Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Raznovrsnost — neophodna za život

Raznovrsnost — neophodna za život

Raznovrsnost — neophodna za život

TOKOM 1840-ih godina, broj stanovnika u Irskoj premašio je osam miliona, tako da je to bila najnaseljenija zemlja u Evropi. Krompir je bio glavni oslonac u ishrani, a svuda se sejala uglavnom samo jedna sorta.

Ratari su 1845. kao i obično posejali svoj krompir, ali pojavila se medljika koja je uništila skoro sav rod. „Većina Iraca je preživela tu tešku godinu“, napisao je Pol Rejburn u knjizi The Last Harvest — The Genetic Gamble That Threatens to Destroy American Agriculture. „Propast je došla sledeće godine. Ratari nisu imali izbora nego da ponovo poseju isti krompir. Nisu imali nijednu drugu sortu. Ponovo se pojavila medljika, ali ovog puta u strahovitom obimu. Patnja je bila neopisiva.“ Istoričari procenjuju da je do milion ljudi umrlo od gladi, dok je još milion i po emigriralo, uglavnom u Sjedinjene Države. Oni koji su ostali trpeli su teško siromaštvo.

U Andima u Južnoj Americi, zemljoradnici su uzgajali mnoge sorte krompira, i medljika je napala samo neke od njih. Zato tamo nije bila epidemija. Jasno je da raznolikost vrsta kao i raznolikost unutar samih vrsta pruža zaštitu. Uzgajanje samo jedne jednoobrazne kulture suproti se osnovnoj strategiji preživljavanja i izlaže biljke bolestima ili štetočinama, što može desetkovati prinose u celom regionu. Eto zašto mnogi zemljoradnici toliko zavise od česte upotrebe pesticida, herbicida i fungicida, iako su te hemikalije često opasne po životnu sredinu.

Zašto onda zemljoradnici menjaju svoje mnoge domaće sorte jednom jednoobraznom kulturom? Obično zbog ekonomskog pritiska. Sejanje jednoobraznih kultura obećava laku žetvu, primamljiv proizvod, otpornost na kvarenje i visoku produktivnost. Ovi trendovi su ozbiljnije počeli 1960-ih s nečim što je nazvano zelena revolucija.

Zelena revolucija

Putem velikih kampanja koje su vodile vlade i korporacije, zemljoradnici u zemljama u kojima može lako izbiti glad bili su ubeđeni da zamene svoje raznovrsne kulture jednoobraznim, visokoprinosnim kulturama, pogotovo u slučaju pirinča i pšenice. Te „čudotvorne“ žitarice su hvaljene kao rešenje za glad u svetu. Ali one nisu bile jeftine — seme je bilo i do tri puta skuplje od uobičajene cene. Prinosi su takođe dosta zavisili od hemikalija, uključujući i đubrivo, a da ne spominjemo skupu opremu kao što su traktori. Pa ipak, uz vladine subvencije, zelena revolucija je otpočela. „Iako je spasla milione od umiranja usled gladi“, kaže Rejburn „[ona] sada preti sigurnosti hrane u svetu.“

U stvari, zelena revolucija je omogućila kratkotrajne dobitke po cenu dugotrajnih rizika. Jednoobraznost kultura uskoro je postala nešto uobičajeno po čitavim kontinentima — dok je intenzivna upotreba đubriva pospešivala rast korova, a pesticidi su uz štetočine uništavali i korisne insekte. Na pirinčanim poljima, toksične hemikalije su ubijale ribe, račiće, krabe, žabe i jestivo i divlje bilje — od čega je većina bila korisna dodatna hrana. Izloženost hemikalijama je često vodila i do trovanja zemljoradnika.

Jedna profesorka na Odeljenju za biologiju na Otvorenom univerzitetu u Ujedinjenom Kraljevstvu, dr Mej-Van Ho, pisala je: „Sada je neosporno da su monokulturni usevi uvedeni od vremena ’zelene revolucije‘ pogubno uticali na biodiverzitet i sigurnost hrane u celom svetu.“ Prema Organizaciji Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu, 75 posto genetske raznolikosti koja je postojala u biljkama koje su se gajile pre jednog veka sada je izgubljeno, uglavnom zbog industrijskog načina uzgajanja.

Jedan list koji izdaje Institut za posmatranje sveta upozorava da su „ekološki rizici kojih se prihvatamo kada usvajamo genetsku jednoobraznost ogromni“. Kako se ovi rizici mogu držati pod kontrolom? Potrebni su naučnici iz oblasti poljoprivrede, jake hemikalije, kao i novčana sredstva za zemljoradnike. Međutim, ne postoji nikakva garancija. Genetska jednoobraznost je izazvala širenje razorne medljike koja je napala kukuruz u Sjedinjenim Državama kao i gubitak pola miliona jutara pirinča u Indoneziji. Međutim, nedavnih godina je počela nova poljoprivredna revolucija, revolucija koja uključuje manipulisanje životom na jednom fundamentalnijem nivou — na nivou gena.

