Manipulisanje informacijama

„Dobro smišljenom i upornom propagandom ljudima se čak i nebo može predstaviti kao pakao, a suprotno tome i najbedniji život kao raj“ (ADOLF HITLER, MEIN KAMPF).

S NAPRETKOM sredstava za komunikaciju, od štamparije pa do telefona, radija, televizije i Interneta, drastično se ubrzao protok uverljivih informacija. Ova revolucija u komunikaciji dovela je do poplave informacija tako da su ljudi pretrpani bezbrojnim obaveštenjima iz svih krajeva sveta. Mnogi na ovaj pritisak reaguju tako što brže primaju ove poruke i prihvataju ih bez ispitivanja i analiziranja.

Prepredeni propagator voli takve prečice — pogotovo one koje zaobilaze logično razmišljanje. Propaganda to podupire tako što uzburkava emocije, iskorišćava nesigurnost ljudi kao i dvosmislenost jezika, i izvrće zakone logike. Kao što to i istorija potvrđuje, ovakve taktike su i te kako delotvorne.

Istorija propagande

Danas reč „propaganda“ ima negativan prizvuk i ukazuje na nepošteno taktiziranje. Međutim, ovaj izraz prvobitno nije imao to značenje. „Propaganda“ po svemu sudeći potiče od latinskog naziva za grupu rimokatoličkih kardinala, koja se zvala Congregatio de Propaganda Fide (Skupština za širenje vere). Ovaj odbor — skraćeno nazvan Propaganda — osnovao je Papa Grgur XV godine 1622, da bi nadgledao misionare. „Propaganda“ je postepeno počela da označava bilo kakvo nastojanje u širenju nekog verovanja.

Međutim, ideja o propagandi nije rođena u 17. veku. Još od drevnih vremena ljudi su koristili sva raspoloživa javna glasila da bi širili ideologije ili veličali slavu i moć. Na primer, umetnost je služila u propagandne svrhe još od vremena egipatskih faraona. Ovi kraljevi su konstruisali svoje piramide kako bi stvorili sliku o moći i postojanosti. Na sličan način je i arhitektura Rimljana služila u političke svrhe — za veličanje države. Izraz „propaganda“  je poprimio opšte prihvaćeno negativno značenje u Prvom svetskom ratu, kada su vlade počele da igraju aktivnu ulogu u oblikovanju ratnih informacija koje su širili mediji. Tokom Drugog svetskog rata, Adolf Hitler i Jozef Gebels pokazali su se kao vrhunski propagatori.

Nakon Drugog svetskog rata, propaganda je u sve većoj meri postajala glavno sredstvo za unapređivanje državne politike. Oba bloka, i Zapadni i Istočni, sprovodila su sveobuhvatne kampanje kako bi za sebe pridobijali velike mase neopredeljenih ljudi. Svaki aspekt nacionalnog života i politike bio je iskorišćen u propagandne svrhe. Nedavnih godina su sve prefinjenije propagandne tehnike očigledno prisutne i u izbornim kampanjama, kao i u reklamama duvanskih industrija. Nazovistručnjaci i drugi lideri angažovani su da predstave pušenje zanosnim i zdravim a ne štetnim po zdravlje svakoga, što ono u stvari i jeste.

 Laži, laži!

Sasvim sigurno, najveštiji trik propagatora jeste korišćenje apsolutnih laži. Osmotrite na primer laži o Jevrejima u Evropi koje je Martin Luter napisao 1543: „Oni truju bunare, ubijaju iz potaje, otimaju decu... Oni su otrovne, ogorčene, osvetoljubive, lukave zmije, ubice i deca đavola koji ujeda i pravi štetu.“ A njegov savet upućen takozvanim hrišćanima glasio je: „Podmetnite požar u njihovim sinagogama i školama... Njihove kuće takođe [treba] da porušite i uništite.“

Jedan profesor političkih i društvenih nauka koji je proučavao to razdoblje, kaže: „Antisemitizam u suštini nema ništa s postupcima Jevreja, i stoga antisemita ništa ne zna o pravoj prirodi Jevreja.“ On takođe zapaža: „Jevreji su predstavljali sve što je bilo pogrešno, tako da su ljudi reagujući na prirodno ili društveno zlo, korene zla automatski tražili kod Jevreja.“

Generalizovanje stvari

Jedna druga veoma uspešna propagandna taktika jeste generalizovanje stvari. Ono teži ka tome da zanemari važne činjenice o stvarnim pitanjima, i često se koristi za ponižavanje čitavih grupa ljudi. Na primer, u nekim evropskim gradovima često se čuje fraza „Romi [ili doseljenici] su lopovi“. Ali da li je to tačno?

