Odgajanje dece sa posebnim potrebama

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ FINSKE

Dvadesetogodišnji Markus (na slici levo) ne može bez pomoći drugih da jede, pije ili da se okupa. Loše spava, tako da mu je tokom čitave noći potrebna pažnja. Uz to, često mu treba pružiti prvu pomoć pošto je sklon povredama. Pa ipak, njegovi roditelji ga mnogo vole zato što je blage naravi, dobar i nežan. Ponosni su na svog sina uprkos ograničenjima koja ima.

PREMA proceni Svetske zdravstvene organizacije, skoro tri posto svetskog stanovništva pati od nekog oblika mentalne retardiranosti. Mentalne funkcije mogu biti oštećene usled genetskih problema, povreda na porođaju, infekcija mozga u ranom uzrastu, neishranjenosti, kao i usled dejstva droge, alkohola ili hemikalija. U većini slučajeva, uzrok je nepoznat. Kakva je svakodnevica roditelja čija deca imaju posebne potrebe? Kako im se može pružiti ohrabrenje?

Suočeni sa poražavajućim saznanjem

Poteškoće počinju kad roditelji saznaju da im je dete mentalno zaostalo. „Kad smo suprug i ja saznali da naša ćerka ima Daunov sindrom, osećali smo se kao da se kuća srušila na nas i zakopala nas“, priseća se Sirka. Markusova majka, En, kaže: „Kad su nam rekli da će biti mentalno retardiran, pitala sam se kako će drugi gledati na njega. Ali ubrzo sam prestala da brinem o tome i usredsredila sam se na njegove potrebe i na ono što mogu da učinim za njega.“ Irmgard je reagovala na sličan način. „Kad su nam lekari objasnili kakva ograničenja ima naša ćerka Junike, mislila sam samo na to kako da pomognem mojoj devojčici“, priča ona. Šta roditelji poput Sirke, En i Irmgard mogu da učine nakon što im lekari saopšte vest o stanju njihovog deteta?

„Jedan od prvih koraka koje možete preduzeti“, savetuje Američki centar za edukaciju o deci s hendikepom, „jeste da sakupljate informacije — o poremećaju od kog pati vaše dete, o vrstama pomoći koje vam stoje na raspolaganju i o konkretnim stvarima koje možete učiniti kako biste svom detetu pomogli da u najvećoj mogućoj meri razvije svoje fizičke i mentalne sposobnosti.“ Primena tih saznanja može dati smisao i pravac vašim nastojanjima dok se starate oko deteta. To se može uporediti sa beleženjem toka jednog putovanja, pri čemu se na kartu unose pređeni put i orijentiri do kojih se došlo.

 Zračak nade

Iako mentalna retardiranost deteta donosi mnoge poteškoće, nije sve tako crno. Zašto se to može reći?

Kao prvo, roditelji mogu biti utešeni saznanjem da većina takve dece ne pati. U svojoj knjizi The Retarded Child, dr Robert Ajzakson piše: „Većina njih može biti srećna, uživati u društvu, muzici, nekim sportovima, ukusnoj hrani i prijateljstvu.“ Iako ne mogu da rade sve što i ostala deca, i žive u svom malom svetu, ona su često srećnija u svojoj „kolibi“ nego zdrava deca u svom „zamku“.

Drugo, roditelji mogu biti ponosni na ono što njihovo dete s velikim naporom ostvari. Svaki novi uspeh može se uporediti sa savladavanjem nekog visokog planinskog vrha, a pogled odatle donosi zadovoljstvo i roditeljima i detetu. Na primer, Brajan ima tuberoznu sklerozu, iznenadne napade i autizam. Iako je inteligentan, ne može da govori i vrlo teško kontroliše pokrete ruku. Uprkos tome, s vremenom je naučio da pije iz čaše napunjene do pola a da pri tom ne prolije njen sadržaj. Zahvaljujući tome što je uspeo da do te mere ostvari koordinaciju između svojih misli i pokreta, on sada može bez ičije pomoći da uživa u svom omiljenom napitku, mleku.

