Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Praćenje divljih životinja

Praćenje divljih životinja

Praćenje divljih životinja

ZAMISLITE da vam je na leđima pričvršćen minijaturni radio-predajnik pomoću kojeg se svaki vaš korak može posmatrati i analizirati. Upravo to je ono što se dešava jednom albatrosu lutalici zvanom gospođa Gibson. Njen sićušni predajnik omogućuje istraživačima da je promatraju pomoću satelita, koji hvataju kako njene tako i signale drugih na sličan način opremljenih ptica, i da te signale emituju dole na zemlju. Sakupljeni podaci doveli su do nekih zapanjujućih otkrića o tim veličanstvenim pticama, a što će, kako se istraživači nadaju, doprineti njihovom očuvanju.

Prema izveštaju Univerziteta La Trob u Viktoriji (Australija), istraživači su otkrili da albatros lutalica dnevno preleti oko 300 kilometara, a povremeno i preko 1 000 kilometara na dan. Ove spektakularne jedrilice koje imaju najveći raspon krila od svih ptica, od 340 centimetara, lete preko mora u seriji lukova, prevaljujući u roku od nekoliko meseci udaljenost od preko 30 000 kilometara. Slične studije i u Sjedinjenim Državama otkrivaju da je jedan večni albatros leteo četiri puta sa ostrva Tern, severozapadno od Honolulua, do Aleutskih ostrva — što je povratno putovanje od 6 000 kilometara — da bi kući doneo hranu za svoje jedino mladunče.

Ove visokotehnološke studije mogu takođe otkriti zašto se broj ženki albatrosa lutalice mnogo više smanjuje nego broj mužjaka. Njihove putanje letova pokazale su da mužjaci koji imaju potomke uglavnom love bliže Antarktika, dok ženke koje imaju mlade obično idu dalje na sever, na područje ribarskih čamaca s parangalima. Ptice koje su se okomile na mamac postavljen iza brodova, zakačile su se i udavile. U nekim kolonijama ima duplo više mužjaka nego ženki. Takođe su pogođene i druge vrste albatrosa. U stvari, sredinom 1990-ih, u vodama Australije i Novog Zelanda godišnje se oko 50 000 ptica davilo iza brodova s parangalima i tako su mnoge vrste dovedene u opasnost od izumiranja. Albatros lutalica je u stvari proglašen ugroženom vrstom u Australiji. Ova otkrića dovode do promena u tehnologiji ribarenja, što smanjuje broj nastradalih albatrosa lutalica. I pored toga, u mnogim većim mestima za gnežđenje, vrste i dalje nestaju.

Prstenovanje ptica

Iako minijaturne elektronske naprave pomažu istraživačima u nadgledanju izvesnih vrsta ptica, godinama se koriste jeftinije i jednostavnije metode. Jedna od njih je prstenovanje ptica, što podrazumeva pažljivo stavljanje malog metalnog ili plastičnog prstena oko ptičje nogice, poput narukvice na nožnom članku.

Kao zvanično sredstvo za istraživanje, navodi časopis Smithsonian, prstenovanje ptica je počelo 1899. godine, kada je danski učitelj Hans Kristijan Mortensen „sam izradio metalne prstenove na koje je upisao svoje ime i adresu i stavio ih na 165 malih čvoraka“. Danas se prstenovanje ptica praktično sprovodi svuda u svetu i ono pruža vredne podatke o rasprostranjenosti ptica i njihovim migracionim navikama, njihovom ponašanju, sastavu populacije, veličini kolonija i stopi preživljavanja i razmnožavanja. Tamo gde je lov dozvoljen, prstenovanje omogućuje vladama da donesu propise kojima se dugoročno reguliše lov na ptice. Prstenovanjem se takođe otkriva kako su ptice pogođene bolestima i hemijskim otrovima. U stvari, neke ptice mogu prenositi i ljudske bolesti, kao što je encefalitis i lajmska bolest, tako da podaci o životnom procesu i navikama ptica mogu biti korisni i u zaštiti našeg zdravlja.

Da li je prstenovanje okrutno?

Prstenovanje je strogo propisano u zemljama u kojima se ono praktikuje, tako da osobe koje stavljaju prstenove obično moraju imati dozvolu. Australijska agencija za očuvanje prirode navodi da se u Australiji „osobe koje stavljaju prstenove pažljivo obučavaju kako da hvataju ptice, kako da postupaju s njima i kako da im stave prsten a da ih ne povrede. Obučavanje obično traje dve godine i zahteva mnogo vežbanja“. Slični propisi postoje i u Evropi, kao i u Kanadi, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama.

Prstenovi za ptice su različitog oblika, veličine, boje i materijala. Većina prstenova je od laganih materijala, kao što su aluminijum ili plastika, ali se za ptice koje dugo žive ili za one koje žive na slanim vodama koristi nerđajući čelik ili neki drugi nerđajući materijali. Zbog prstenova u boji, ptice se vide još izdaleka. Iako to znači stavljanje više prstenova, ptice bivaju pošteđene stresa usled ponovnog hvatanja radi identifikacije.