Kolumnista Rikardos Someritis kaže da su u nekim zemljama takvi stavovi stvorili neku vrstu „ksenofobičnog i veoma često rasističkog ludila“ prema strancima. Međutim, pokazalo se da će prilikom delinkventnih postupaka, vinovnici zla u datoj zemlji pre biti starosedeoci nego doseljenici. Na primer, Someritis primećuje da su prema istraživanjima u Grčkoj „od 100 zločina 96 počinili [Grci]“. „Razlozi za činjenje krivičnih dela su ekonomski i društveni, a ne ’rasni‘“, zapaža on. On okrivljuje medije „što sistematski gaje ksenofobiju i rasizam“ kako bi prikrili zločine.

Davanje pogrdnih imena

Neki ljudi vređaju one koji se ne slažu s njima tako što dovode u pitanje njihov karakter ili njihove poticaje, umesto da se usredsrede na činjenice. Davanjem pogrdnog imena čoveku, grupi ili nekoj ideji nameće se negativan epitet koji se lako pamti. Onaj koji to radi nada se da će taj epitet i ostati. Ako ljudi odbace nekoga ili neku ideju zbog negativnog epiteta a ne zbog toga što su odmerili dokaze, onda je uspela strategija onog ko je dao taj epitet.

Na primer, nedavnih godina je u mnogim zemljama u Evropi i na drugim mestima prohujao vihor antisektaških osećanja. Ovaj trend je uskomešao osećanja, stvorio lik neprijatelja i osnažio postojeće predrasude protiv religioznih manjina. Često reč „sekta“ postaje krilatica. „’Sekta‘ drugim rečima znači ’jeres‘“, napisao je 1993. nemački profesor Martin Krile, „a jeretik je danas u Nemačkoj, kao i u ranija vremena, [osuđen na uništenje] — ako ne vatrom... onda makar uništavanjem ugleda, izolacijom i ekonomskom propašću.“

Institut za analizu propagande primećuje da su „nipodaštavajući epiteti odigrali ogromnu ulogu u istoriji sveta i u našem ličnom razvoju. Oni su uništili dobar glas... strpali [ljude] u zatvor i učinili da čovek postane dovoljno lud da stupi u boj i ubija svoje bližnje“.

Igra sa emocijama

Iako su osećanja nebitna kada se radi o iznošenju činjeničnih tvrdnji ili o logici nekog argumenta, ona ipak igraju presudnu ulogu tokom procesa ubeđivanja. Na emocije apeluju iskusni publicisti koji manipulišu osećanjima veštinom kojom virtuoz svira na klaviru.

 Na primer, strah je emocija koja može da zamrači prosuđivanje. I kao što je to i u slučaju zavisti, strahom se može manipulisati. Kanadske novine The Globe and Mail, od 15. februara 1999, izvestile su iz Moskve sledeće: „Kada su prošle nedelje u Moskvi tri devojke počinile samoubistvo, ruski mediji su odmah sugerisali da su bile fanatični sledbenici Jehovinih svedoka.“ Zapazite reč ’fanatičan‘. Naravno, ljudi bi se bojali neke fanatične religiozne organizacije koja tobože nagoni mlade da se ubijaju. Da li su ove nesrećne devojke zaista bile povezane s Jehovinim svedocima?

Novine Globe nastavljaju: „Policija je kasnije priznala da devojke nisu imale ništa s [Jehovinim svedocima]. Međutim, do tada je Moskovska televizija već pokrenula nov napad na tu sektu, govoreći gledaocima da su Jehovini svedoci sarađivali sa Adolfom Hitlerom u nacističkoj Nemačkoj — uprkos istorijskim dokazima da su hiljade njihovih članova bili žrtve u nacističkim logorima smrti.“ U mislima dezinformisane i verovatno zastrašene javnosti, Jehovini svedoci su ili neki samoubilački kult ili saradnici nacista!

Mržnja je snažan osećaj koji iskorišćavaju propagatori. U stvaranju mržnje naročito je delotvoran dvosmislen jezik. Izgleda da postoji skoro beskrajan arsenal prljavih reči koje unapređuju i koriste mržnju prema izvesnim rasnim, etničkim ili religioznim grupama.

Neki propagatori apeluju na ponos. Često takvu vrstu apela možemo primetiti ako obratimo pažnju na ključne fraze, kao što su: „Svaka inteligentna osoba zna da...“ ili, „Osoba s vašim obrazovanjem ne može a da ne vidi da...“ Apel usmeren na ponos manipuliše našim strahom da ne ispadnemo glupi. Stručnjaci u ubeđivanju i te kako su svesni toga.

Slogani i simboli

Slogani su nejasne izjave koje se specifično koriste da bi se izrazila gledišta ili ciljevi. Zbog njihove nejasnoće, lako je složiti se s njima.

Na primer, tokom nacionalne krize ili sukoba, demagozi mogu da koriste takve slogane kao što su: „Moja zemlja, valjala ona ili ne“, „Otadžbina, religija, porodica“, ili „Sloboda ili smrt“. Ali, da li većina ljudi pažljivo analizira suštinska pitanja koja su uključena u neku krizu ili sukob? Ili jednostavno samo prihvate ono što im je rečeno?