Brajanovi roditelji smatraju ovo dostignuće još jednom malom pobedom nad njegovim hendikepom. „Za nas je naš sin poput tvrdog šumskog drveta“, kaže njegova majka Lori. „Ono ne raste brzo kao ostalo drveće, ali daje građu koja je veoma cenjena. Slično tome, deca koja imaju neki hendikep, razvijaju se sporo. Ali, ona su za svoje roditelje poput malih hrastovih i tikovih drveta koja imaju trajnu vrednost.“

Treće, mnogim roditeljima greje srca ljubav koju im pokazuje njihovo dete. Irmgard kaže: „Junike voli da rano ide na spavanje i uvek pre toga poljubi svakog člana porodice. Ako u to vreme nismo kod kuće, ona nam svima napiše malu poruku u kojoj se izvinjava što nas nije sačekala. Uz to doda da nas voli i da jedva čeka da nas vidi ujutro.“

Markus ne može da govori, ali je uz veliki trud uspeo da nauči nekoliko reči na znakovnom jeziku kako bi svojim roditeljima rekao da ih voli. Još jedan primer je Tija, dete ometeno u razvoju. Govoreći o svojim osećanjima, njeni roditelji kažu: „Ona je ispunila naš život ljubavlju, toplinom, nežnošću, zagrljajima i poljupcima.“ Naravno, svoj takvoj deci je potrebno da im roditelji pruže mnogo ljubavi i nežnosti — i rečima i delima.

Kao četvrto, roditelji koji su hrišćani osećaju duboko zadovoljstvo kad njihovo dete pokazuje veru u Boga. Jedan lep primer je Juha. Kad mu je otac umro, on je na sahrani pitao da li bi mogao da se pomoli, što je iznenadilo sve prisutne. Uputio je kratku molitvu u kojoj je izrazio uverenje da Bog neće zaboraviti njegovog oca i da će ga uskrsnuti u određeno vreme. Zatim je zamolio Boga da pomogne ostalim članovima porodice, spominjući svakog po imenu.

Slično tome, i Junikini roditelji su srećni što ona pokazuje veru u Boga. Junika ne može da razume sve informacije. Na primer, ona zna za mnoge biblijske ličnosti, ali u njenom umu je sve to nepovezano, poput delova slagalice koji ne daju potpunu sliku. Pa ipak, ona razume da će Svemoćni Bog jednog dana rešiti probleme na zemlji. Junika se raduje životu u novom svetu koji je Bog obećao, kada će njen um savršeno funkcionisati.

 Pomaganje detetu da bude samostalnije

Mentalno retardirana deca ne ostaju deca — ona rastu i postaju mentalno retardirane odrasle osobe. Roditelji zato treba da pomognu deci s posebnim potrebama da ne budu previše zavisna od drugih. Markusova majka En kaže: „Brže bismo obavljali neke poslove i bilo bi nam lakše da smo sve radili umesto Markusa. Pa ipak, maksimalno smo se trudili da ga naučimo da što više stvari obavlja sam.“ Junikina majka dodaje: „Junika ima mnogo lepih osobina, ali zna da bude tvrdoglava. Ponekad odbija da uradi nešto i, da bismo je naveli da nas posluša, moramo je podsetiti na njenu želju da nam ugodi. Čak i nakon što pristane da to uradi, moramo da budemo uz nju i pružamo joj podršku do kraja.“

Brajanova majka Lori stalno traži načine da mu život učini što ispunjenijim. Ona i njen suprug već tri godine uče Brajana da kuca na tastaturi. Brajan sad uživa u slanju elektronske pošte prijateljima i rođacima. Ali, dok kuca, potrebno je da mu neko podupire ručni zglob. Roditelji mu pomažu da stigne do tačke kada će mu biti potrebna samo potpora za lakat. Oni znaju da ostvarenje tog cilja predstavlja veliki napredak na putu ka samostalnosti.

Međutim, roditelji ne treba da očekuju previše niti da vrše pritisak na svoje dete. Svako dete ima različit potencijal. U knjizi The Special Child daje se sledeći predlog: „Jedno korisno opšte pravilo jeste nastojati da se održi ravnoteža između podsticanja deteta da bude samostalnije i pružanja dovoljno pomoći kako ono ne bi postalo frustrirano.“

Najveći izvor pomoći

Svim roditeljima čije dete ima neki hendikep potrebni su veliko strpljenje i istrajnost. Kad se problemi nižu jedan za drugim, mnogi od njih mogu pasti u očajanje. Iscrpljenost često ostavlja svoj trag. Krenu suze, i ponekad se javi samosažaljenje. Šta se može učiniti?

Roditelji se mogu obratiti za pomoć Bogu koji ’sluša molitve‘ (Psalam 65:3). On daje hrabrost, nadu i snagu da se istraje (1. Letopisa 29:12; Psalam 27:14). On leči naše ranjeno srce i želi da se ’radujemo u nadi‘ koju daje Biblija (Rimljanima 12:12; 15:4, 5; 2. Korinćanima 1:3, 4). Roditelji koji se oslanjaju na Boga mogu biti uvereni da će u budućnosti, kad se ’otvore oči slepima i uši gluvima, kad hromi budu hodali, a nemi radosno klicali‘, i njihovo voljeno dete imati savršeno mentalno i fizičko zdravlje (Isaija 35:5, 6; Psalam 103:2, 3).

