Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Odlučan uprkos invalidnosti

Odlučan uprkos invalidnosti

Odlučan uprkos invalidnosti

Ispričao Kvame Ngesan

Moj prijatelj i ja smo s mukom gurali bicikl uz jedno od brojnih brda. Bio je novembar 2002, i u Obali Slonovače besneo je građanski rat. Zato su se na opustelom putu kojim smo išli krile mnoge opasnosti. Negde u daljini nazirao se sledeći vojni punkt. Zašto sam krenuo na tako opasno putovanje tokom tog ratnog perioda?

RODIO sam se 1978. s jednom bolešću koja je sve više uzimala maha. Najpre mi je oštetila sluh i stvarala iznurujući bol u nogama. Kako sam rastao, porodica me je omalovažavala, govoreći da su mi noge neupotrebljive, a uši začepljene smećem. Stariji su me prezirali, a deca vikala za mnom da sam bogalj i da imam slomljene noge.

U školu sam krenuo sa osam godina i odmah su svi počeli da me maltretiraju — kako učenici, tako i nastavnici. Često sam želeo da se zemlja otvori i proguta me. Osećajući da sam se plašio, ljudi su me ismevali. Iz kuće sam izlazio samo kada sam išao u školu.

Pitao bih se: ’Zašto je ova bolest snašla baš mene?‘ Majka mi je rekla da je to zato što je neko na mene bacio kletvu. Ponekad sam viđao i druge sa sličnim problemom i razmišljao: ’Da li su i oni žrtve vračanja?‘

Godine 1992, javili su mi se strašni bolovi u laktovima. Kada su bolovi popustili, više nisam mogao da ispravim ruke. Dve godine kasnije, oslepeo sam na levo oko. Roditelji su me vodili kod mnogo takozvanih iscelitelja, ali uzalud. Zbog sve slabijeg zdravlja morao sam da napustim školu.

U potrazi za odgovorima

Jedan pobožni drug iz razreda pozvao me je da idem u crkvu s njim. Iako sam odgajan kao animista, ipak sam godinu dana išao na crkvene službe. a Tamo sam o Bibliji saznao vrlo malo, tako da sam počeo da se pitam ima li ičega dobrog u organizovanoj religiji.

Neke crkvene doktrine su me plašile, pogotovo doktrina o paklenoj vatri. Nisam mislio da sam toliko loš da bih zaslužio večno mučenje. Ipak, nisam smatrao ni da sam dovoljno dobar da bih zaslužio večnu sreću na nebu. Pošto nisam našao zadovoljavajuće odgovore na svoja pitanja, religija me je sve manje zanimala.

Naredne godine sam pozvan na jedan isceliteljski skup u Abidžan, glavni grad Obale Slonovače, oko 150 kilometara od našeg mesta Vavue. Pre nego što sam krenuo, rekao sam odgovornima u crkvi da nemam dovoljno novca za ulaznicu i hranu. Nakon razgovora s njima stekao sam utisak da će mi biti dobro u Abidžanu, ali uopšte nije bilo tako. Iako sam bio među mnoštvom od nekih 40 000 do 50 000 ljudi, osećao sam se napušteno i potišteno. Niko se nije interesovao za mene.

Vratio sam se u Vavuu istog zdravstvenog stanja kao i pre, ali sada još i razočaran. Crkvene vođe su mi rekle da me Bog nije izlečio zato što mi je nedostajalo vere. Nakon toga, prekinuo sam svaku vezu s religijom.

Konačno duhovna uteha

Našu porodicu je 1996. godine posetio jedan Jehovin svedok. Nikada ranije nisam razgovarao s nekim Svedokom. Sada sam slušao živ razgovor koji su vodili moj stariji brat i taj posetilac. Moj brat nije bio zainteresovan, ali ja jesam. Svaka reč koju je Svedok rekao dirnula me je pravo u srce.

Objasnio je da su svi ljudi nasledili greh zbog neposlušnosti prvog čoveka. Zbog te pobune, celo čovečanstvo je postalo podložno nesavršenosti i smrti. Međutim, Isus je dao svoj život kao otkupninu tako da nam gresi mogu biti oprošteni i možemo imati večni život (Rimljanima 3:23; 5:12, 17-19). Svedok je iz Biblije pokazao da će Jehova Bog posredstvom svog Kraljevstva uskoro pretvoriti zemlju u raj i ukloniti greh i sve njegove žalosne posledice (Isaija 33:24; Danilo 2:44; Otkrivenje 21:3, 4).

Logika biblijskih učenja duboko je uticala na mene. Taj Svedok, po imenu Robert, dolazio je dvaput nedeljno da bi proučavao Bibliju sa mnom. Za nekoliko meseci, opremljen znanjem koje sam stekao proučavajući Bibliju, počeo sam da propovedam sa Svedocima od vrata od vrata. To je bio veliki izazov, pošto sam morao da savladam strah od kontakta s ljudima.

