Skrivene rane zloupotrebe dece

„Jednostvno mrzim sebe. Razmišljam o tome da je trebalo da nešto učinim, nešto da kažem da bi to zaustavila. Baš se osećam prljavo“ (En).

„Osećam se otuđenom od ljudi. Često se suočavam sa osećanjima beznađa i očaja. Ponekad poželim da umrem“ (Džil).

„SEKSUALNA zloupotreba u detinjstvu je... silan, štetan i ponižavajući napad na detetov um, dušu i telo... To zloupotrebljavanje obuzima svaki aspekt života.“ Tako kaže Beverli Endžel (Beverly Engel) u knjizi The Right to Innocence.

Sva deca ne reaguju na isti način na zloupotrebu. a Deca imaju različite ličnosti, različite sposobnosti suočavanja sa problemom i različite emocionalne sposobnosti. Mnogo zavisi i od detetovog odnosa prema počiniocu, od težine zloupotrebe, od toga koliko dugo traje zloupotreba, od starosti deteta i ostalih činilaca. Dalje, šteta se često može umanjiti ako se zloupotreba otkrije i ako dete prima podršku punu ljubavi od strane odraslih. Međutim, mnoge žrtve pate od dubokih emocionalnih rana.

Zašto razara

Biblija pruža uvid u to zašto dolazi do takvog ranjavanja. Propovednik 7:7 primećuje: „Ugnjetanje obezumljuje mudroga.“ Ako je to tako kod odrasle osobe, zamislimo posledicu brutalnog napada nad malim detetom — naročito ako je počinilac roditelj u koga dete ima poverenja. Osim toga, prve godine života su presudne za detetov emocionalni i duhovni razvoj (2. Timoteju 3:15). Tokom tih osetljivih godina, kod deteta se počinju razvijati moralna ograničenja, kao i osećanje lične vrednosti. Time što je vezano za svoje roditelje, dete upoznaje i značenje ljubavi i poverenja (Psalam 22:9).

„Kod zloupotrebe dece“, objašnjava dr Patrik Ganon (J. Patrick Gannon), „taj proces izgradnje poverenja se prekida.“ Počinilac izdaje detetovo poverenje; lišava ga svakog izgleda sigurnosti, privatnog života ili samopoštovanja i koristi ga  kao puki objekat za svoje samozadovoljenje. b Mala deca ne shvataju svrhu nemoralnih radnji na koje su prisiljena, ali se skoro uvek tim iskustvom osećaju uznemirena, zastrašena i ponižena.

Zloupotreba u detinjstvu se zato naziva „krajnjom izdajom“. To nas podseća na Isusovo pitanje: „Zaista, ima li ko među vama ko će svom sinu, ako ga zamoli za hleb, dati kamen?“ (Matej 7:9, NW). Ali, počinilac ne pruža detetu ljubav i naklonost, nego najokrutniji „kamen“ — seksualni napad.

Zašto ostaju rane

U Poslovicama 22:6 stoji: „Uči dete prema putu kojim treba da ide, i on neće odstupiti od njega ni kada ostari“. Očigledno je da roditeljski uticaj može potrajati čitav život. Ipak, šta ako je dete vaspitano da veruje kako ono nije u stanju da spreči seksualno napastvovanje? Priviknuto da izvršava perverzije u zamenu za „ljubav“? Poučeno da sebe smatra bezvrednim i prljavim? Zar ne bi to moglo dovesti do razornog ponašanja u životu? Zloupotreba u detinjstvu ne opravdava kasnije neprilično ponašanje odrasle osobe, ali ona može pomoći da se objasni zašto su žrtve zloupotrebe sklone da postupaju ili osećaju na određen način.

Mnoge žrtve zloupotrebe pate od niza simptoma, uključujući i depresiju. Neke takođe uznemiruju trajna i ponekad preovladavajuća osećanja krivice, stida i besa. Druge žrtve pate možda od emocionalne zatvorenosti, nesposobnosti izražavanja osećanja ili da uopšte nešto osećaju. Mnoge muči i nedostatak samopoštovanja i osećanja nemoći. Sali, koju je zloupotrebljavao stric, priseća se: „Svaki put kada me je napastvovao osećala sam se nemoćnom i ukočenom, otupelom, ukrućenom, zbunjenom. Zašto se to događa?“ Psiholog Sintija Tauer (Cynthia Tower) izveštava: „Istraživanja pokazuju da će se osobe koje su kao deca bile zloupotrebljavane celog života osećati kao žrtve.“ One se možda udaju za muškarca koji je sklon zloupotrebljavanju, prikazuju se ranjivima ili se osećaju nemoćne da se odbrane kada im se preti.

Deca uglavnom imaju približno 12 godina vremena da se pripreme za emocije koje se bude tokom puberteta. Ali kada se dete prisiljava na besramne radnje, ono može biti savladano probuđenim osećanjima. Kao što je jedno istraživanje pokazalo, to može kasnije smetati njegovoj sposobnosti da se raduje bračnim intimnostima. Žrtva po imenu Linda priznaje: „Seksualni život u braku jedna je od najtežih stvari u mom životu. Imam najgroznije osećanje da je to moj otac pa me hvata panika.“ Druge žrtve možda reaguju upravo suprotno i razvijaju nemoralne želje na koje su naterane. „Vodila sam promiskuitetan život, što je završilo time što sam imala seksualne odnose sa potpuno nepoznatim osobama“, priznaje Džil.

