TV — medij sa pritajenim uticajem

TELEVIZIJA može biti veoma delotvorno obrazovno sredstvo. Zahvaljujući njoj, upoznajemo zemlje i narode koje možda nikada nećemo lično videti. „Putujemo“ u tropske džungle i polarne predele okovane ledom, na planinske vrhove i u okeanske dubine. Možemo da zavirimo u zanimljive svetove atoma i zvezda. Gledamo vesti o zbivanjima koja se upravo odigravaju na drugom kraju sveta. Saznajemo nešto više o politici, istoriji, tekućim događajima i kulturi. Televizija prikazuje najtragičnije i najlepše trenutke u ljudskom životu. Ona zabavlja, poučava, čak i inspiriše.

Međutim, veći deo TV programa nije ni koristan, ni poučan. Po svoj prilici, najoštrije kritike usmerene su protiv prave poplave scena u kojima se otvoreno prikazuju nasilje i seks. Primera radi, jedno istraživanje je pokazalo da se u Sjedinjenim Državama na skoro dva od tri TV programa prosečno prikaže šest scena nasilja na sat. Tokom odrastanja, mladi na televiziji vide na hiljade scena nasilja i ubijanja. Osim toga, vrlo često se naglašava seks. Dve trećine svih programa sadrži razgovore o seksu, a na 35 posto  njih prikazuju se polni odnosi, koji su uglavnom predstavljeni kao nešto bezopasno i spontano i obično uključuju parove koji nisu u braku. a

Programi sa erotskim scenama i nasiljem veoma su traženi u celom svetu. Američki akcioni filmovi, koji na kraju stižu na TV, lako nalaze put do stranih tržišta. Oni ne moraju imati kvalitetan scenario ni dobru glumu i lako ih je razumeti. Osmišljeni su tako da pažnju gledalaca privlače tuče, ubijanje, specijalni efekti i erotske scene. Međutim, da bi se pažnja publike zadržala, neophodne su stalne novine. Gledaoci se brzo zasite ako se nešto ponavlja — nešto što je bilo uzbudljivo postaje sasvim uobičajeno. Stoga producenti pribegavaju sve većim ekstremima s ciljem da izazovu šok i uzbuđenje kako bi time podstakli zanimanje gledalaca. Zato u filmove uključuju više nasilja, nastoje da scene budu što realnije i još više ističu seks i sadizam.

Rasprava o uticaju televizije

Kako na gledaoce utiče stalna izloženost nasilju i seksu na televiziji? Kritičari tvrde da gledanje nasilja navodi ljude na agresivno ponašanje i čini ih manje saosećajnim prema žrtvama nasilja u stvarnom životu. Oni takođe ukazuju na to da prikazivanje erotskih scena utiče na porast promiskuiteta i potkopava moralna merila.

Da li televizija zaista tako utiče na ljude? O tome se već decenijama vode žestoke rasprave, obavljeno je na stotine istraživanja i napisane su  hiljade knjiga i članaka. U središtu debate je problem da se dokaže da jedna stvar prouzrokuje drugu — na primer, da gledanje nasilja na televiziji u detinjstvu kasnije prouzrokuje agresivno ponašanje. Ponekad je teško dokazati odnos uzrok-posledica. Da to potkrepimo primerom: pretpostavimo da ste prvi put uzeli neki lek i da vam se nekoliko sati nakon toga na koži pojavio osip. Tada je lako zaključiti da je alergijsku reakciju izazvao lek. Međutim, alergija se ponekad razvija postepeno. U tom slučaju, mnogo je teže dokazati da ju je izazvao određeni lek, pošto alergije imaju brojne uzroke.

Slično tome, teško je dokazati da nasilje koje se prikazuje na televiziji prouzrokuje kriminal i antisocijalno ponašanje, mada mnoga istraživanja potvrđuju da postoji takva veza. Uz to, neki počinioci krivičnih dela izjavili su da je na njihove stavove i nasilno ponašanje uticalo ono što su gledali na televiziji. S druge strane, ljudi su tokom života izloženi mnoštvu uticaja. Video-igre pune nasilja, društvene vrednosti prijatelja i porodice, uslovi života — sve to takođe može doprineti agresivnom ponašanju.

