Neobičan susret posle 30 godina

GODINE 1967, dva mladića su se slučajno srela. Bili su raspoređeni kao cimeri na Mičigenskom tehničkom fakultetu u Sjedinjenim Državama. Denis Šits iz Lime u Ohaju, bio je 18-godišnji brucoš na odseku za šumarstvo. Dvadesetogodišnji Mark Rudž došao je iz Bafala u Njujorku. On je bio student treće godine na odseku građevinske tehnike.

U to vreme je izgledalo da će njihovo prijateljstvo biti kratko i prolazno. Nijedan od mladića nije nastavio da studira; svaki je otišao svojim putem. Prošlo je više od 30 godina. Onda su se jednog dana ova dva čoveka ponovo srela u Dominikanskoj Republici. Do ovog neočekivanog susreta došlo je igrom slučaja. Međutim, do njega je dovelo još nešto. Šta je to bilo? Da bismo dobili odgovor, hajde da zasebno osmotrimo njihove životne puteve.

Denis odlazi u rat

Denis se vratio kući posle prve godine studija. Zatim je u decembru 1967. regrutovan u vojsku Sjedinjenih Država i u junu 1968. je poslat u Vijetnam. Tamo je video sve ratne užase. Kada mu je 1969. istekao vojni rok, vratio se u Sjedinjene Države i na kraju se zaposlio u jednoj velikoj kompaniji u Ohaju. Međutim, nije bio zadovoljan.

„Kao dečak sam sanjao o tome da se preselim na Aljasku i da se bavim poljoprivredom“, objašnjava Denis. Zato je 1971. zajedno s jednim drugom iz srednje škole počeo da radi na tome da ostvari taj san. Međutim, umesto da radi kao farmer, obavljao je mnoštvo nižih poslova. Jedno vreme je živeo u šatoru i radio kao šumar. Pustio je bradu i dugu kosu i počeo da puši marihuanu.

Denis je napustio Enkoridž 1972. da bi učestovovao na jednom religioznom festivalu u Nju Orleansu u Luizijani. Nakon toga je sagradio malu brvnaru u šumama Arkanzasa. Tamo je radio tesarske i zidarske poslove. U junu 1973, Denis je krenuo da auto-stopom obiđe zemlju i proba da pronađe smisao života.

Mark u antiratnom pokretu

Mark je ostao na fakultetu još nekoliko semestara nakon Denisovog odlaska, i tada je zaključio da ne želi da postane deo sistema koji podupire rat. Zato se vratio u Bafalo, gde je neko vreme radio kao poslovođa u jednoj čeličani. Još uvek nezadovoljan zbog rata, napustio je posao, kupio motor i putovao kroz zemlju sve do San Franciska u Kaliforniji. Iako tada to nisu znali, Denis i Mark su nakratko bili u isto vreme u San Francisku.

Kao i Denis, i Mark je pustio bradu i dugu kosu i počeo da puši marihuanu. Ali, bio je duboko umešan u antiratni pokret i učestvovao je u protestnim skupovima i marševima. FBI ga je gonio zbog izbegavanja vojne obaveze, te je nekoliko godina koristio lažna imena da ga ne bi otkrili. U  San Francisku je živeo kao hipik. Tamo su mu 1970. došla na vrata dva Jehovina svedoka.

Mark objašnjava: „Mora da su stekli utisak da sam zainteresovan, pa su ponovo navratili. Nisam bio kod kuće, ali su mi ostavili jednu zelenu Bibliju i tri knjige.“ Međutim, Mark je bio i suviše zauzet političkim aktivnostima i provodom da bi ih pročitao. Osim toga, FBI je pomno tragao za njim. Zato se pod drugim imenom preselio u Vašington. Pridružila mu se i njegova devojka, Keti Janiskivis, koju je upoznao na fakultetu.

Na kraju je FBI uhvatio Marka 1971. Dva agenta FBI-a su ga pratila na letu od Vašingtona do Njujorka i zatim su ga poslala za Toronto u Kanadi. Izgleda da za FBI on nije predstavljao pretnju javnom redu; samo su želeli da napusti zemlju. Sledeće godine on i Keti su se venčali i preselili na ostrvo Gabriola u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi. Iako nisu želeli da budu deo sistema u kom su živeli, smatrali su da život treba da ima više smisla.

Postali su Svedoci

Denis je, sećate se, auto-stopom putovao po zemlji tražeći svrhu života. Put ga je odveo do Montane, gde se zaposlio u okolini Šenuka. Pomagao je jednom farmeru tokom žetve. Žena i ćerka tog čoveka bile su Jehovini svedoci. Od njih je dobio da pročita časopis Probudite se! Ubrzo se uverio da Svedoci imaju pravu religiju.