ŠTA RODITELJI MOGU UČINITI

◼ Učite i sakupljajte informacije o hendikepu vašeg deteta.

◼ Trudite se da zadržite pozitivan stav.

◼ Pomozite detetu da bude samostalno koliko god je to moguće.

◼ Molite se Bogu za hrabrost, nadu i snagu.

ŠTA DRUGI MOGU DA UČINE

◼ Obraćajte se detetu u skladu s njegovim uzrastom i budite iskreni prema njemu.

◼ Razgovarajte s roditeljima o njihovom detetu i pohvalite ih za ono što čine.

◼ Budite uviđavni i obzirni prema njihovim osećanjima.

◼ Družite se u različitim prilikama s roditeljima i ostalim članovima porodice dece s posebnim potrebama.

 [Okvir/​Slika na 26. strani]

Kako drugi mogu pomoći

Baš kao što se posmatrači dive istrajnosti učesnika u maratonu, možda se i vi divite snazi roditelja koji brinu o mentalno retardiranom detetu — 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Da bi se maratonci okrepili, običaj je da im gledaoci duž trkačke staze dodaju flaše s vodom. Možete li vi ponuditi okrepu roditeljima koji imaju zadatak da doživotno brinu o detetu s posebnim potrebama?

Jedan način na koji im možete pomoći jeste da jednostavno razgovarate s njihovim sinom ili ćerkom. Možda ćete se u početku osećati nelagodno, jer dete može ćutati ili govoriti vrlo malo. Ipak, imajte na umu da mnoga takva deca vole da slušaju i često duboko razmišljaju o onome što kažete. U nekim slučajevima, njihov um je poput ledenog brega čiji se najveći deo nalazi pod vodom, a njihova lica ne odražavaju uvek dubinu onoga što osećaju. a

Da bi razgovor lakše tekao, dr Aniki Koistinen, specijalista za dečju neurologiju, predlaže sledeće: „Najpre biste mogli da razgovarate o njihovoj porodici ili o razonodi. Razgovarajte s njima u skladu s njihovim uzrastom, a ne kao da se radi o nekom mlađem. Nemojte pričati o više tema istovremeno i koristite kratke rečenice. Dajte im vremena da razmisle o onome što ste rekli.“

Razgovor je potreban i roditeljima. Još više ćete saosećati s njima kad postanete svesniji emocionalnog tereta koji nose. Na primer, Markusova majka En čezne za tim da bolje upozna svog dragog sina. Žao joj je što on ne može da razgovara s njom i da joj kaže o čemu razmišlja. Takođe je uznemirava pomisao na to šta bi se moglo desiti u slučaju da ona umre i on ostane bez majke.

Bez obzira na to koliko se roditelji naprežu u brizi za mentalno retardirano dete, oni često misle da to nije dovoljno. Lori, Brajanova majka, prebacuje sebi za svaku grešku koju napravi dok brine o njemu. Takođe oseća krivicu zbog toga što ne može da posveti više pažnje svojoj drugoj deci. Vaša zainteresovanost i poštovanje koje pokazujete prema takvim roditeljima, kao i obzir prema njihovim osećanjima, pruža im osećaj dostojanstva i bodri njih i njihovu decu. U vezi s tim, Irmgard kaže: „Volim kad neko povede razgovor o mojoj ćerki. Posebno su mi dragi ljudi koji su spremni da podele sa mnom radosti i tuge koje doživljavam sa Junikom.“

Osim toga, postoji mnoštvo drugih, kako velikih tako i malih stvari, koje možete učiniti za njih. Mogli biste da pozovete roditelje i njihovo dete u goste ili da ih zamolite da vam se pridruže u nekim aktivnostima vaše porodice. Takođe, mogli biste da provedete nekoliko sati sa detetom kako bi se roditelji odmorili.

[Fusnota]

[Slika na 26. strani]

Pokazivanje iskrene brige daje roditeljima i detetu osećaj dostojanstva

[Slika na 27. strani]

Mentalno retardiranoj deci poput Junike treba stalno pokazivati ljubav

[Slika na 28. strani]

Da bi njen sin Brajan bio što samostalniji, Lori mu pomaže da nauči da kuca