Zato nimalo ne iznenađuje što se mišljenja o tome razilaze. Jedan kanadski psiholog je napisao: „Ne postoje naučni dokazi koji bi potvrdili da gledanje nasilja navodi ljude na nasilno ponašanje ili ih čini neosetljivim na njega.“ Međutim, u jednom saopštenju Odbora za medije i društvo Američkog udruženja psihologa rečeno je sledeće: „Nema apsolutno nikakve sumnje u to da su osobe koje često gledaju nasilje na televiziji sklonije agresivnim stavovima i agresivnom ponašanju.“

Razmislite o uticaju televizije

Već smo spomenuli da stručnjaci vode polemiku tražeći dokaze da postoji veza između gledanja nasilja i nasilnog ponašanja. Ipak, malo ljudi bi se usudilo da tvrdi da televizija nimalo ne utiče na naše razmišljanje i postupke. Razmislite o sledećem: jedna jedina fotografija može nas razljutiti, dovesti do suza ili pak razveseliti. I muzika duboko utiče na naše emocije. Reči, čak i u pisanom obliku, navode na razmišljanje, bude naša osećanja i utiču na naše postupke. Kakav tek uticaj imaju pokretne slike, muzika i živa reč kada su vešto isprepletene zajedno! Ne čudi što je televizija pravi magnet! Uz to, ona je uvek nadohvat ruke. Jedan pisac kaže: „Otkako je čovek naučio da svoje misli izražava pisanim putem... nijedno novo sredstvo za prenošenje ideja nije imalo takav uticaj na civilizaciju.“

Pošto znaju da na gledaoce utiče ono što vide i čuju, mnoge kompanije svake godine potroše milijarde dolara na marketing. One ne ulažu toliki novac zato što misle da bi reklamiranje moglo da bude efikasno — one znaju da je ono efikasno. To prodaje njihove proizvode. Kompanija Koka-Kola je 2004. godine potrošila 2,2 milijarde dolara na reklamiranje svojih proizvoda širom sveta u štampi, na radiju i televiziji. Da li se to ulaganje isplatilo? Kompanija je te godine zaradila skoro 22 milijarde dolara. Oglašavači su svesni da jedna reklama nije dovoljna. Zbog toga nastoje da svoje proizvode ili usluge reklamiraju iz godine u godinu, što se može uporediti sa indoktrinacijom.

Ako reklame od 30 sekundi utiču na naše stavove i postupke, možemo biti uvereni da takav efekat imaju i sati provedeni uz TV ekran. „Iako to nije toliko očigledno, ovaj medij vrši pritajeni uticaj čak i kada je reč o sasvim običnoj, svakidašnjoj zabavi“, kaže pisac knjige Television—An International History. A u knjizi A Pictorial History of Television kaže se da „televizija menja naš način razmišljanja“. Pitanje koje treba da postavimo sebi glasi: ’Da li ono što gledam utiče na moje razmišljanje onako kako to ja želim?‘

Ovo pitanje je posebno važno za one koji služe Bogu. Veliki deo onoga što se prikazuje na televiziji u suprotnosti je sa uzvišenim načelima i moralnim merilima koja se nalaze u Bibliji. Način života i postupci koje Sveto pismo osuđuje prikazuju se kao prihvatljivi, normalni, pa čak i moderni. Istovremeno, hrišćanske vrednosti i oni koji ih se pridržavaju često se ignorišu,  ismevaju ili omalovažavaju. Izražavajući svoje negodovanje zbog toga, jedan pisac je rekao: „Nije dovoljno što se nešto izopačeno prikazuje kao normalno. Mora se i normalno prikazati kao izopačeno.“ I suviše se često putem televizije vrši pritajeni uticaj, tako što se ’za zlo kaže da je dobro, a za dobro da je zlo‘ (Isaija 5:20).

