Nacionalni  rezervat Parakas — pravo otkriće

Od dopisnika Probudite se! iz Perua

VEĆ godinama Peru privlači turiste iz celog sveta. Oni obično posećuju Limu; Kusko, glavni grad Inka; čuvene ruševine Maču Pikčua; veličanstvene Ande i možda se čak voze brodom po Amazonu. Ovom spisku je odnedavno pridodata još jedna atrakcija — Nacionalni rezervat Parakas. On se nalazi oko 250 kilometara južno od Lime, uz Panamerički autoput.

Nacionalni rezervat Parakas prostire se na površini od oko 335 000 hektara koja obuhvata priobalno područje i poluostrvo Parakas. Osnovala ga je peruanska vlada 1975. godine kako bi zaštitila mnoge životinjske vrste koje ovde žive ili koje tokom godine migriraju u ovo područje. Ovaj rezervat podstiče cenjenje prema životnoj sredini, a u isto vreme unapređuje i turizam. Do sada je otkriveno preko 100 arheoloških nalazišta koja pružaju svedočanstvo o vekovima staroj kulturi Parakasa. Primorski deo pruža dom za južnoameričke morske lavove, tuljane krznaše, morske vidre, delfine i preko dvesta vrsta ptica i četiri vrste morskih kornjača.

Na geografskoj karti, poluostrvo Parakas izgleda poput nekog dugmeta prišivenog na mnogo većem kontinentalnom ispupčenju. Zbog takvog geografskog položaja, preko ovog poluostrva duvaju snažni pasati koje meštani zovu parakas. Ovi vetrovi duvaju u pravcu severa, usled čega nastaje hladna peruanska, to jest Humboltova struja. Zahvaljujući spoju hladnih vodenih struja, plitkih obala i mineralnih voda koje izbijaju sa dna okeana, ovo ostrvo je jedna od oblasti sa najviše životinjskih vrsta u svetu. Tihi okean je ovde zelene boje i obiluje mikroorganizmima, uključujući kako fitoplanktone tako i zooplanktone, koji služe kao hrana milionima sardela i drugih vrsta manjih riba koje vrve ovim vodama bogatim hranom za njih. Ovo izobilje hrane, u koju naročito spadaju sardele, omogućava opstanak mnogim pticama, pingvinima i morskim sisarima koji su pod zaštitom u ovom rezervatu.

Obilazak ostrvâ Baljestas

Naše putovanje započinjemo na dokovima zaliva Parakas. Veliki broj usidrenih ribarskih čamčića ljulja se na vodi; njihovi jedini putnici su pelikani koji, dok čiste svoje perje, posmatraju šta ljudi okolo njih rade. Nestrpljivo ulazimo u motorni čamac koji stiže po nas i stavljamo prsluke za spasavanje. Čim smo se udaljili od gužve u brodskom saobraćaju u luci, naš čamac ubrzava. Zaista je uzbudljiva vožnja čamcem po blago ustalasanom moru u zalivu.

Prvo mesto na kom se zaustavljamo nalazi se skoro na kraju poluostrva.  Naš vodič nam govori o velikom crtežu na jednom obronku. Zove se Kandelabar, što znači svećnjak, premda vam možda liči na kaktus sa tri grane. Neki pretpostavljaju da je to jedan od čuvenih Naska crteža. a Drugi pak nagađaju da su ga nacrtali gusari ili da je to masonski simbol koji su 1820. napravili vojnici, sledbenici revolucionara Hosea de San Martina. Ko god da je autor, ovo umetničko delo u pustoši ostavlja snažan utisak na posmatrača.

Kada smo prošli poluostrvo, more postaje uzburkanije te vožnja više nije tako lagana. Posmatramo ostrva koja blešte na jutarnjem suncu. Međutim, to bleštanje ne potiče od stena i peska, već od guana — ptičjeg izmeta koji prekriva ostrva.

Stižemo na ostrva Baljestas, to jest Samostrel. Baljestas je španski naziv za ova ostrva zbog prirodno nastalih zasvođenih prolaza koji podsećaju na lukove. Vozač smanjuje brzinu čamca. Kada smo na stenama i najvišim obroncima ostrva ugledali bezbroj ptica — pelikane, čigre, galebove, blune i različite vrste kormorana, pa čak i peruanske pingvine, pomislili smo: ’Ko koga sad posmatra?‘ Premda je čudno videti pingvine u tropskom području, izuzetno hladne vode i izobilje ribe pružaju im osećaj kao da su kod kuće. Zatim, krišom posmatramo morske lavove kako se sunčaju na svakoj slobodnoj steni. Ova ostrva su najvećim delom stenovita i stene se spuštaju direktno u more. Sa čuđenjem posmatramo kako pingvini i morski lavovi, koji deluju tako nezgrapno, uspevaju da nađu sebi mesto na tim stenama.

Naš vodič nam pruža neke interesantne podatke. „Mužjak morskog lava može da bude težak više od 300 kilograma i on ima harem od čak 20 ženki“, kaže ona. Dok su ženke morskih lavova lepo građene, ogromni mužjaci liče na nabijene vreće sala. Saznajemo da su mužjaci ovih sisara snažni i zastrašujući  i da se međusobno bore oko prevlasti nad haremom ženki i teritorijom. Gubitnik često bude na smrt izranjavan i završi kao hrana za ćurkaste strvinare i andske kondore, koji su takođe deo lanca ishrane u ovim priobalnim vodama. Morski lav ima prilično dobar apetit i često može da proždere i 10 kilograma ribe za samo jedan večernji obrok. Međutim, ova stvorenja nisu agresivna prema nama, samo su veoma znatiželjna.