Suočavanje sa smetnjama

Mojoj porodici nije bilo drago što sam proučavao Bibliju. Da bi mi smetao, stariji brat bi noću pušio u mojoj sobi. Ujutru bih imao glavobolju i osećao se slabo. Još jedan problem bila je hrana. Otac je bio strastveni lovac, i meso koje je donosio bilo je glavni deo naše ishrane. Objasnio sam mu da Biblija zabranjuje da se jede meso životinja koje nisu iskrvarile (Dela apostolska 15:28, 29). Uprkos tome, nije želeo da ispušta krv iz životinja. Majka bi ponekad skuvala pirinač za mene, ali često bih ostao bez adekvatnog obroka.

Iako je Dvorana Kraljevstva u Vavui bila na drugom kraju grada, ni razdaljina ni loše vreme nikada nisu mogli da me spreče da idem na sastanke. Krstio sam se u septembru 1997. na Oblasnom kongresu „Vera u Božju Reč“, u Obali Slonovače. S vremenom sam povećao učešće u hrišćanskoj službi i postao pionir, kako Jehovini svedoci nazivaju punovremene sluge.

Daljnji izazovi

Politički nemiri su u septembru 2002. prerasli u građanski rat. Nakon samo nekoliko nedelja, vojska se već približavala Vavui. Iz straha za svoj život, neki su pobegli, uključujući i većinu Jehovinih svedoka. Pet dana posle njihovog odlaska, vojnici su zauzeli grad i momentalno zabranili sva okupljanja. Tada je većina stanovnika Vavue otišla, među kojima i preostali Svedoci.

Pošto nije bilo javnog prevoza, ljudi su kilometrima pešačili do obližnjih gradova. Ja nisam mogao toliko da hodam, tako da sam ostao jedini Svedok u Vavui. Nastavio sam da propovedam i održavao sam sastanke na koje su dolazili neki od meštana.

Napor da bih prisustvovao jednom skupu

Dan posebnog sastanka Jehovinih svedoka trebalo je da se održi u novembru u gradu Daloa. Molio sam se Jehovi i rekao mu da želim da prisustvujem. Jedan Svedok koji je prethodno otišao iz grada, iznenada se vratio. Pitao sam ga da li bi me vozio biciklom na mesto održavanja sastanka, koje je bilo udaljeno oko 50 kilometara. Odmah je pristao iako i on ima ozbiljne zdravstvene probleme.

Vladala je velika napetost, tako da to i nije bilo baš najbolje vreme za takav put. Bilo je zabranjeno kretanje vozila na putu od Vavue do Daloe. Putnik je lako mogao postati sumnjiv i moglo se desiti da vojnik neke od suparničkih strana otvori vatru na njega. Uprkos tome, u subotu ujutro, 9. novembra 2002, krenuli smo biciklom iz Vavue i uputili se u Dalou, kao što sam opisao u uvodu.

Ubrzo smo stigli na prvi od brojnih vojnih punktova. Detaljno su nas pretresli i propustili. Put je bio dug i naporan. Pešačili bismo do vrha brda, a onda obojica seli na bicikl i spustili se.

Kasnije nam je jedan biciklista pomogao. Vozio me je na maloj korpi iznad zadnjeg točka svog bicikla. Dok je taj ljubazan stranac vozio, iskoristio sam priliku da mu govorim o Božjem Kraljevstvu. Objasnio sam mu da je ta Božja vladavina nebeska i da će uskoro uspostaviti trajni mir na zemlji. Bio je zadivljen onim što sam mu govorio i bombardovao me je pitanjima. Kada smo stigli u Dalou, kupio nam je hranu i obećao da će sutradan ujutro doći na dan posebnog sastanka.

U Dalou smo stigli kasno uveče, umorni ali i srećni što smo uspeli da dođemo. Nije bilo lako putovati devet sati. Jedna porodica Svedoka izrazila nam je srdačnu dobrodošlicu i ponudila da ostanemo kod njih dok se politička situacija donekle ne smiri. Nažalost, zbog političkih nemira, naš sastanak je morao da se otkaže. Međutim, naš put nije bio uzaludan, jer su mi se u Daloi pružile nove mogućnosti da služim suhrišćanima.

Odlučnost donosi blagoslove

Sada imam prednost da služim kao sluga pomoćnik i opšti pionir u skupštini u Daloi. Takođe pomažem u održavanju Kongresne dvorane Jehovinih svedoka u Daloi. Da bih se izdržavao, pravim i prodajem drvene leptire i takođe pravim natpise.

Godinama sam iz kuće izlazio samo da bih išao u školu, ali od onda sam prešao mnoge kilometre u potrazi za onima koji žele da znaju istinu o tome zašto postoje bolesti i patnja. Dok čekam da Božje Kraljevstvo otkloni sve bolesti, nastavljam da ljudima u Obali Slonovače prenosim utešnu dobru vest o Božjim namerama.

[Fusnota]

a Animizam uključuje verovanje da svest poseduju i životinje, biljke, kao i sve ostalo u prirodi.

[Slika na 13. strani]

Na putu za Dalou da bih prisustvovao jednom skupu

[Slika na 13. strani]

Dok pomažem oko održavanja Kongresne dvorane u Daloi

[Slika na 13. strani]

Izdržavam se tako što pravim i prodajem drvene leptire