Moramo voditi računa o tome šta gledamo, jer će to uticati na naše razmišljanje. Biblija kaže: „Ko se druži [„hodi“, DK] s mudrima, postaće mudar, a ko ima posla s bezumnima, loše će proći“ (Poslovice 13:20). Biblijski izučavalac Adam Klark zapaža: „Hoditi s jednom osobom podrazumeva ljubav i privrženost; nemoguće je ne oponašati one koje volimo. Zato i kažemo: ’Reci mi s kim si i reći ću ti kakav si.‘ Ako znam s kim se neko druži, lako ću pogoditi kakva je on osoba.“ Kao što smo videli, putem televizije većina ljudi provodi mnogo vremena u društvu osoba koje nisu nimalo mudre i koje pravi hrišćanin nikada ne bi pozvao u svoj dom.

Ako bi vam lekar prepisao neki jak lek, verovatno biste dobro ispitali koje su koristi i rizici povezani s korišćenjem tog leka. Uzimanje pogrešnog leka, pa i prekomerne doze pravog leka može narušiti zdravlje. Isto bi se moglo reći i za gledanje televizije. Zato je mudro da ozbiljno razmislimo o onome što gledamo.

Pod nadahnućem od Boga, apostol Pavle je podstakao hrišćane da razmišljaju o onome što je istinito, plemenito, pravedno, čisto, dopadljivo, pohvalno, čestito i hvale vredno (Filipljanima 4:6-8). Da li ćete primeniti taj savet? Bićete srećni ako to budete činili.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 5. strani]

„Televizija je pronalazak koji vam omogućava da vas u vašoj dnevnoj sobi zabavljaju ljudi koje inače ne biste pozvali u svoj dom“ (Dejvid Frost, britanski novinar).

[Okvir na 5. strani]

Zašto se u Bibliji spominju seks i nasilje?

Kakva je razlika između nasilja i seksa koji se prikazuju na televiziji i onoga što je opisano u Bibliji? Biblijski izveštaji u kojima se spominju seks i nasilje nisu napisani s namerom da razonode, već radi pouke (Rimljanima 15:4). U Božjoj Reči se iznose istorijske činjenice. Ona nam pomaže da razumemo kakvo je Božje gledište i da učimo iz grešaka drugih.

U većini zemalja gde se emituju reklame, seks i nasilje se ne prikazuju u obrazovne svrhe, već radi novca. Reklamna industrija želi da privuče što veći broj ljudi, a erotske scene i nasilje privlače pažnju gledalaca. Zbog toga ljudi gledaju reklame i kupuju proizvode koji se reklamiraju. U informativnom programu važi sledeće načelo: vest koja obiluje jezivim scenama, biće udarna. Jednostavno rečeno, stravične priče — o zločinima, katastrofama i ratovima — imaju prednost u odnosu na vesti koje ne privlače toliku pažnju.

Iako se u Bibliji spominju nasilna dela, ona podstiče ljude da budu miroljubivi, da ne traže osvetu, već da probleme rešavaju na miran način. Ona dosledno ističe važnost polnog morala. U većini slučajeva, takva poruka se ne može naći u onome što se prikazuje na televiziji (Isaija 2:2-4; 1. Korinćanima 13:4-8; Efešanima 4:32).

[Okvir/Slika na 7 strani]

TELEVIZIJA I MLADI

„Na osnovu mnogobrojnih dokaza koji su prikupljeni tokom više decenija istraživanja, velika većina naučnika i lekara slaže se da gledanje nasilja štetno utiče na decu“ (Porodična fondacija Henri Kajzer).

„[Slažemo se sa] Američkom pedijatrijskom akademijom da ’deca mlađa od dve godine ne treba da gledaju televiziju‘. U tom periodu, kada se njihov mozak izuzetno brzo razvija, deci je potrebna aktivna igra i kontakt sa stvarnim ljudima. To će im omogućiti da se pravilno razviju u intelektualnom i fizičkom pogledu, kao i da nauče da se snalaze u društvu“ (Američki Nacionalni institut za medije i porodicu).

[Slika na stranama 6, 7]

Da li ono što gledam utiče na moje razmišljanje onako kako to ja želim?