Zauzdati konja i jezik

„Konj se oprema za dan boja“, rekao je Solomon, mudri kralj starog Izraela (Poslovice 21:31). Pobeda na bojnom polju dosta dugo je zavisila od konjice. Od drevnih vremena, konjanici koriste uzdu kako bi obuzdali žestinu i snagu konja.

Encyclopædia Britannica objašnjava da je uzda „komplet kaiševa koji čvrsto drže žvale u ustima životinje tako da je čovek pomoću dizgina može usmeravati“. Uzde koje su se koristile u drevno doba ne razlikuju se mnogo od današnjih. Prilikom kroćenja i jahanja konja one su od neprocenjive vrednosti.

Solomonov otac, kralj David, aludirao je na važnost uzde, kada je napisao: „Ne budite kao konj i kao mazga koji nemaju razuma, koje uzdom i žvalama obuzdati valja!“ (Psalam 32:9). Nakon što se ukroti, konj može postati veran pratilac. Aleksandar Veliki je toliko voleo svog konja Bukefala da je jedan grad u Indiji nazvao po njemu.

Iako su ljudi hiljadama godina uspešno krotili konje, zauzdavanje naše nesavršene prirode nešto je sasvim drugo. „Svi [se] spotičemo mnogo puta“, zapazio je hrišćanski učenik Jakov. „Ako se neko ne spotiče u reči, on je savršen čovek, sposoban da zauzda i celo svoje telo“ (Jakov 3:2). Zaista, ko od nas može da tvrdi da nikada nije izgovorio ništa nepromišljeno, zajedljivo ili ljutito?

Zašto onda treba da se naprežemo da zauzdamo naš neobuzdani jezik, koji „niko od ljudi ne može da ukroti“? (Jakov 3:8). Ljudi su spremni da ulože vreme i trud da bi ukrotili konja jer znaju da će dresirana životinja biti korisna. Slično tome, što bolje kontrolišemo jezik, više ćemo koristi imati od njega.

Saosećajnim rečima možemo utešiti i ohrabriti prijatelje, saradnike i rođake (Poslovice 12:18). Takve reči mogu pričiniti radost ljudima oko nas. Međutim, neobuzdani jezik stvara nevolje. Biblija kaže: „Koji čuva jezik svoj... dušu svoju od nevolje čuva“ (Poslovice 21:23). Što bolje zauzdavamo jezik, to imamo više koristi i mi i oni kojima se obraćamo. a

[Fusnota]

[Slika na 31. strani]

Aleksandar Veliki

[Izvor]

Alinari/Art Resource, NY