Borba protiv Božjeg imena

ZVAO se Ananija ben Teradjon. Bio je jevrejski izučavalac i živeo je u drugom veku naše ere. Bio je poznat po tome što je organizovao javne sastanke na kojima je poučavao na temelju Sefer Tore, svitka koji je sadržavao prvih pet knjiga Biblije. Osim toga, bio je poznat i po tome što je prilikom poučavanja koristio Božje ime i govorio o njemu. S obzirom na to da se u prvih pet knjiga Biblije Božje ime pojavljuje više od 1 800 puta, kako bi uopšte i mogao da poučava o Tori a da izostavi Božje ime?

Međutim, bila su to opasna vremena za jevrejske izučavaoce. Prema rečima jevrejskih istoričara, rimski imperator je zabranio naučavanje i praktikovanje judaizma i za to je bila propisana smrtna kazna. Rimljani su na kraju uhapsili Ben Teradjona. Prilikom hapšenja u rukama je držao Sefer Toru. Kada je izveden pred svoje tužioce, otvoreno je rekao da je dok je poučavao o Bibliji jednostavno bio poslušan jednoj od Božjih zapovesti. I pored toga, osuđen je na smrt.

Prilikom izvršenja smrtne kazne, Ben Teradjona su uvili u isti biblijski svitak koji je držao u ruci kada je bio uhapšen. Zatim su ga spalili na lomači. Encyclopaedia Judaica kaže da su mu egzekutori, „da bi produžili njegovu agoniju, stavili na grudi parčad vune nakvašene vodom, što je usporilo njegovu smrt“. Kazna je uključivala i pogubljenje njegove žene kao i prodaju ćerke u javnu kuću.

Premda su Rimljani bili ti koji su izvršili ovo brutalno pogubljenje, u Talmudu a se navodi da je ’Ben Teradjon kažnjen  spaljivanjem na lomači zbog toga što je u celosti izgovarao Božje ime‘. Jevreji su očigledno izgovaranje Božjeg ličnog imena smatrali zaista ozbiljnim grehom.

Treća zapovest

Očigledno se tokom prvog i drugog veka naše ere, među Jevrejima razvilo sujeverje u vezi s korišćenjem Božjeg imena. U Mišni (zbirki rabinskih tumačenja na osnovu koje je kasnije nastao Talmud) navodi se da „onaj ko u celosti izgovori Božje ime“ nema udela u budućem zemaljskom Raju koji je Bog obećao.

Kako je nastala takva zabrana? Neki tvrde da su Jevreji smatrali Božje ime previše svetim da bi ga izgovarali nesavršeni ljudi. Na kraju su se ustručavali čak i da napišu to ime. Prema jednom izvoru, taj strah se pojavio zbog zabrinutosti da bi dokument na kom bi bilo napisano Božje ime kasnije mogao biti bačen u smeće, što bi predstavljalo skrnavljenje Božjeg imena.

Encyclopaedia Judaica kaže da je „pogrešno razumevanje treće zapovesti dovelo do toga da se izbegava izgovaranje imena JHVH“. Ta treća od Deset zapovesti koju je Bog dao Izraelcima glasi: „Nećeš uzimati uzalud imena Jehove, Boga svoga, jer Jehova neće ostaviti bez kazne onoga koji uzme uzalud ime njegovo“ (Izlazak 20:7). Tako je Božja zapovest da se njegovo ime ne koristi na neprikladan način pretvorena u sujeverje.

Naravno, danas niko ne tvrdi da će Bog spaliti na lomači onog ko izgovori Njegovo ime. Pa ipak, jevrejsko sujeverje što se tiče Božjeg imena još uvek postoji. Mnogi i dalje ukazuju na tetragram izrazima kao što su „neizrecivo ime“ i „neiskazivo ime“. U nekim drugim krugovima, sva ukazivanja na Boga se namerno pogrešno izgovaraju da se ne bi prekršio ustaljeni običaj. Primera radi, Jah, skraćeni oblik Božjeg ličnog imena čita se kao Kah. Aleluja se čita kao Aleluka. Neki čak izbegavaju da napišu i izraz „Bog“, koristeći crticu kao zamenu za jedno ili više slova. Na primer, kada na engleskom hoće da napišu Bog, umesto „God“, oni pišu „G-d“.