Pišući o Prvom svetskom ratu, Vinston Čerčil je zapazio: „Potreban je samo neki signal da bi se ova mnoštva miroljubivih seljaka i radnika pretvorila u moćne vojske koje će raskomadati jedna drugu.“ On je zatim primetio da većina ljudi ne razmišlja kada im se kaže šta da urade.

Propagator takođe raspolaže mnogim simbolima i znakovima pomoću kojih prenosi svoju poruku — kao što su plotunska paljba, vojnički pozdrav ili zastava. Roditeljska ljubav takođe može da se iskoristi. Dakle, takav simbolizam kao što su otadžbina, matična zemlja ili majka crkva, dragocene su alatke u rukama lukavog ubeđivača.

Prema tome, prepredenost propagande može da paralizuje misli, blokira trezveno razmišljanje i razboritost, i tako oblikuje pojedince da slede masu. Kako možete da se zaštitite?

[Istaknuti tekst na 8. strani]

Prepredenost propagande može da paralizuje misli i blokira trezveno razmišljanje

 [Okvir/Slike na 7. strani]

DA LI JE DELO JEHOVINIH SVEDOKA PROPAGANDNOG KARAKTERA?

Neki protivnici optužuju Jehovine svedoke da šire cionističku propagandu. U drugim slučajevima, optužuju ih da svojom službom promovišu komunizam. Drugi pak tvrde da delo Jehovinih svedoka unapređuje ideale i interese „američkog imperijalizma“. A postoje i oni koji tvrde da su Svedoci anarhisti, da podstiču na nered s ciljem da promene društveni, ekonomski, politički ili pravni poredak. Očigledno je da ne mogu sve ove protivrečne optužbe biti tačne.

Činjenica je da Jehovini svedoci ne čine ništa od gore navedenog. Jehovini svedoci sprovode svoje delo zbog verne poslušnosti nalogu koji je Isus Hrist uputio svojim učenicima: „Bićete mi svedoci... sve do najudaljenijeg dela zemlje“ (Dela apostolska 1:8). Njihovo delo se usredsređuje jedino i isključivo na dobru vest o nebeskom Kraljevstvu — Božjem sredstvu za uspostavljanje mira na celoj zemlji (Matej 6:10; 24:14).

Oni koji posmatraju Jehovine svedoke nisu našli dokaze da je ova hrišćanska zajednica ikada služila u svojstvu sile koja bi remetila poredak bilo koje zemlje.

Mnogi novinari, sudije i drugi, pohvalili su koristan doprinos Jehovinih svedoka zajednici u kojoj žive. Osmotrite neke primere. Nakon što je prisustvovao kongresu Jehovinih svedoka, jedan reporter iz južne Evrope je komentarisao: „To su ljudi sa snažnim porodičnim vezama, poučeni da vole druge i da žive slušajući svoju savest koja im nalaže da nikome ne naude.“

Jedan drugi novinar koji je ranije bio negativno nastrojen prema Svedocima, izjavio je: „Oni žive uzornim životom. Ne krše načela o onome što je moralno i ispravno.“ Jedan politički stručnjak je imao slična zapažanja o Svedocima: „U ophođenju s drugim ljudima oni pokazuju veliku ljubaznost, ljubav i blagost.“

Jehovini svedoci poučavaju da je ispravno biti podložan vlastima. Kao zakonu poslušni građani, oni slede biblijska načela poštenja, istinitosti i čistoće. Usađuju dobra moralna načela u sopstvenu porodicu i pomažu drugima da nauče kako da urade to isto. Žive u miru sa svim ljudima, i ne uključuju se u destruktivne demonstracije niti u političke revolucije. Jehovini svedoci se trude da budu primerno poslušni zakonu ljudskih viših vlasti, dok strpljivo čekaju na Vrhovnu vlast, na Suverenog Gospoda Jehovu, koji će na ovoj planeti ponovo uspostaviti savršeni mir i pravednu vladavinu.

U isto vreme, delo Svedoka je obrazovnog karaktera. Koristeći Bibliju kao temelj, oni poučavaju ljude širom sveta da razmišljaju o biblijskim načelima i tako razvijaju ispravna merila ponašanja i moralnog integriteta. Oni unapređuju vrednosti koje poboljšavaju porodični život i pomažu mladima da se izbore sa svojim specifičnim izazovima. Pomažu ljudima da smognu snage kako bi nadvladali loše navike i kako bi naučili da žive s drugima. Takvo delo ne može baš da se nazove „propagandom“. Kao što The World Book Encyclopedia kaže, tamo gde ideje slobodno cirkulišu, „propaganda se razlikuje od obrazovanja“.

[Slike]

Publikacije Jehovinih svedoka unapređuju porodične vrednosti i visoka moralna merila

[Slike na 5. strani]

Propaganda koja unapređuje ratove i pušenje u velikoj meri doprinosi umiranju