Ponevši Bibliju sa sobom, Denis je napustio farmu i preselio se u Kalispel u Montani. Tamo je prvi put prisustvovao sastanku Jehovinih svedoka. Na tom sastanku je zatražio biblijski studij. Nedugo posle toga, ošišao se i obrijao. Januara 1974. prvi put je učestvovao u delu propovedanja i krstio se 3. marta 1974. u jednom pojilištu u Polsonu u Montani.

U međuvremenu, Mark i Keti, koji su živeli na ostrvu Gabriola, odlučili su da sada, pošto su imali vremena, pokušaju da istraže Bibliju. Počeli su da čitaju King James Version, ali im je bilo pomalo teško da razumeju arhaični engleski. Onda se Mark setio da još uvek ima Bibliju i knjige koje su mu godinama ranije dali Svedoci. Čitali su Bibliju uporedo s knjigama Istina koja vodi do večnog života i Da li je Biblija stvarno Reč Božja? i bili su impresionirani onim što su saznali.

Mark objašnjava: „Naročito me je oduševila činjenica što knjiga Istina pominje grupu hrišćana koji ne bi išli u rat ni pod kakvim okolnostima. Shvatio sam da takve osobe žive u skladu s pravim hrišćanstvom.“ Nedugo posle toga, Mark i Keti su se vratili u Hoton u Mičigenu, da bi posetili Ketinu porodicu — uprkos riziku od hapšenja. Tamo su prisustvovali sastanku Svedoka, iako su još uvek izgledali kao hipici. Prihvatili su biblijski studij i proučavali tokom meseca koji su proveli u Mičigenu.

Po povratku na ostrvo Gabriola, sreli su jednog Svedoka na ulici u Nenejmu u Britanskoj Kolumbiji i objasnili mu da žele biblijski studij. Tog istog dana, Svedoci su se prevezli trajektom da bi došli do njih, i biblijski studij je započet. Posle tri meseca, Mark i Keti su počeli da propovedaju. Tri meseca kasnije, 10. marta 1974, oboje su se krstili. To je bilo nedelju dana nakon Denisovog krštenja!

Denis u punovremenoj službi

U septembru 1974, Denis je postao pionir, to jest punovremeni sluga. On kaže: „Bio sam srećan kao pionir, ali sam želeo da dam još više u službi; zato sam u julu 1975. podneo molbu za rad u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu u Njujorku. Pozvali su me u decembru te iste godine.“

Prvi zadatak koji je Denis dobio bilo je učešće u preuređivanju bivšeg hotela Tauers u stambenu zgradu za članove betelske porodice. Tu je radio nekoliko godina kao nadglednik keramičara. Zatim se preselio u Kaliforniju sa željom da se oženi. Venčao se 1984. pionirkom po imenu Keti Ens, u vreme dok je služio kao starešina u skupštini u Katedral Sitiju.

Denis i Keti su bili odlučni da vode jednostavan način života radi interesa Božjeg  Kraljevstva. Zato je Denis često odbijao prilike da zaradi dosta novca u profitabilnim građevinskim poslovima u južnoj Kaliforniji. Godine 1988, on i Keti su se prijavili da pomažu u međunarodnom delu gradnje Jehovinih svedoka. U decembru iste godine, dobili su dodelu da rade na izgradnji podružnice u Buenos Ajresu u Argentini.

Godine 1989, Denis i Keti su pozvani da služe u delu gradnje Jehovinih svedoka na duže vreme. U ovom sprecijalnom vidu punovremene službe dvaput su služili u Surinamu i Kolumbiji. Takođe su učestvovali u gradnji podružnice u Ekvadoru i Meksiku, kao i na sličnim projektima u Dominikanskoj Republici.

Mark u punovremenoj službi

Godine 1976. vlada SAD je amnestirala Marka, zajedno s hiljadama drugih mladih Amerikanaca koji su pobegli u Kanadu da bi izbegli vojnu obavezu. On i njegova supruga Keti takođe su želeli da vode jednostavan način života kako bi više vremena posvetili službi. Zato je Mark radio skraćeno radno vreme kao geometar, i s vremenom su otplatili račune koje su nagomilali pre krštenja.

Kada su 1978. Svedoci u Kanadi planirali gradnju novog kompleksa podružnice blizu Toronta u Ontariu, Mark i Keti su mogli da ponude svoje usluge. Pošto je Mark imao iskustvo u premeravanju zemljišta, bili su pozvani da učestvuju u gradnji. Radili su na projektu u Džordžtaunu, dok nije završen u junu 1981. Zatim su se vratili u Britansku Kolumbiju i tamo su četiri naredne godine pomagali u gradnji Kongresne dvorane Jehovinih svedoka. Kada je završena, ponovo su bili pozvani da rade na proširenju kanadske podružnice.