Daljnji pokušaji da se prikrije Božje ime

Judaizam ni u kom slučaju nije jedina religija koja izbegava upotrebu Božjeg imena. Pogledajmo primer Jeronima, katoličkog sveštenika i sekretara Pape Damaza I. Jeronim je 405. n. e. završio prevod kompletne Biblije na latinski, koji je postao poznat kao latinska Vulgata. On u svom prevodu nije koristio Božje ime. Umesto toga, vodio se praksom koja je postojala u to vreme i tamo gde je stajalo Božje ime koristio je reči „Gospod“ i „Bog“. Latinska Vulgata je postala prvi odobren katolički prevod Biblije i služila je kao osnova za mnoge druge prevode na nekoliko jezika.

 Na primer, Douay Version, katolički prevod iz 1610. godine, u osnovi je prevod latinske Vulgate na engleskom. Onda ne čudi što ni ovaj prevod Biblije uopšte ne koristi Božje ime. Međutim, prevod Douay Version nije bio samo jedan u nizu prevoda Biblije. On je sve do 1940. bio jedini odobren prevod za katolike koji govore engleski. To znači da je Božje ime bilo stotinama godina sakriveno od miliona predanih katolika.

Osmotrimo takođe slučaj s prevodom King James Version. Kralj Engleske, Džejms I ovlastio je 1604. jednu grupu izučavalaca da urade jedan engleski prevod Biblije. Oko sedam godina kasnije, oni su objavili prevod King James Version, takođe poznat i kao Authorized Version.

I u ovom slučaju prevodioci su odlučili da, osim u nekoliko stihova, izbegnu korišćenje Božjeg imena. U većini slučajeva umesto Božjeg imena koristili su reči „GOSPOD“ ili „BOG“, koje su ukazivale na tetragram. Ovaj prevod je postao standardna Biblija za milione ljudi koji su govorili engleskim jezikom. World Book Encyclopedia navodi da se „više od 200 godina posle prevoda King James Version nije pojavio nijedan značajan prevod Biblije na engleskom. Tokom tog vremena King James Version bio je i najviše upotrebljavan prevod na engleskom govornom području“.

Navedena su samo tri od mnogih prevoda Biblije koji su objavljeni u proteklim vekovima, a koji su ili potpuno izostavili Božje ime, ili mu nisu pridali posebnu važnost. Nije ni čudo što se danas većina ljudi koji za sebe tvrde da su hrišćani ustežu da koriste Božje ime ili ga čak uopšte i ne znaju. Istina, bilo je nekih prevodilaca koji su u svojim prevodima koristili Božje ime. Međutim, većina tih prevoda je objavljena u skorašnje vreme i ima veoma mali uticaj na preovladavajući stav prema Božjem imenu.

Praksa koja je suprotna Božjoj volji

Ovaj propust da se koristi Božje ime temeljio se isključivo na ljudskoj tradiciji, a ne na biblijskim učenjima. „Nigde u Tori ne postoji zabrana da se izgovara Božje ime. U stvari, iz tog spisa je očigledno da je bilo sasvim uobičajeno izgovarati Božje ime“, objašnjava jevrejski istraživač Trejsi Rič, autor Internet sajta Judaism 101. To znači da su u biblijska vremena obožavaoci Boga koristili njegovo ime.

Očigledno je da će ukoliko poznajemo i koristimo Božje ime naše obožavanje Boga biti sličnije obožavanju koje je postojalo u biblijsko vreme. To može biti prvi korak u uspostavljanju dobrog ličnog odnosa s njim, što je mnogo bolje nego samo poznavanje njegovog imena. Zapravo, Jehova Bog nas i poziva da razvijemo takav odnos s njim. On je nadahnuo biblijskog pisca da zapiše sledeći srdačan poziv: „Približite se Bogu, i on će se približiti vama“ (Jakov 4:8). Međutim, možda se pitate: ’Kako smrtan čovek može da ima blizak odnos sa Svemoćnim Bogom?‘ Sledeći članak će objasniti kako možete razviti takav odnos s Jehovom.

[Fusnote]

[Okvir na 6. strani]

Aleluja!

Na šta pomislite kada čujete izraz „Aleluja“? Možda vas podseti na Hendlovo muzičko remek-delo iz 18. veka, „Mesija“, u kome hor peva „Aleluja“. Ili vas možda podseti na nešto drugo, ali u svakom slučaju verovatno ste već negde čuli izraz „Aleluja“. Možda ga čak ponekad i koristite. Ali da li znate šta taj izraz znači?

