Od olujnih mora do mirnih voda

ISPRIČAO HANS STURM

VEĆ više od 200 godina, muškarci iz moje porodice su moreplovci. Imao sam želju da provedem život na moru i tako sledim svog oca, kao što je on sledio mog dedu.

Godine 1914. kada je izbio Prvi svetski rat, otac je bio regrutovan u nemačku mornaricu i plovio je na jednom minolovcu po Baltičkom moru. Do 1916. bio je prebačen na jedan trgovački brod, i ta lađa se sve do kraja rata koristila za uvoz čelične rude iz Švedske. Umro je 1919. kada mi je bilo samo osam godina, ali ga se ipak jako dobro sećam.

Da bih ispunio svoju želju da napredujem u profesiji koju sam odabrao, morao sam četiri godine da služim na moru, a od toga sam 20 meseci morao da provedem na jedrenjacima. Tek tada sam mogao da se upišem na nautički fakultet. Zato me je majka kada sam imao 15 godina odvela iz mog rodnog mesta Štetina (sada Šćećin, Poljska), u Hamburg u Nemačkoj. Znali smo da kompanija Lajs poseduje puno jedrenjaka, pa smo se nadali da bi na nekom od njih mogli da me prime kao pitomca. Iz finansijskih razloga, to nismo mogli sebi da priuštimo, ali me je Lajs zbog prošlosti moga oca besplatno prihvatio.

Godine 1927. razapeo sam jedra na Padui, a čeličnom četvorojarbolnom jedrenjaku. On je putovao iz Hamburga za Čile i prevozio je nitrat. Nije imao motore — samo jedra. Ta putovanja preko Atlantika bila su uzbudljiva iskustva za sve nas momke.

Često smo plovili olujnim morima. Tada bismo spuštali jedra. Kako je izgledalo popeti se na uže da bi se spustila jedra dok je brod bio bacan tamo-amo? Moram priznati da me je bilo strah! Ali, kada je bilo izdato naređenje isključio bih u glavi sve drugo i samo bih se popeo i radio šta mi se kaže.

Sile van moje kontrole

Majka je bila rimokatolikinja, ali je brzo nakon očeve smrti počela da se druži sa Ernste Bibelforscher, to jest Iskrenim istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati u Nemačkoj. Krstila se 1923. Katolička religija me nikada nije nešto mnogo privlačila, a ono što je majka govorila imalo je smisla. Tako sam s mlađom sestrom Margot pratio majku kad je ona išla da proučava Bibliju.

Godine 1929. sam otišao s Padue i naredne tri godine proveo na različitim parobrodima. Oni su me odveli u luke severne Evrope i u Sredozemlje. Jednom sam tako preplovio ceo svet. Uživao sam u takvom životu i jedva čekao da se, poput svog oca, upišem na nautički fakultet u Štetinu. Tamo sam 1933. započeo svoje 18-mesečno školovanje za prvog oficira na brodu. Međutim,  moje planove su pokvarile sile koje su bile van moje kontrole.

Te iste godine, na vlast je došao Hitler i celu Nemačku je zahvatio nacionalizam. Učenici su oduševljeno uzvikivali „Hajl Hitler!“ Međutim, zbog onoga što sam naučio od svoje majke, znao sam da to nikada neću moći da uradim. Bio sam pozvan da dam objašnjenje zašto to odbijam, ali ono nije bilo prihvaćeno. Izbacili su me iz škole. Direktor je bio dobar čovek i dao mi je jedno pismo u kome je naveo da sam studirao jednu godinu. Budući da nisam mogao nastaviti školovanje, ostao sam bez ikakvih kvalifikacija. Izgledalo je kao da se sav moj svet srušio.

Sve veći pritisak

Zbog svog neutralnog stava dospeo sam na crnu listu. Ne samo što nisam mogao da plovim nijednim brodom već nisam mogao da dobijem nikakvo zaposlenje, tako da sam ostao kod kuće i pomagao majci. Ona je sastavljala kraj s krajem tako što je kuvala za druge, a ja sam rado prao sudove i pripremao povrće za nju. Godine 1935, četiri godine pre Drugog svetskog rata, moj život je ponovo pošao drugim tokom.

Moj ujak Oskar živeo je u Dancigu (sada Gdanjsku). Kada je čuo za moje poteškoće, pozvao me je da radim za njega u njegovom restoranu. On i ujna Rozl bili su Jehovini svedoci. Rado sam prihvatio njihovu ljubaznu ponudu. Iako nisu mogli da me redovno isplaćuju, kod njih sam se sigurnije osećao.

Nakon Prvog svetskog rata, Dancig je postao takozvani slobodni grad, koji je upravljao teritorijom koja je bila pod nadležnošću Društva naroda. Svrha je bila da se Poljskoj omogući izlaz na more, ali ovaj sporazum je zapravo odsekao istočnu Prusiju od ostatka Nemačke. To je za Hitlera bilo neprihvatljivo. U stvari, njegovom invazijom na Poljsku i aneksijom ove zemlje započeo je Drugi svetski rat.