Posle nekoliko meseci u Džordžtaunu, Mark i Keti su 1986. pozvani da postanu stalni članovi kanadske podružnice. Od tada služe kao betelski radnici i takođe imaju puno prilika da učestvuju u delu gradnje u mnogim zemljama. Zahvaljujući Markovom iskustvu u premeravanju zemljišta, on je počeo da premerava zemljište za objekte podružnice i Kongresne dvorane Jehovinih svedoka u Južnoj i Srednjoj Americi i na Karipskim ostrvima.

Tokom godina, on i Keti su služili u Venecueli, Nikaragvi, na Haitima, u Gvajani, na Barbadosu, Bahamskim ostrvima, Dominiki, u Sjedinjenim Državama (Florida) i Dominikanskoj Republici. Zahvaljujući ovom specijalnom vidu punovremene službe, Markov životni put se ponovo ukrstio s Denisovim.

Susret u Dominikanskoj Republici

Ne znajući jedan za drugog, Mark i Denis su radili na sličnim projektima u Dominikanskoj Republici. Jednog dana, slučajno su se sreli u objektima podružnice Jehovinih svedoka u Santo Domingu. Kao što možete i zamisliti, bili su izuzetno srećni što su se ponovo videli. Na kraju krajeva, obojica su bili 33 godine stariji i imali su puno toga da ispričaju. Dok su pričali o događajima od kojih ste većinu prethodno pročitali, sve su se više čudili. Ali najizvanrednije su im bile — kao  i svima koji su čuli njihovo iskustvo — mnoge sličnosti u njihovom životu.

Obojica su živeli kao hipici i preselili se u udaljene krajeve ne bi li pobegli od savremenog materijalističkog načina života sa svim njegovim brigama. Denis se oženio devojkom po imenu Keti, a i Mark se oženio devojkom po imenu Keti. Obojica su prihvatili biblijski studij kada su prvi put došli na sastanak Jehovinih svedoka. Obojica su se krstili u martu 1974. I jedan i drugi su postali članovi betelske porodice Jehovinih svedoka — Denis u Sjedinjenim Državama, a Mark u Kanadi. Obojica se trude da vode jednostavan način života da bi težili ka duhovnim ciljevima (Matej 6:22). Obojica su uključeni u međunarodnu gradnju i dobijaju dodele u brojnim zemljama. Sve do njihovog slučajnog susreta u Dominikanskoj Republici, ni jedan ni drugi nikada nisu sreli nijednog bivšeg prijatelja koji je prihvatio biblijsku istinu.

Da li su Mark i Denis ove neobične slučajnosti pripisali sudbini? Ni slučajno. Oni shvataju da, kao što Biblija kaže, „sve zavisi od vremena i od prilika“ — ponekad na veoma zanimljive načine (Propovednik 9:11). Međutim, oni takođe shvataju da je nešto drugo imalo uticaj na njihov susret: njihovo zajedničko traganje za svrhom života i njihova ljubav prema Jehovi Bogu.

Denisovo i Markovo iskustvo takođe ističe neke stvari koje su zajedničke za sve ljude iskrena srca koji se poučavaju biblijskoj istini. Denis kaže: „Markovo i moje iskustvo pokazuje da je Jehova svestan životnih okolnosti ljudi i da ih privlači k sebi kada im se u srcu razvije ispravan stav“ (2. Letopisa 16:9; Jovan 6:44; Dela apostolska 13:48).

Mark dodaje: „Naše iskustvo nas takođe uči da Jehova može koristiti nečije talente i sposobnosti za unapređivanje pravog obožavanja u korist svog naroda kada ta osoba uskladi svoj život s Jehovinim merilima, preda svoj život njemu i stavi se na raspolaganje“ (Efešanima 4:8).

Njihovo iskustvo takođe pokazuje da Jehova Bog izliva blagoslov kada njegov narod služi celom dušom. Denis i Mark se svakako osećaju blagoslovljenima. Denis kaže: „Zaista je prednost služiti interesima Kraljevstva u specijalnoj punovremenoj službi. Pruža nam priliku da se radujemo razmeni ohrabrenja dok radimo s hrišćanskom braćom i sestrama iz svih krajeva sveta.“

Mark dodaje: „Jehova sasvim sigurno blagosilja one koji stavljaju njegovo Kraljevstvo na prvo mesto. Smatram da je poseban blagoslov to što mogu da služim kao član kanadske betelske porodice i da učestvujem u međunarodnoj gradnji.“

Neobičan susret? Da, kao što Mark kaže: „Pravi razlog zbog kojeg je naš susret bio tako uzbudljiv je taj što smo obojica upoznali i zavoleli jedinstvenog Boga, Jehovu i što mu služimo.“

[Slika na 21. strani]

Denis, 1966.

[Slika na 21. strani]

Mark, 1964.

[Slika na 23. strani]

Denis u Južnoj Dakoti, 1974.

[Slika na 23. strani]

Mark u Ontariu, 1971.

[Slika na 24. strani]

Denis i Mark, zajedno sa svojim suprugama, kratko nakon njihovog slučajnog susreta, 2001.