Genetska revolucija

Izučavanja u oblasti genetike dovela su do jedne nove unosne industrije zvane biotehnologija. Kao što i samo ime kaže, ona spaja biologiju i savremenu tehnologiju putem tehnika kao što je genetski inženjering. Neke od novih biotehnoloških kompanija, kako se one nazivaju, specijalizovale su se na polju agrikulture i predano rade na patentiranju sorti koje donose visok prinos, koje su otporne na bolesti, sušu i mraz, i koje smanjuju potrebu za opasnim hemikalijama. Ako bi se ti ciljevi mogli postići to bi bilo izuzetno korisno. Ali neki su zabrinuti zbog kultura dobijenih genetskim inženjeringom.

„Genetska raznovrsnost u prirodi stvorena je s izvesnim ograničenjima“, kaže knjiga Genetic Engineering, Food, and Our Environment. „Ruža se može ukrštati samo s nekom drugom vrstom ruže, ali ruža se nikada neće ukrstiti s krompirom... S druge strane, genetski inženjering obično podrazumeva uzimanje gena iz jedne vrste i ubacivanje u neku drugu u pokušaju da se prenese željena karakteristika ili osobina. To bi, recimo, značilo izdvajanje nekog gena koji stvara neke hemikalije koje imaju osobinu antifriza iz neke arktičke ribe (kao što je iverak) i ubacivanje u krompir ili jagodu kako bi bili otporni na mraz. Sada je moguće da se u biljke ugrade geni koji su uzeti iz bakterija, virusa, insekata, životinja ili čak ljudi.“ a Dakle, biotehnologija u suštini dozvoljava ljudima da probiju genetske zidove koji razdvajaju vrste.

Poput zelene revolucije, ono što neki nazivaju genetska revolucija igra značajnu ulogu u problemu genetske jednoobraznosti — neki kažu da čak pogoršava taj problem, jer genetičari mogu upotrebiti tehnike kao što su kloniranje i gajenje tkiva, što su procesi koji daju savršeno identične kopije, to jest klonove. Stoga ostaje zabrinutost zbog propadanja biodiverziteta. Međutim, genetski izmenjene biljke donose nova pitanja, kao što su posledice koje one mogu imati na nas i životnu sredinu. „Na slepo ulećemo u novu eru poljoprivredne biotehnologije s velikim nadama, s malo ograničenja i malo predstave o tome šta bi moglo da se desi“, rekao je naučni pisac Džeremi Rifkin. b

S druge strane, moć da se manipuliše životom na nivou gena predstavlja potencijalno zlatan rudnik, i zato je u toku trka da se patentiraju nove biljne sorte i drugi projektovani organizmi. U međuvremenu, biljke izumiru nesmanjenom brzinom. Kao što je već bilo pomenuto, neke vlade i privatne institucije su, da bi sprečile katastrofu, osnovale banke semenja. Da li će te banke omogućiti da buduće generacije imaju veliku raznovrsnost semenja koje će sejati i žeti?

Banke semenja — osiguranje protiv izumiranja?

Kraljevske botaničke bašte u Kevu (Engleska) pokrenule su projekat za koji se kaže da je „jedan od najvećih međunarodnih projekata za očuvanje koji je ikada sproveden“ — projekat Milenijumska banka semenja. Glavni ciljevi ovog projekta su (1) da se do 2010. godine sakupi i sačuva 10 posto — preko 24 000 vrsta — semenica u svetu i (2) da se dosta pre toga sakupi i sačuva semenje cele prirodne flore semenica iz Ujedinjenog Kraljevstva. I druge zemlje su osnovale banke semenja, to jest banke gena kako ih ponekad nazivaju.

Biolog Džon Tuksil navodi da najmanje 90 posto od miliona semenja koje je smešteno u bankama semenja pripadaju vrednim jestivim i drugim biljkama, kao što su pšenica, pirinač, kukuruz, kineska šećerna trska, krompir, crni luk, beli luk, šećerna trska, pamuk, soja i drugo zrnevlje. Ali seme je živi organizam koji ostaje živ samo onoliko koliko traju njegove unutrašnje rezerve energije. Zato, koliko su pouzdane banke semenja?

Nevolje u banci

Potreban je novac da bi banke semenja funkcionisale — godišnje je, prema Tuksilu, potrebno oko 300 miliona dolara. Međutim, on primećuje da bi čak i taj iznos mogao biti nedovoljan jer se „samo 13 posto semenja u bankama gena nalazi u dobrim objektima u kojima se može skladištiti na duže vreme“. Zbog toga što semenje koje nije dobro uskladišteno ne traje dugo, ono se ubrzo mora posejati kako bi se požnjela sledeća generacija semenja; u protivnom, banke semenja će postati mrtvačnice semenja. Naravno, takav posao je radno intenzivan, što samo još više komplikuje stvari oko objekata koji već dovoljno opterećuju fondove.