Neko vreme nakon mog dolaska, ujak i ujna su prihvatili jednog mladića koji je bio u koncentracionom logoru zato što je Jehovin svedok. Pričao mi je kako su okrutno postupali s njim. Nešto kasnije, ujak i ujna su bili uhapšeni zato što su odbijali da kažu „Hajl Hitler“, ali su pušteni. U to vreme je Gestapo i mene ispitivao, iako me nije pritvarao.

U međuvremenu, majka je u Štetinu dobila poziv za mene da idem u nemačku vojsku. Odmah je napisala jedno oprezno pismo, moleći me da posetim tetka Naomi koja živi u severnoj Švedskoj. Shvatio sam šta je time mislila — da nestanem iz zemlje!

Nacističko progonstvo

Stvari su postajale sve teže. Ujak i ujna su ponovo bili uhapšeni. Ovog puta su ih odveli u koncentracioni logor u Štuthofu, dva sata autobusom od Danciga. Tamo su bili sve do kraja rata 1945. Nažalost, saznao sam da je ujak umro na jednom brodu koji je u zbegu od nadiruće ruske vojske prebacivao zatvorenike na zapad. Međutim, ujna je preživela i  postala punovremeni jevanđelizator.

Kada su ujak i ujna bili odvedeni u Štuthof, majku su uhapsili u Štetinu i sedam meseci je provela u zatvoru. Moja sestra se udala za mladića čiji su roditelji Svedoci, te je i ona bila u zatvoru u isto vreme kad i majka. Njenog muža i ćerku poslali su u koncentracione logore. Muž joj je tamo umro, a ćerka je provela osam godina u nekim od najzloglasnijih logora, uključujući i Belzen.

Jednom prilikom, zbog toga što su odbile da šiju opasače za vojsku, moja sestričina i druge Svedokinje bile su naterane da stoje napolju u tankoj odeći od šest ujutro do šest uveče — i to u novembru. Dnevna porcija im je bila smanjena na komad hleba i bokal vode, a topla supa im je davana tek svakog trećeg dana. Spavale su na betonskom podu bez posteljine, čak i bez slame. To je tako trajalo šest nedelja, i upravnici logora su se čudili kako to da su sve preživele.

Pobeći — kuda?

Nakon što su ujak i ujna po drugi put bili uhapšeni, znao sam da je najbitnije da napustim Dancig pre nego što se Gestapo vrati po mene. Ujak mi je pozajmio nešto novca, te sam na kraju dobio mesto na jednom poljskom brodu koji je plovio za Hal na istočnoj engleskoj obali. Kada sam se iskrcao, dobio sam dozvolu da ostanem tri meseca, što je uobičajeni period za strance.

Odmah sam otišao u ulicu Kraven Teras br. 34 u Londonu, što je adresa kancelarije podružnice Watch Tower Societyja. Tamo sam upoznao Prajsa Hjuza, tadašnjeg nadglednika podružnice. On je sredio da ostanem u Liverpulu na zapadnoj engleskoj obali s njegovim rođakom Stenlijem Rodžersom. Stenli je bio jako ljubazan prema meni.

U proleće 1937. krstio sam se u Liverpulu, simbolizujući svoje predanje Jehovi. Međutim, i dalje sam želeo da život provodim na moru, tako da sam se upisao na Liverpulski nautički koledž i nakon dva meseca postao drugi oficir. Dozvola za boravak u Engleskoj mi je brzo isticala, tako da su prijatelji iz Liverpula kontaktirali sa svojim zastupnikom u parlamentu, i moj boravak je produžen za dodatna tri meseca — što mi je bilo potrebno da bih disao punim plućima.

Zbog mog iskustva na jedrenjaku Padua, moj instruktor moreplovstva s nautičkog koledža posebno se zainteresovao za mene. Kada je čuo moju nevolju, predložio mi je da odem u kompaniju Blu fjunel. Tamo sam upoznao jednog od direktora kompanije, Lorensa Holta. Kada sam se nakon dve godine ponovo sreo s njim na jednom od kompanijinih brodova u Liverpulu, pitao me je da li sam postao prvi oficir. Rekao sam mu da su mi potrebne još samo dve nedelje iskustva na komandnom mostu, tako da mi je omogućio da plovim u Port Said u Egiptu.

Kada sam se 7. jula 1939. vratio u Liverpul, planirao sam da polažem ispit za prvog oficira, ali se ispostavilo da je to nemoguće zato što je rat bio neminovan. Umesto toga, poslat sam na jedan brod u Londonu. Kada su predstavnici vlasti saznali da sam Nemac, momentalno su me skinuli sa svih brodova i želeli su da me zatvore kao stranog neprijatelja. Ali intervenisao je g. Holt, te sam zaposlen kao baštovan u Liverpulu. Međutim, u maju 1940. su me uhapsili i u junu su me parobrodom Etrik poslali za Kanadu.