Žrtve zloupotrebe mogu takođe imati poteškoće u podržavanju normalnih odnosa. Neke osobe jednostavno ne mogu izgraditi normalan odnos sa muškarcima ili  osobama od autoriteta. Neke će svojim zlostavljanjem ili kontrolisanjem sabotirati prijateljstva i brakove. Druge su čak sklone da potpuno izbegavaju bliske odnose.

Postoje čak žrtve koje svoja razorna osećanja usmeravaju na sebe. „Mrzela sam svoje telo jer je prilikom zloupotrebe reagovalo na stimulisanje“, priznaje Reba. Tragično je da su poremećaji u ishrani, c opsesija za radom, zloupotreba alkohola i droge, uobičajeni među žrtvama zloupotrebe — očajnički pokušaji sakrivanja njihovih osećanja. Neke bi osobe takođe mogle ispoljavati mržnju prema sebi na još direktnije načine. „Porezala sam se, zarila nokte u svoje ruke, prouzrokovala opekotine“, dodaje Reba. „Mislila sam da zaslužujem da budem zloupotrebljavana.“

Međutim, ne donosite prenagli zaključak da je svako ko se oseća ili postupa na takav način bio bezuslovno seksualno zloupotrebljavan. Mogli bi biti uključeni drugi fizički ili emocionalni činioci. Na primer, stručnjaci kažu da su slični simptomi uobičajeni među odraslima koji su odgajani u abnormalnim porodicama — gde su ih roditelji tukli, omalovažavali i ponižavali, ignorisali njihove fizičke potrebe, ili gde su roditelji bili narkomani ili akloholičari.

Duhovna šteta

Najpodmuklija posledica zloupotrebe u detinjstvu može biti potencijalna duhovna šteta. Napastvovanje je ’prljavština tela i duha‘ (2. Korinćanima 7:1, NW). Vršeći perverzne radnje nad detetom, narušavajući njegove telesne i moralne granice, izdajući njegovo poverenje, počinilac truje detetov duh, ili dominantno mentalno naginjanje. To može kasnije sprečavati moralni i duhovni rast žrtve.

Knjiga Facing Codependence, od Pie Melodi (Pia Mellody), nadalje napominje: „Svaka ozbiljna zloupotreba... je takođe duhovna zloupotreba, pošto ona truje detetovo poverenje u Višu Silu.“ Na primer, hrišćanka po imenu Elen pita: „Kako mogu sebi predstaviti Jehovu kao Oca kada svog zemaljskog oca poznajem kao okrutnog, besnog čoveka?“ Druga žrtva po imenu Teri kaže: „Nikada nisam Jehovu smatrala Ocem. Kao Boga, Gospoda, Suverena, Stvoritelja, da! Ali kao Oca, ne!“

Za takve osobe se ne može tvrditi da su bezuslovno duhovno slabe ili da im nedostaje vera. Naprotiv, njihova istrajna nastojanja da slede biblijska načela pružaju dokaz duhovne snage! Ali, zamislite kako bi se neke od njih mogle osećati dok čitaju biblijski stih kao što je Psalam 103:13, koji kaže: „Kao što otac pokazuje milosrđe svojim sinovima, tako je Jehova pokazao milosrđe onima koji ga se boje“ (NW). Neke bi to mogle prihvatiti razumno. Ipak, bez ispravne predstave o pravom ocu, njima bi moglo biti teško da osećajno razumeju taj stih!

Nekima bi takođe moglo teško pasti da pred Bogom budu „kao malo dete“ — ranjive, ponizne, pune poverenja. U molitvi Bogu možda ne otkrivaju svoja prava osećanja (Marko 10:15). Možda oklevaju da primene na sebe Davidove reči iz Psalma 62:8, 9: „U Bogu je spasenje moje i slava moja; tvrdi grad i utočište meni je u Bogu. Uzdajte se, narodi, u nj vi svagda! Izlivajte pred njim srce svoje! Bog je utočište naše!“. Osećanja krivice i nedostojnosti mogla bi čak oslabiti njihovu veru. Jedna žrtva je rekla: „Ja čvrsto verujem u Jehovino Kraljevstvo. Ali se zaista ne osećam dovoljno dobrom da bih se našla tamo.“

Naravno, nisu sve žrtve pogođene na isti način. Neke su privučene Jehovi kao Ocu punom ljubavi i ne osećaju nikakvu smetnju u uspostvljanju bliskog odnosa s njim. U svakom slučaju, ako ste žrtva seksualne zloupotrebe u detinjstvu, za vas može biti od velike vrednosti da istražite kako je to uticalo na vaš život. Neke žrtve su možda zadovoljne time da te stvari ostave na miru. Ipak, ako vam se čini da je šteta značajna, ohrabrite se. Vaše se rane mogu isceliti.

[Fusnote]