Dok nas vozač brodića polako vozi oko svakog od ova tri ostrva i stenovitih zasvođenih prolaza, primećujemo da se u vazduhu oseća snažan miris guana, ptičjeg izmeta. „U ovim zasvođenim prolazima“, kaže naš vodič, „žive šišmiši vampiri koji sisaju krv morskih lavova dok oni spavaju.“ U daljini na najvećem ostrvu zapažamo nešto što liči na veliku, tamnu mrlju. To je u stvari jato gvana, to jest peruanskih kormorana, ptica koje vole da žive u skupinama. One su zbijene jedna uz drugu dok se odmaraju i proizvode guano. Kad nas vide, blune se stropoštaju u more, dok ostale ptice lete pored nas.

Na kraju dolazimo do „porodilišta“, najveće plaže na ovim ostrvima. Oduševljeno posmatramo mnoge morske lavove sa mladunčadima tamnosmeđe boje koja se meškolje pored ženki. Plaža odjekuje rikom, promuklim zovom i piskavim cičanjem. Saznajemo da mladunče dolazi na svet nakon šest meseci i da ga potom majka uči da pliva tako što ga nosi na svojim leđima.

Dok se vraćamo na dokove, naš vodič nam priča: „Šezdeset posto mladunčadi morskih lavova uginuće pre nego što navrše godinu dana. Mužjaci neke od njih uguše ili ih namerno ubiju. Drugi se pak udave. Klimatska pojava El Ninjo takođe može da izazove velike nepogode zbog čega su sardele prinuđene da idu na jug u hladnije vode. Mladunčad morskih lavova nemaju dovoljno snage da zajedno sa odraslima idu do novih prebivališta bogatih hranom.“

Ironično je to što bi najveću pretnju opstanaku ovih životinja mogao predstavljati čovek. Veliki broj morskih lavova ubijaju lovci zbog krzna, ili ribari koji ih smatraju štetnim životinjama. Ljudi takođe hvataju i kornjače zbog njihovog mesa koje važi za veoma ukusno, ili zbog njihovog oklopa koji skupljaju kolekcionari. Oni koji sakupljaju guano uznemiravaju populacije ptica. Zbog prekomernog ribarenja, iscrpljeni su izvori hrane. Rečeno nam je da su sada neke metode očuvanja životinjskog sveta pretočene u zakone. Možda će takvi zakoni uticati na to da ljudi savesnije čuvaju prirodu.

Putovanje u prošlost Parakasa

Posle iskrcavanja na kopno, spremni smo za drugi deo našeg obilaska što uključuje posetu Muzeju Hulio Teljo koji se nalazi na poluostrvu.

Godine 1925, peruanski arheolog Hulio Teljo je s jednim svojim saradnikom došao do prvog otkrića na ovom poluostrvu. Oni su to novootkriveno područje nazvali Duga glava, zbog toga što su pronašli izdužene ljudske lobanje koje su poluukopane ležale na tom pustom zemljištu. To su ostaci kulture koja je prema procenama izučavalaca postojala na poluostrvu Parakas u periodu između 1000. i 200. godine pre n. e. Stanovnici ovog poluostrva nisu imali svoje pismo. Zbog toga, premda se zna kako su ovi ljudi izduživali lobanje — koristeći jastučiće, drvene poluge i užad — niko ne zna zašto su to radili. Teljo je na ovom istom području otkrio još nešto — podzemne pećine u obliku izvrnutog pehara koje su služile kao grobnice. Tela umotana u platno, u čučećem položaju što podseća na položaj fetusa, nalazila su se jedna pored drugih spremna da se u budućem životu „ponovo rode“. U pećinama su takođe pronađeni kukuruz, kikiriki i indijski krompir, kao i muzički instrumenti i obredni predmeti.

Dve godine kasnije Teljo je, zajedno s jednom saradnicom, otkrio jedno ogromno groblje, koje su nazvali Parakas Nekropolis. Na njemu se nalazilo 429 humki, od kojih su neke bile visoke 1,6 metara. Svaka od ovih mumija koje su bile u čučećem položaju nalazila se u košari. Bile su umotane u izuzetno šarenu, raskošnu odeću s raznobojnim ukrasnim detaljima, često magijsko-religioznog karaktera.

Primerci ove pogrebne odeće, kao i stotine drugih neobičnih iskopina iz vremena stare kulture ovog ostrva mogu se videti u Muzeju Hulio Teljo.

Nadamo se da smo ovim putovanjem kroz Nacionalni rezervat Parakas probudili u vama želju da još više saznate o kulturnoj i prirodnoj baštini Perua.

[Fusnota]

[Slika na 17. strani]

Peruanski pingvin

[Slika na 18. strani]

Peruanska čigra

[Slika na 18. strani]

Kandelabar

[Slike na 18. strani]

Iskopine drevne kulture Parakasa: pogrebna odeća, mumija i jedna izdužena lobanja

[Izvori slika na 16. strani]

Pelikan: © Archivo de PromPerú; morski lavovi: © Michael Tweddle/PromPerú;

[Izvori slika na 17. strani]

Obala: © Carlos Sala/PromPerú; flaminzi: © Heinz Plenge/PromPerú; pingvin: © Arturo Bullard/PromPerú

[Izvori slika na 18. strani]

More gore levo i čigra: © Archivo de PromPerú; iskopine: MuseoNacional de Antropología, Antropología e Historia del Perú