Knjiga Seeds of Change — The Living Treasure objašnjava da Nacionalna laboratorija za skladištenje semenja u Koloradu (SAD) „prolazi kroz mnoge poteškoće, uključujući i nestajanje struje, polomljene rashladne uređaje i nedostatak radne snage iza koje su ostale ogromne, nesređene gomile semenja koje nije katalogizirano“. Banke semenja takođe zavise i od političkih strujanja, ekonomskih padova i prirodnih katastrofa.

Skladištenje na duže vreme stvara i druge probleme. Biljke u svojoj prirodnoj sredini imaju ograničenu ali bitnu sposobnost prilagođavanja, a to im omogućuje da prežive bolest i druge izazove. Ali u zaštićenoj sredini u banci semenja one nakon nekoliko generacija mogu izgubiti neke od tih sposobnosti. Međutim, dobro uskladišteno semenje mnogih biljaka može trajati vekovima pre nego što bude neophodno da se ponovo zaseje. Uprkos takvim ograničenjima i neizvesnostima, već i samo postojanje banaka semenja pokazuje da postoji sve veća zabrinutost za budućnost kultura za ishranu ljudi.

Naravno, najbolji način da se smanji izumiranje jeste da se zaštite prirodna staništa i da se obnovi raznovrsnost kultura. Ali, kako kaže Tuksil, za to je potrebno „da stvorimo novu ravnotežu između ljudskih potreba i potreba prirode“. Međutim, koliko je realno razmišljati da će ljudi ’stvoriti novu ravnotežu‘ s prirodom dok teže za industrijskim i ekonomskim napretkom uz skoro fanatičnu revnost? Kako smo videli, čak se i poljoprivreda prilagodila visokotehnološkom, marketinškom svetu velikog biznisa. Mora postojati neki drugi odgovor.

[Fusnote]

a Teorije o tome kakve posledice može imati genetski izmenjena hrana na životinje, zdravlje ljudi i okolinu ostaju sporne. Mešanje gena totalno nesrodnih organizama dovelo je do pojave etičkih pitanja. (Vidite Probudite se! od 22. aprila 2000. godine, strane 25-7.)

b Časopis New Scientist izveštava da je evropska šećerna repa „genetski modifikovana da bude otporna na jedan herbicid, slučajno stekla gen da bude otporna i na neki drugi herbicid“. Taj lutajući gen se uvukao u repu kada je ona slučajno oprašena jednom drugom podvrstom repe koja je bila napravljena da bude otporna na određeni herbicid. Neki naučnici se plaše da bi raširena upotreba kultura otpornih na herbicide mogla dovesti do nastanka superkorova koji je imun na herbicide.

[Okvir/Slika na 7. strani]

ZEMLJORADNIK — ’Ugrožena vrsta‘?

„Broj ljudi koji rade u poljoprivredi strahovito je opao u industrijalizovanim zemljama od 1950. godine, a u nekim oblastima i više od 80 posto“, kaže žurnal World Watch. Primera radi, u Sjedinjenim Državama sada ima manje zemljoradnika nego zatvorenika. Šta dovodi do ovog masovnog odlaženja sa zemlje?

Glavni faktori su sve manji prihodi, sve veći dugovi vezani za poljoprivredu, rastuće siromaštvo i sve veća mehanizacija. Zemljoradnici u Sjedinjenim Državama su 1910. dobijali oko 40 centi od svakog dolara koji bi mušterije potrošile na hranu, ali do 1997. zarada zemljoradnika se stropoštala na oko 7 centi. Kako kaže World Watch, zemljoradnik koji uzgaja pšenicu „dobija svega 6 centi od dolara koji se potroši na veknu hleba“. To znači da kupci plaćaju za ambalažu onoliko koliko plaćaju i za njegovu pšenicu. Zemljoradnici u zemljama u razvoju su u još težoj poziciji. Zemljoradnik iz Australije ili Evrope može dobiti pozajmicu iz neke banke kako bi pregurao tešku godinu; u zapadnoj Africi zemljoradnik možda neće ni imati priliku da ponovo nešto zaseje. Možda neće ni preživeti.

[Slike na 7. strani]

’Monokulturni usevi uvedeni od vremena „Zelene revolucije“ pogubno su uticali na biodiverzitet i sigurnost hrane u celom svetu‘ (dr Mej-Van Ho)

[Izvori]

Pozadina: U.S. Department of Agriculture

Centro Internacional de Mejoramiento de Maíz y Trigo (CIMMYT)

[Slike na 8. strani]

U Milenijumskoj banci semenja u Engleskoj čuva se semenje vrednih biljaka

[Izvor]

© Trustees of Royal Botanic Gardens, Kew