Da li treba da odlazimo na hrišćanske sastanke?
Gledište Biblije
Da li treba da odlazimo na hrišćanske sastanke?
„NEKADA sam odlazio u crkvu, ali više ne.“ „Mislim da Boga mogu obožavati bilo gde, a ne samo u nekoj crkvi.“ „Verujem u Boga i u Sveto pismo, ali ne verujem da treba ići u crkvu.“ Da li ste čuli slične izjave? Ljudi sve više i više govore ovako nešto, pogotovo na Zapadu. Oni koji su nekada odlazili u crkvu više ne misle da je to neophodno. Šta Biblija govori o odlaženju u crkvu?
U prevodu Daničić-Karadžić reči „crkva“ i „crkve“ pojavljuju se više od 80 puta. Drugi prevodi takođe koriste ove izraze. Grčka reč prevedena kao „crkva“ doslovno znači „sazivanje“ ili drugim rečima, okupljanje ljudi. Na primer, u Delima apostolskim 7:38, u prevodu DaničićKaradžić za Mojsija se govori da je bio „u crkvi u pustinji“, to jest sa okupljenom Izraelskom nacijom. U jednom drugom slučaju Pismo kaže da se ’podigla velika hajka na crkvu‘, što se odnosilo na zajednicu hrišćana u Jerusalimu (Dela apostolska 8:1, Bakotić). U jednom od svojih pisama, Pavle pozdravlja ’crkvu u [Filimonovom] domu‘, lokalnu skupštinu koja se tamo sastajala (Filimonu 2, Čarnić).
Jasno je da izraz „crkva“ onako kako je Biblija označava ne znači mesto obožavanja već grupu obožavalaca. Potvrđujući to, Kliment Aleksandrijski, učitelj religije iz drugog veka, napisao je: „Ne mesto, već skupštinu izabranih ja nazivam crkvom.“ Ipak, moraju li hrišćani biti prisutni na nekom specifičnom mestu ili u nekoj zgradi da bi njihovo obožavanje bilo prihvatljivo Bogu?
Obožavanje u Izraelskoj naciji
Po Mojsijevom zakonu, od svih Jevrejskih muškaraca se zahtevalo da budu prisutni na jednom određenom mestu za vreme tri godišnje proslave. Takođe su bile prisutne i mnoge žene i deca (Ponovljeni zakoni 16:16; Luka 2:41-44). U izvesnim prilikama sveštenici i Leviti su poučavali okupljeni narod tako što su čitali iz Božjeg zakona. Oni su ’čitali razne delove zakona, razlagali smisao njihov da bi se razumelo ono što su čitali‘ (Nemija 8:8). Što se tiče sabatnih godina, Božja smernica je bila sledeća: „Sabraćeš narod, ljude i žene, decu i strance koji budu na vratima tvojim, da te čuju i da se nauče bojati se Jehove, Boga vašega, i držati i vršiti sve reči ovoga zakona“ (Ponovljeni zakoni 31:12).
Samo je u hramu u Jerusalimu bilo moguće prineti žrtvu Bogu i dobiti smernice od sveštenika (Ponovljeni zakoni 12:5-7; 2. Letopisa 7:12). S vremenom su u Izraelu bili uspostavljeni i drugi domovi za obožavanje — sinagoge. To su bila mesta za čitanje Pisma i molitvu. Ipak, hram u Jerusalimu je bio glavno mesto obožavanja. To je ilustrovano izveštajem biblijskog pisca Luke. On spominje jednu staricu koja se zvala Ana, i koja „nikad ne izostajaše iz hrama, vršeći svetu službu noć i dan s postovima i usrdnim molitvama“ (Luka 2:36, 37). Pravo obožavanje zajedno s drugim predanim osobama bilo je središna tačka u Aninom životu. Drugi bogobojazni Jevreji sledili su sličan obrazac.
Pravo obožavanje nakon Hristove smrti
Nakon Isusove smrti njegovi sledbenici više nisu bili pod Mojsijevim zakonom niti se od njih zahtevalo da obožavaju u hramu (Galatima 3:23-25). Ipak, oni su se i dalje sastajali da bi se molili i proučavali Božju Reč. Oni nisu imali neke raskošne zgrade već su umesto toga koristili kuće i javna mesta (Dela apostolska 2:1, 2; 12:12; 19:9; Rimljanima 16:4, 5). Bez rituala i pompi, sastanci hrišćana u prvom veku odražavali su divnu jednostavnost.
Biblijska načela koja su se naučavala na tim sastancima sijala su poput dijamanata usred moralne tmine Rimskog carstva. Neki nevernici koji su prvi put prisustvovali samo su mogli da uskliknu: „Bog je stvarno među vama“ (1. Korinćanima 14:24, 25). Da, Bog je stvarno bio među njima. „Tako su se skupštine [„crkve“, BA, DK] zaista učvršćivale u veri i njihov broj je rastao iz dana u dan“ (Dela apostolska 16:5).
Da li bi hrišćanin iz tog vremena mogao da ima Božje odobravanje u slučaju da obožava u paganskim hramovima ili na neki svoj način? Biblija daje jasne smernice o toj stvari: obožavaoci koje je Bog odobravao morali su da postanu deo jedine prave crkve, ili skupštine, ’jednog tela‘ pravih obožavalaca. To su bili Isusovi učenici, poznati kao hrišćani (Efešanima 4:4, 5; Dela apostolska 11:26).
Kako je danas?
Umesto da nas ohrabruje da obožavamo u crkvi, Biblija nas ohrabruje da obožavamo s crkvom, ’skupštinom živog Boga‘, koja predstavlja ljude koji „obožavaju duhom i istinom“ (1. Timoteju 3:15; Jovan 4:24). Religiozni sastanci koje Bog odobrava treba da poučavaju ljude „svetom ponašanju i odanosti Bogu“ (2. Petrova 3:11). Oni treba da pomognu prisutnima da postanu zreli hrišćani koji mogu da „razlikuju ispravno i neispravno“ (Jevrejima 5:14).
Jehovini svedoci nastoje da slede primer hrišćana iz prvog veka. Više od 91 400 skupština širom sveta redovno se sastaju da bi proučavali Bibliju i ohrabrivali jedni druge, čineći to u Dvoranama Kraljevstva, privatnim kućama i na drugim mestima. To je u skladu s rečima apostola Pavla: „Pazimo jedni na druge podstičući se na ljubav i dobra dela, ne ostavljajući svoje sastanke“ (Jevrejima 10:24, 25).