Oni su preživeli užas u Mumbaju
Oni su preživeli užas u Mumbaju
OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ INDIJE
GRAD Mumbaj, nekada poznat kao Bombaj, ima rastuću populaciju od preko 18 miliona stanovnika. Brzi vozovi koji često saobraćaju između predgrađa i grada svakodnevno prevoze između šest i sedam miliona stanovnika do njihovih radnih mesta, škola i fakulteta, tržnih centara ili do znamenitih mesta u gradu. U vreme špica, u svakom pretrpanom vozu s devet vagona, kapaciteta 1 710 putnika, nađe se oko 5 000 putnika. Vozovi u Mumbaju su baš u takvim okolnostima bili na meti terorista 11. jula 2006. Za manje od 15 minuta, u nekoliko vozova prigradske železnice eksplodiralo je sedam bombi, ostavivši za sobom više od 200 mrtvih i 800 povređenih.
Mnogi Jehovini svedoci iz 22 skupštine u Mumbaju i njegovim predgrađima redovno koriste železnicu i bili su u vozovima koji su napadnuti. Na sreću, niko od njih nije nastradao, ali nekolicina je bila povređena. Anita se vraćala s posla. Voz kojim je putovala bio je dupke pun tako da je stajala kraj vrata vagona prve klase kako bi lakše izašla. Dok je voz ubrzavao, iznenada se prolomila strahovita eksplozija i vagon u kom se Anita nalazila ispunio se crnim dimom. Kada se nagnula kroz vrata i pogledala udesno, Anita je videla da je metalna stranica susednog vagona istrgnuta i da visi pod uglom od 45 stepeni. Zaprepastila se kada je ugledala kako iz tog otvora na prugu ispadaju tela i delovi tela. Posle onoga što joj se činilo kao čitava večnost — ali što je u stvari trajalo svega nekoliko sekundi — voz se zaustavio. Skočila je na prugu zajedno s drugim putnicima i potrčala kako bi se što više udaljila od voza. Mobilnim telefonom je pozvala svog muža, Džona, i na
svu sreću uspela je da ga dobije. Za samo nekoliko minuta telefonska mreža u celom gradu bila je zauzeta pozivima zabrinutih ljudi. Anita je bila uglavnom smirena sve dok nije razgovarala sa suprugom. Tada je briznula u plač. Ispričala mu je šta se dogodilo i zamolila ga da dođe po nju. Dok ga je čekala, počela je da pada kiša, spirajući mnoge tragove koji bi koristili u istrazi.Klaudije je takođe Jehovin svedok i izašao je s posla ranije nego obično. Ušao je u voz u 17.18 na stanici Čerčgejt koja je početna stanica jedne prigradske linije. Bio je u vagonu prve klase. Dok je tražio sedište na kojem bi proveo sat vremena do stanice Bajandar, ugledao je Džozefa iz obližnje skupštine Jehovinih svedoka. Vreme je brzo prolazilo dok su njih dvojica razgovarali o novostima. Zatim je Džozef, umoran od posla, zadremao. Pošto je u vozu bila izuzetna gužva, Klaudije je ustao jednu stanicu ranije kako bi došao do vrata. Dok je stajao tamo, Džozef se probudio i nagnuo preko naslona sedišta kako bi ga pozdravio. Uhvativši se za rukohvat na sedištu, Klaudije se nagnuo da mu nešto kaže. To mu je verovatno spaslo život. Iznenada se začula zaglušujuća buka. Vagon se snažno zatresao, ispunio dimom i u njemu je zavladao mrkli mrak. Klaudije je bio bačen na pod između redova sedišta i činilo mu se da ne čuje ništa osim zvonjave u ušima. Tamo gde je maločas stajao zjapila je rupa. Putnici koji su stajali kraj njega ili su izleteli napolje na prugu ili su ležali mrtvi na podu. Preživeo je petu od sedam eksplozija koje su uzdrmale železnicu tog kobnog utorka.
Klaudije je prebačen u bolnicu, u potpuno krvavoj odeći. Međutim, to je uglavnom bila krv drugih putnika koji nisu imali toliko sreće. Pretrpeo je samo manje povrede — pukla mu je bubna opna, zadobio je opekotine na jednoj ruci i kosa mu je bila oprljena. U bolnici je video Džozefa i njegovu ženu Andželu koja se nalazila u susednom vagonu za žene i nije bila povređena. Džozef je zadobio modricu na desnom oku i izgubio je sluh. Ovo troje Svedoka su zahvalni Jehovi što su ostali živi. Klaudije kaže da je prvo što mu je došlo na um kada se osvestio bilo: ’Koliko je besmisleno juriti za novcem i materijalnim stvarima u ovom poretku kada se život može u trenutku ugasiti!‘ Bilo mu je drago što mu je odnos s njegovim Bogom, Jehovom, bio najvažnija stvar u životu!
U kratkom periodu Mumbaj su pogodile velike poplave, nemiri i zatim eksplozije bombi. Međutim, više od 1 700 tamošnjih Svedoka ima dobar, revan duh. Oni redovno prenose svojim bližnjima divnu nadu u novi svet u kome će svako nasilje biti stvar prošlosti (Otkrivenje 21:1-4).
[Istaknuti tekst na 23. strani]
Tamo gde je maločas stajao zjapila je rupa
[Slika na 23. strani]
Anita
[Slika na 23. strani]
Klaudije
[Slika na 23. strani]
Džozef i Andžela
[Izvor slike na 22. strani]
Sebastian D’Souza/AFP/Getty Images