Aleluja — potiče od hebrejskog izraza ha lelu-Jah što znači „hvalite Jah“.

Jah — poetski, skraćeni oblik Božjeg imena Jehova. Pojavljuje se u Bibliji više od 50 puta, i to često u sklopu izraza „Aleluja“.

[Okvir na 7. strani]

Božje ime kao deo ličnih imena?

Mnoga biblijska imena su i danas popularna. Zapravo, u sklopu nekih od tih imena na izvornom hebrejskom jeziku nalazilo se i Božje lično ime. Evo nekoliko primera takvih imena i njihovih značenja. Možda je neko od njih i vaše ime.

Ilija — „moj Bog je Jehova“

Jeremija — „Jehova uzdiže“

Jovan — „Jehova pokazuje naklonost“

Jovana — „Jehova je milostiv“

Jonatan — „Jehova daje“

Josif — „neka Jah doda“ b

[Fusnota]

 [Okvir na 8. strani]

Nazivi koje Biblija koristi za Boga

U Hebrejskim spisima Svetog pisma postoje različiti nazivi za Boga, kao što su Svemoćni, Stvoritelj, Otac i Gospod. Međutim, u odnosu na sve te nazive daleko više ima primera u kojima se na Boga ukazuje njegovim ličnim imenom. Iz toga možemo zaključiti da Bog želi da koristimo njegovo ime. Pogledajte sledeći spisak naziva kojima se on oslovljava u Hebrejskim spisima. c

Jehova — 6 973 puta

Bog — 2 605 puta

Svemoćni — 48 puta

Gospod — 40 puta

Tvorac — 25 puta

Stvoritelj — 7 puta

Otac — 7 puta

Pradavni— 3 puta

Veličanstveni Učitelj — 2 puta

[Fusnota]

 [Okvir na 9. strani]

Bog koji stvara

Izučavaoci se ne slažu u potpunosti u pogledu značenja Božjeg imena Jehova. Međutim, nakon opsežnog istraživanja, mnogi smatraju da je Božje ime oblik hebrejskog glagola hava (postati) i da ono znači „On prouzrokuje da postane“.

Zbog toga je u Svetom pismu — prevod Novi svet d izveštaj iz Izlaska 3:14, gde Mojsije pita Boga kako mu je ime, preveden na sledeći način: „Tada je Bog rekao Mojsiju: ’Ja ću postati ono što želim da postanem.‘ I još je rekao: ’Ovako kaži Izraelovim sinovima: „Ja ću postati poslao me je k vama.“‘“

Takvo ukazivanje na Boga odgovarajuće je zato što je On zaista sposoban da postane šta god je potrebno. Ništa ne može da ga spreči u tome da ispuni bilo koju ulogu koja je potrebna da bi postigao ono što želi. Njegova obećanja i namere uvek se ostvaruju. Bog se na istaknut način pokazao kao Stvoritelj, kao onaj ko ima neograničenu sposobnost da stvara. On je prouzrokovao da nastane svemir. Takođe je stvorio veliki broj duhovnih stvorenja. On je zaista Bog koji stvara!

[Fusnota]

[Slika na 5. strani]

Pogubljenje Ananije ben Teradjona prikazano na jednom reljefu

[Slike na stranama 8,9]

Neki primeri toga kako je Božje ime posebno isticano u prošlosti:

1. Crkva iz 17. veka u Lomborgu, Danska

2. Vitraž, katedrala u Bernu, Švajcarska

3. Svitak s Mrtvog mora na starohebrejskom pismu, Izrael, između 30. i 50. n. e.

[Izvor]

Shrine of the Book, Israel Museum, Jerusalem

4. Švedski novčić, 1600.

[Izvor]

Kungl. Myntkabinettet, Sveriges Ekonomiska Museum

5. Molitvenik na nemačkom, 1770.

[Izvor]

From the book Die Lust der Heiligen an Jehova. Oder: Gebaet-Buch, 1770

6. Natpis na kamenu, Bavarska, Nemačka

7. Moavski kamen, Pariz, Francuska, 830. pre n. e.

[Izvor]

Musée du Louvre, Paris

8. Slika na kupoli crkve, Olten, Švajcarska