Za Kanadu

Etrik je prevozio oko 5 000 Nemaca, od kojih su polovina bili izbeglice, a polovina ratni zarobljenici. Među izbeglicama je bio i grof Fon Lingen, kojeg smo mi znali kao unuka bivšeg nemačkog kajzera. Sva naša pošta bila je proveravana, tako da kada je oficir obaveštajne službe video pismo od Fon Lingena adresirano na kraljicu Mariju, kraljicu-majku Engleske, s pozdravom na početku pisma „Draga ujna Marija“, bio je zbunjen. Međutim, Fon Lingen je bio u pravu — engleska i nemačka kraljevska porodica bile su tesno povezane. Meni je ovo samo još više potvrdilo suludost i ispraznost rata.

 Stenli Rodžers, kojeg sam ranije spomenuo, služio je u Kanadi između dva rata kao pilgrim (kako su se tada zvali putujući nadglednici Jehovinih svedoka). On je stupio u vezu s tamošnjim Svedocima, a oni su kontaktirali sa mnom i s još jednim Svedokom, Tonijem Stefensom, koji je takođe bio deportovan. Njihova pisma i paketi puno su nas hrabrili. Dve i po godine su me držali zatvorenog u osam različitih logora, gde sam većinu vremena proveo praveći drvene stolove i klupe.

Povratak u Englesku i sloboda!

Pred kraj Drugog svetskog rata, vratio sam se u Englesku u zatočenički logor na ostrvu Man. Tamo me je iz londonske podružnice Watch Tower Societyja posetio Džon Bar — koji je sada član Vodećeg tela Jehovinih svedoka — vodeći sa sobom i neke lokalne Svedoke. Pušten sam 1944. i ponovo sam se pridružio Stenliju. U međuvremenu, on se oženio s Nitom Tomas i živeli su u Berkenhedu, luci na reci Merzi, naspram Liverpula. Tamo sam upoznao Oliv, Nitinu sestru, i sledeće godine smo se uzeli.

Čim smo dobili dozvolu, Oliv i ja smo otputovali u Nemačku da bismo videli moju majku. Bilo je jako tužno prolaziti kroz razorene gradove koje sam tako dobro poznavao. Posebno sam želeo da idem u Hamburg da posetim predstavništvo kompanije Lajs. Kako sam se iznenadio kada sam tamo video kapetana Pininga, upravitelja Padue s moja dva poslednja putovanja 1928. i 1929! On je tokom rata bio u aktivnoj službi, i oba sina su mu poginula u borbama. To ga je slomilo. Bilo mi je jako žao zbog onoga što sam čuo i video.

Kompanija Blu fjunel nije prestala da se interesuje za mene tokom mog boravka u Kanadi, i rado su me primili kada sam se vratio. Najzad sam se 1947. kvalifikovao za prvog oficira. Naredne godine je Oliv postala punovremeni jevanđelizator.

Pronalaženje svrhe života

Ponovo sam se otisnuo na more, i na svojim putovanjima po zemljama dalekog Istoka upoznao sam mnoge Svedoke misionare. Ali, kongres u Londonu 1947. ostavio je trajan trag u mom srcu, jer mi je pomogao da se opredelim za punovremenu službu Jehovi. Moji pretpostavljeni su bili razočarani. Ali, 1952. su mi ljubazno dali kancelarijski posao sa skraćenim radnim vremenom kako bi mi omogućili da se pridružim Oliv u punovremenom propovedanju. Moja duboko ukorenjena želja da život provedem na moru zamenjena je jednom još jačom željom.

Oliv i ja smo se puno radovali zajedničkom propovedanju i imali smo prednost da mnogima pomognemo da dođu do tačnog spoznanja biblijskih istina (2. Korinćanima 3:2, 3). Tokom ovih godina, radovao sam se dodatnim prednostima na oblasnim kongresima i pokrajinskim sastancima. Danas još uvek služim kao starešina u zalivu Viral, u okolini Berkenheda.

Moja draga Oliv je preminula 1997. Kada se osvrnem, mogu videti da sam u svojoj mladosti preživeo mnoga olujna mora. Ali na kraju, pod Jehovinim ljubaznim vođstvom, više od 50 godina sam sa svojom milom suprugom plovio mirnim vodama u najboljem životnom pozivu — u služenju Jehovi.

[Fusnota]

[Slika na 18. strani]

S ocem i majkom, 1914.

[Slike na stranama 18, 19]

Moja nemačka potvrda u kojoj piše da sam putovao na četvorojarbolnoj „Padui“

[Slika na 21. strani]

S mojom ženom Oliv na kongresu u Londonu, 1974.