Bez obzira koji se vid prstenovanja ili označavanja koristi, istraživači paze da ne nadraže kožu ptica ili da izazovu bilo šta što bi moglo uticati na njihovo ponašanje, psihologiju, dugovečnost, društveni život, ekologiju ili izglede za preživljavanje. Primera radi, neki znak jarkih boja, recimo na krilu, može neku pticu učiniti upadljivijom za grabljivice ili umanjiti njen uspeh u parenju. Kod nekih vrsta, prilikom pražnjenja creva, fekalije padaju na nogice i onda prstenovanje kod njih može dovesti do infekcije. U hladnim krajevima, na prestenovima se može nahvatati led i dovesti do potencijalne opasnosti, naročito kod vodenih ptica. Ovo su samo neke stvari vezane za obeležavanje ptica. Pa ipak, one otkrivaju da je potrebno mnogo naučnog saznanja iz biologije ptica i o njihovom ponašanju da bi ovaj program bio uspešan, a u isto vreme i human.

Šta ako pronađete neku prstenovanu ili obeleženu životinju?

Ponekad se na prstenovima ili identifikacionim znacima mogu nalaziti telefonski brojevi ili adrese, i tako možete stupiti u vezu s vlasnikom ili ovlašćenom osobom koja je stavila prsten. a Zatim možete vlasniku da kažete gde i kada je znak pronađen, kao i možda neke druge detalje. Primera radi, kad je u pitanju neka riba, biolog može da utvrdi koliko je daleko i brzo doplivala od vremena kada joj je stavljen identifikacioni znak i kad je bila puštena.

Zahvaljujući radu istraživača širom sveta i naporima savesnih osoba koje prijavljuju identifikacione oznake i prstenove koje pronađu, prikupljeni su začuđujući detalji o divljim životinjama. Razmotrite primer jedne vrste prutke, male ptice težine 100 do 200 grama iz porodice vivaka. Naučnicima je sada poznato da neke vrste prutki svake godine migriraju s dalekog severa Kanade do vrha Južne Amerike i ponovo nazad — a to je oko 30 000 kilometara!

Prsten na jednoj staroj ali zdravoj prutki otkrio je da ona to čini možda čak 15 godina. Da, ova sićušna ptičica je preletela ukupno 400 000 kilometara — više nego što je prosečna udaljenost od zemlje do meseca! Dok je držao ovu zaista čudesnu ptičicu na svom dlanu, prirodnjak Skot Vajdensol je rekao: „U glavi su mi pomešana osećanja divljenja i poštovanja prema ovim putnicima koji zbližavaju ovaj ogromni svet.“ Zaista, što više učimo o zemaljskim mnogobrojnim stvorenjima, to smo ispunjeniji divljenjem i poštovanjem prema „stvoritelju neba i zemlje... i svega što je u njima“ — Jehovi Bogu (Psalam 146:5, 6).

[Fusnota]

a Prstenovi ili znakovi mogu biti toliko izlizani da više nisu čitljivi. Međutim, kad se očiste kiselinom ovi na izgled nevidljivi detalji često se mogu pročitati. Laboratorija za prstenovanje ptica u Sjedinjenim Državama svake godine pročita stotine ovakvih prstenova.

[Okvir/Slike na 15. strani]

VIDOVI OBELEŽAVANJA I PRAĆENJA ŽIVOTINJA

Pored ptica, i mnoga druga stvorenja se obeležavaju radi izučavanja. Te tehnike obeležavanja zavise od naučnih ciljeva kao i od telesnih odlika i navika dotičnih životinja. Osim prstenova za noge, istraživači koriste identifikacione oznake, trake, boje, znakove na koži, tetovažu, žigove, ogrlice, radio-odašiljače, mikrokompjutere, strelice od nerđajućeg čelika (sa kodiranim oznakama), odsecanje delića nožnog prsta, uha i repa kao i mnoge druge tehnike i sredstva. Neka od njih su prilično jeftina. Druga su dosta skuplja, kao što je recimo jedan minijaturni elektronski aparat s kamerom koji košta 15 000 dolara i koristi se za istraživanje ronilačkih navika foka.

Jedna elektronska naprava zvana pasivni integrisani transponder može da se pod anestezijom ugradi ispod kože životinje ili unutar njenog tela i da se kasnije jednim specijalnim instrumentom pročita spolja. Da bi proučavali plavu tunu, naučnici u ovu ribu stavljaju jedan sićušni kompjuter zvani arhivska pločica, ili pametna pločica. U periodu od devet godina, ti mikročipovi skupljaju i skladište podatke o temperaturi, dubini vode, jačini svetlosti i vremenu. Kad se pločica izvadi, ona sadrži mnoštvo podataka uključujući i podatke o tuninim putovanjima koja se mogu izračunati upoređivanjem podataka o dnevnoj svetlosti s podacima o vremenu.

Zmije se mogu obeležiti zasecanjem nekoliko krljušti; kornjače zasecanjem oklopa; gušteri podrezivanjem nožnog prsta, a aligatori i krokodili ili podrezivanjem nožnog prsta ili skidanjem dela krljušti (rožnatih komada) sa repa. Unutar nekih vrsta postoji dovoljno raznolikosti da se životinje pojedinačno prepoznaju po fotografijama.

[Slike]

Stavljanje identifikacionog znaka na uvo mrkog medveda; znak u obliku špagete na jednoj češljouski; znakovi na repovima aligatora

Sivi soko sa satelitskim predajnikom

Kalifornijska pastrmka s jednom unutrašnjom telemetrijskom spravom

[Izvori]

Medved: © Glenn Oliver/Visuals Unlimited; češljouska: Dr. James P. McVey, NOAA Sea Grant Program; aligator: Copyright © 2001 by Kent A. Vliet; soko na stranama 2 i 15: Photo by National Park Service; ljudi s ribom: © Bill Banaszewski/Visuals Unlimited

[Slika na 13. strani]

Prstenovanje jastreba

[Izvor]

© Jane McAlonan/Visuals Unlimited