Majke obolele od side suočene s dilemom

SINTIJA, a žena koja živi na Zapadnoindijskim ostrvima, morala je da bira između toga da svoje novorođenče doji ili da ga hrani na flašicu. Možda izgleda da je ovaj izbor lako napraviti. Na kraju, zdravstveni stručnjaci već decenijama smatraju majčino mleko „najzdravijom hranom“ za bebe. Osim toga, bebe u siromašnim zemljama koje su hranjene na flašicu su u 15 puta većoj opasnosti da umru od dijareje nego bebe koje se doje. U stvari, Međunarodni fond Ujedinjenih nacija za pomoć deci (UNICEF) izveštava da oko 4 000 dece umre svakog dana usled posledica vezanih za ishranu zamenama za majčino mleko.

Međutim, u Sintijinom slučaju, odluka u korist dojenja povlači za sobom jednu drugu opasnost. Njen muž ju je zarazio virusom ljudske imunodeficijencije (HIV-om). Nakon što se porodila, Sintija je saznala da svako sedmo dete HIV pozitivne majke može da bude inficirano preko majčinog mleka. b Zbog toga je morala da načini jedan mučan izbor: da svoju bebu izloži riziku time što bi je dojila ili da je izloži opasnostima koje su povezane s hranjenjem na flašicu.

U delovima sveta gde je epidemija side uzela najviše maha, od deset trudnica svaka druga ili treća je HIV pozitivna. U jednoj zemlji bilo je zaraženo više od polovine ispitanih trudnica. „Ove uznemiravajuće brojke navele su naučnike da punom parom tragaju za lekom“ izveštava radio UN. Odgovarajući na ovu opasnost, šest organizacija UN su ujedinile svoje iskustvo, napore i novčana sredstva da bi osnovale Zajednički program Ujedinjenih nacija za HIV/sidu, poznat kao UNAIDS. c Ali ono što je UNAIDS otkrio jeste da rešenje za problem side nije tako jednostavno.

Zamršene prepreke blokiraju jednostavno rešenje

Prema rečima Idit Vajt, specijaliste za prenos HIV-a s majke na dete putem dojenja, zdravstveni radnici u industrijalizovanim zemljama savetuju HIV pozitivne  majke da ne doje svoje bebe, jer se time skoro udvostručuje rizik da beba bude zaražena. Onda izgleda da je logična alternativa koristiti veštačku prehranu za dete. Ali u zemljama u razvoju — gde idealističke teorije brzo ustupe mesto gruboj stvarnosti — ovo jednostavno rešenje je teško sprovesti u delo.

Jedna od prepreka je socijalnog karaktera. U zemljama gde je dojenje pravilo, žene koje svoje bebe hrane na flašicu mogu time da obznane činjenicu da su zaražene HIV-om. Žena može strahovati od toga da ne bude okrivljena, napuštena ili tučena kada se sazna za njeno stanje. Neke žene pod ovakvim okolnostima osećaju da nemaju izbora, već da svoje bebe doje da bi sakrile svoje HIV pozitivno stanje.

Takođe postoje i druge prepreke. Recimo, pogledaj primer 20-godišnje Margaret. Ona, kao i najmanje 95 posto žena sa sela u Ugandi, nikada nije bila testirana na HIV. Ali Margaret je imala razloga da bude zabrinuta. Njeno prvo dete je umrlo, a drugo je slabo i bolešljivo. Margaret svoje treće dete doji deset puta dnevno uprkos činjenici da možda ima HIV. „Nikada ne bih mogla svoju bebu da hranim veštačkom hranom“, kaže ona. Zašto ne? Margaret kaže da je cena veštačke hrane za jednu bebu ravna jednoj i po godišnjoj plati koju jedna porodica iz njenog sela zaradi. Čak i kad bi bila besplatna, još uvek bi bio problem pronaći čistu vodu da bi na kraju hrana bila bezbedna za bebu. d

Neke od ovih prepreka bi mogle da se smanje kada bi se HIV-om zaraženim majkama obezbedili ispravni sanitarni uslovi, dovoljna količina zamene za mleko i pristup bezbednoj vodi. Da li je to skupo? Možda. Ipak, začuđujuće je to što izgleda da je dostizanje svega ovoga više stvar postavljanja prioriteta nego pronalaženja novca. Zaista, UN izveštavaju da neke od najsiromašnijih zemalja na svetu troše dva puta više na vojsku nego na zdravlje i obrazovanje.

Šta je s lekovima protiv side?

Naučnici UN su izvestili da jedan nov, jednostavan i relativno jeftin lek zvan AZT može značajno da smanji prenos HIV-a s majke na dete. Uz pomoć UNAIDS-a, cena ovakvog lečenja je smanjena na 50 američkih dolara. Štaviše, istraživači side su u julu 1999. objavili da izgleda da je lečenje HIV pozitivnih majki i njihovih novorođenčadi nevirepinom, koji košta samo 3 dolara, mnogo efikasnije u sprečavanju prenošenja HIV-a, nego lečenje AZT-om. Stručnjaci za zdravlje kažu da nevirepin godišnje može da spreči da čak i do 400 000 novorođenčadi ne započne svoj život zaraženo HIV-om.

Međutim, neki kritikuju takvo lečenje tvrdeći da će majka na kraju podleći sidi i ostaviti dete kao siroče, pošto ono samo sprečava prenos HIV-a s majke na dete. UN odgovaraju da je sumorna alternativa dopustiti da bebe navuku HIV i tako osuditi ove nedužne žrtve na sporu i žalosnu smrt. Takođe tvrde da majke zaražene HIV-om mogu živeti godinama. Osmotrimo primer Sintije spomenute ranije. Ona je saznala da ima HIV 1985, kada je njena beba rođena, ali se razbolela tek osam godina kasnije. I iako je njena beba imala HIV pri rođenju, do druge godine dete ga se oslobodilo.

Biblija pruža utešno zasiguranje da je na vidiku istinski bezbedna okolina i trajno rešenje za takva zla poput side (Otkrivenje 21:1-4). Jehova Bog obećava jedan novi svet u kome „niko od žitelja ne govori: Bolestan sam!“ (Isaija 33:24). Jehovini svedoci bi voleli da vam kažu nešto o ovom trajnom rešenju. Za više informacija, molimo vas stupite u kontakt s izdavačima ovog časopisa ili s Jehovinim svedocima u vašoj sredini.

[Fusnote]

[Izvor slike na 20. strani]

WHO/E. Hooper