreme živela malo s mamom, malo s tatom. Život mi je postao komplikovan. Trebalo je da ga pojednostavim i da se usredsredim na duhovne ciljeve. Tako sam 1994. počela da služim kao opšti pionir u Mou.
Ponovo sam bila srećna. Družila sam se s mladima iz skupštine koji su imali duhovne ciljeve, i oni su mi postali velika podrška. U stvari, 1996. sam se udala za jednog od njih, Vila, blagog, ljubaznog i poniznog čoveka, koji je za mene bio pravi blagoslov od Jehove.
Bili smo zadovoljni životom u braku i izgledalo je da je naša sreća potpuna. Jednog dana, Vil je stigao kući s posla zajedno s putujućim nadglednikom, koji je posećivao skupštine u našoj oblasti. Najpre mi je rekao da sednem, a onda me upitao: „Da li bi bila spremna da se preseliš u neku drugu skupštinu kojoj je potrebna pomoć?“ U svom srcu sam bez premišljanja rekla da. Ipak, želeći da se našalim, pitala sam: „Gde? Vanuatu? Fidži?“ Kada je Vil odgovorio: „Morvel“, ja sam nepromišljeno uzvratila: „Ali to je susedna skupština!“ Oboje smo se nasmejali i odmah se složili da bi nam bilo veoma drago da pređemo u susednu skupštinu da bismo tamo služili kao pioniri.
Tokom sledeće tri godine koje smo proveli u skupštini Morvel imali smo mnogo radosti i dobrih rezultata. A onda je usledilo još jedno iznenađenje. Dobili smo poziv od australijske podružnice da služimo kao specijalni pioniri. Koja je bila naša dodela? Istočni Timor, mala zemlja na krajnjem istoku indonežanskog arhipelaga. b Oči su mi se napunile suzama. Zahvalila sam Jehovi što je odgovorio na sve moje molitve. Ne samo što me je prihvatio kao svog slugu, već smo sada moj suprug i ja mogli služiti u nekoj drugoj zemlji.
Služba u drugoj zemlji
U julu 2003. stigli smo u glavni grad, Dili. Skupština Dili, jedina u ovoj zemlji, sastojala se od 13 specijalnih pionira iz Australije i šačice lokalnih Svedoka. Ovdašnja braća i sestre su veoma siromašni; većina je izgubila svoje posede i neke članove porodice tokom 24-godišnjeg građanskog rata koji se završio 1999. Mnogi su takođe podnosili veliko protivljenje porodice zbog svoje novostečene vere. Međutim, uprkos tim iskušenjima i siromaštvu, oni su u duhovnom pogledu bogati i srećni (Otkrivenje 2:8, 9).
Ustanovili smo da većina žitelja veruje u Boga i poštuje Bibliju. U stvari, ubrzo je toliko ljudi želelo da proučava Bibliju da nismo uspevali da sve to postignemo! S vremenom su neki od onih s kojima smo proučavali Bibliju počeli da služe rame uz rame s nama kao naša krštena braća i sestre. Njihov duhovni napredak donosio nam je veliku radost.
Zatim su 2006. u Diliju ponovo izbili nemiri. Napetost između različitih etničkih grupa prerasla je u pravi sukob. Mnoge kuće su bile opljačkane ili spaljene do temelja, i mnogi Svedoci iz tog mesta su potražili utočište u domovima specijalnih pionira. Naša kuća i dvorište su pretvoreni u privremeni izbeglički logor, i jedno vreme je skoro 100 ljudi živelo s nama! Nadstrešnica za kola postala je kuhinja, trpezarija i privremena Dvorana Kraljevstva.
Premda je oko nas bilo pucnjave i eksplozija granata, naš dom je bio mirna luka. Svi smo osećali Jehovinu zaštitničku ruku. Svaki dan smo započinjali zajedničkim razmatranjem biblijskog stiha. Održavali smo sastanke kao i obično. Takođe smo proučavali Bibliju sa zainteresovanim osobama.
Kako su prolazile sedmice, postalo je jasno da bi za braću koja su rođena u istočnom delu zemlje bilo opasno da ostanu u Diliju. Stoga su odgovorna braća odlučila da osnuju novu grupu u Baukauu, drugom gradu po veličini, koji je udaljen tri sata vožnje istočno od Dilija. To je bio razlog zašto smo Vil i ja dobili novu dodelu.
Stigli smo u Baukau u julu 2006, skoro tačno tri godine po dolasku u Istočni Timor. Naša nova grupa sastojala se od četiri specijalna pionira i šest lokalnih Svedoka. Tamošnja braća i sestre su napustili sve svoje posede u Diliju, ali još uvek nisu izgubili svoje velike osmehe. Zaista smo se divili njihovoj veri i samopožrtvovanosti!
Vil i ja još uvek služimo u Baukauu. Volimo našu dodelu i smatramo da je ona još jedan blagoslov od Jehove. Kada razmišljam o prošlosti, vidim koliko je baka bila u pravu. Jehova je zaista brinuo o meni sve ove godine. Ne prestajem da mu zahvaljujem za čast da mu služim zajedno s njegovim narodom. Takođe, s velikim nestrpljenjem čekam da ponovo vidim baku kada uskrsne. Onda ću moći da joj zahvalim što mi je dala ključ koji mi je otvorio vrata istinske sreće i smisaonog života.
[Fusnote]
a Izdali Jehovini svedoci.
b Istočni Timor je takođe poznat i kao Timor-Leste.
[Slika na 26. strani]
Sa bakom
[Slika na stranama 28, 29]
Sa suprugom Vilom