Gledište Biblije

Ko je sluga?

UOČI Isusove žrtvene smrti, njegovi najbliskiji prijatelji upleli su se u žestoku raspravu. Kako kaže Luka 22:24 „među njima nastade... žučna prepirka o tome koga od njih treba smatrati najvećim“. To nije bilo prvi put da među Isusovim apostolima izbije takva rasprava. Najmanje u dva ranija navrata Isus je morao da ispravlja njihovo razmišljanje.

Kako je to bilo tužno što je u toj kritičnoj noći Isus opet morao da ih podseća na to kakav jedan hrišćanski sluga treba zaista da bude. Rekao je: „Onaj koji je najveći među vama neka bude kao najmlađi, a onaj koji predvodi neka bude kao onaj koji služi“ (Luka 22:26).

Ne bi trebalo da nas iznenadi to što su apostoli imali pogrešnu zamisao o važnosti položaja i istaknutosti. Pre Isusa, pismoznalci i fariseji su im bili najveći primer po pitanju religioznog vođstva. Umesto da su narodu pružili duhovno vođstvo i usmerenje, ove lažne sluge podržavale su krute tradicije i propise koji su ’zatvorili nebesko kraljevstvo pred ljudima‘. Bile su to egocentrične osobe, orijentisane na položaj, u potrazi za istaknutošću, i koje su činile dela „da ih vide ljudi“ (Matej 23:4, 5, 13).

Novi tip sluge

Međutim, Isus je svoje učenike upoznao s novim shvatanjem duhovnog sluge. Poučavao je: „Ne dozvolite da vas zovu Rabi, jer jedan je vaš učitelj, a vi ste svi braća. Osim toga, nikoga na zemlji ne zovite svojim ocem, jer je jedan vaš Otac, onaj koji je na nebesima... A najveći među vama neka vam bude sluga“ (Matej 23:8-11). Nije trebalo da se Isusovi učenici ugledaju na religiozne vođe svojih dana. Ako su želeli da budu istinske sluge, trebalo je da se ugledaju na Isusa. Kakav je primer on ostavio?

Biblija često za „slugu“ koristi grčku reč dijakonos. The Encyclopedia of Religion objašnjava da ova reč ne predstavlja „položaj već odnos sluge prema onome kome služi: po Hristovom primeru... to je srž hrišćanskog razumevanja služenja“.

 U skladu sa ovom ispravnom definicijom reči „sluga“, Isus je dao sve od sebe da pomogne drugima. „Sin čovečji nije došao da mu služe“, objasnio je strpljivo, „nego da služi i da svoju dušu da kao otkupninu u zamenu za mnoge“ (Matej 20:28). Isus je nesebično koristio svoje vreme, energiju i sposobnost da drugima pomogne i u fizičkom i u duhovnom smislu. Zašto? Zato što je osećao sažaljenje prema duhovno zloupotrebljenom mnoštvu koje se sjatilo oko njega da ga vidi. Želeo je da pomogne. Velikodušna ljubav ga je motivisala za službu, i želeo je da i njegovi učenici pokažu takav isti stav davanja (Matej 9:36).

Isus je svojim životnim putem dao primer budućim slugama. „Žetva je velika“, rekao je on „a radnika je malo. Zato molite Gospodara žetve da pošalje radnike na svoju žetvu“ (Matej 9:37, 38). Da, trebalo je da Hristove sluge budu radnici na najvećem poslu koji je svet ikada video — da propovedanjem i poučavanjem o dobroj vesti o Božjem Kraljevstvu pruže duhovnu utehu celom čovečanstvu (Matej 28:19, 20).

To koncentrisanje na davanje i na služenje potrebama drugih jeste upravo ono što je Hristov pristup služenju učinilo tako karakterističnim. On je poučio svoje sluge da budu radnici, duhovni ribari i pastiri, a ne mistici i akademici u posebnim odorama i s regalijama (Matej 4:19; 23:5; Jovan 21:15-17).

Biblijsko gledište

Nažalost, tokom vekova se ovaj plemeniti, nesebični koncept o slugama kao o samopožrtvovanim propovednicima i učiteljima izopačio. Ono što je počelo kao hrišćanska služba preraslo je u formalnu, hijerarhijsku instituciju. Oformljeni su redovi i staleži kojima su dati prestiž i moć, i koji su često zgrtali veliko bogatstvo. To je stvorilo podele. Razvila se sveštenička klasa koja je najviše bila predana tome da obavlja religiozne sakramente i savetuje zabludele. U narednim vekovima hrišćanstvo iz prvog veka se promenilo iz jedne aktivne religije, u kojoj je svako bio sluga, u jednu pasivnu religiju gde samo šačica posebno obučenih i ovlašćenih osoba može da propoveda i poučava.

Međutim, Biblija ne identifikuje hrišćanskog slugu po karakterističnoj odeći, složenom ritualu, plati ili po vladinoj odluci, već po njegovom nesebičnom radu. Apostol Pavle je izložio kakav stav hrišćanske sluge treba da pokazuju. Ohrabrio ih je da ne rade ’ništa iz sebičnosti, nego u poniznosti‘ (Filipljanima 2:2, 3).

Pavle je naravno i praktikovao ono što je propovedao. Pošto se tesno držao Isusovog primera, on nikada nije tražio „sopstvenu korist nego korist mnogih, kako bi se spasli“. On je razumeo i duboko osećao svoju odgovornost da ’besplatno prenosi dobru vest‘, kao što je rekao, „kako ne bih zloupotrebio svoj autoritet u dobroj vesti“. On nije ’tražio slavu od ljudi‘ (1. Korinćanima 9:16-18; 10:33; 1. Solunjanima 2:6).

Kakav izvrstan uzor pravog hrišćanskog sluge! Oni koji oponašaju njegov odličan primer i postupaju po nesebičnom obrascu kojeg je Isus Hrist postavio, dajući obilno od sebe da bi pružili duhovnu pomoć i utehu dobre vesti drugima, pokazuju da su i sami istinske Božje sluge (1. Petrova 2:21).