Геноцид над припадницима племена Тутси у Руанди који се догодио 1994. године један је од најстрашнијих геноцида у савременој историји. Овај геноцид се ширио муњевитом брзином. Према проценама Уједињених нација убијено је између 800000 и 1000000 људи за око 100 дана. Већина жртава били су Тутсији, али и припадници Хуту племена који нису хтели да подрже геноцид такође су били на мети. То значи да је сваком од 2500 Јеховиних сведока у Руанди живот био у опасности.

Око 400 наше браће и сестара у Руанди убијено је у геноциду. Већина њих били су Тутсији. Али и неки Сведоци из Хуту племена били су убијени зато што им је било незамисливо да науде другима или зато што су покушали да спасу неку браћу и сестре.

Брат Чарлс Рутаганира, Тутси који је преживео геноцид пре 25 година и даље се живо сећа ток недељног јутра када је био сигуран да ће бити убијен. Он каже да су му самопожртвованост и љубав сухришћана спасле живот.

Био је шокиран када му је 30 нападача опколило кућу. Рекао је: „Већина њих биле су моје комшије. Поздрављали смо се сваког дана.“ Али када је та руља кренула ка његовој кући тог јутра, видео је потпуно другачија лица. „Очи су им биле црвене, пуне мржње. Изгледали су као животиње спремне да растргну свој плен.“

Руља је напала брата Рутаганиру мачетама, копљима и палицама у које си били забијени ексери, и то само зато што је припадао Тутси племену. Затим су га одвукли на улицу и оставили да умре. Док је лежао у полусвесном стању и крварио, група радника са лопатама је дошла да га укопа. Један од њих је препознао брата Рутаганиру као мирољубивог хришћанина и питао: „Зашто су убили овог Јеховиног сведока?“ Нико није одговорио. Тада је почео пљусак и они су се разишли.

Самјуел Руамакуба, брат из Хуту племена који је живео у близини, чуо је шта се догодило брату Рутаганири и упркос пљуску, послао је сина да га доведе код њих кући. Друга два брата из Хуту племена храбро су изашла и донела лекове и завоје. Убице су дошле да траже брата Рутаганиру. Када су га нашли у кући Хутуа, вођа је запретио: „Решићемо овај проблем сутра ујутро.“

Ова браћа из Хуту племена знала су да би могли бити убијени због тога што су помогли једном Тутсију. Брат Рутаганира каже: „Уколико су неког планирали да убију, а ви покушате да му спасите живот, убиће и вас и њега.“

Као Хуту, брат Руамакуба је можда могао да оде и прође блокаде на путу које су и дању и ноћу чували наоружани стражари. Али он није хтео да остави свог повређеног брата из Тутси племена, говорећи му: „Нећу те напустити. Где ти умреш, умрећу и ја.“

Рано следећег дана, дошли су војници и почели да се боре са убицама на улици и убице су побегле.

Када се брат Рутаганира опоравио, видео је да многи у његовој скупштини тугују за својим вољенима који су убијени без икаквог разлога. Други су доживели трауму због емоционалног и физичког злостављања, мучења и силовања. „Првих неколико месеци након геноцида били су изузетно тешки,“ присећа се брат Рутаганира. Али захваљујући љубави и разумевању, браћа и сестре из Хуту и Тутси племена помогли су једни другима да се опораве. Он каже: „Свим силама су се трудили да се међу њима не појаве ни наговештаји лицемерства, предрасуда или подела.“

Упркос великој патњи коју су доживели, Сведоци широм Руанде су наставили да одржавају хришћанске састанке и да проповедају. Пронашли су многе којима су очајнички требале утеха и нада. Неки људи су невероватно пропатили због бруталних убистава вољених особа. Друге је страшно мучила савест због ужасних ствари које су починили. Многи у Руанди су се осећали издано од комшија, својих вођа и нарочито цркава. (Види оквир „ Улога цркве у геноциду у Руанди“.)

Међутим, многи у Руанди су видели да су Јеховини сведоци мирољубиви и да су другачији од других. Једну учитељицу из Тутси племена католичке вероисповести заједно с њених шесторо деце скривала је породица Сведока коју је једва познавала. Она каже: „Имам огромно поштовање према Јеховиним сведоцима. Већина људи је видела да нису имали никакве везе са геноцидом.“

Када се геноцид завршио, многи су почели да долазе на састанке Сведока. У просеку, сваки Сведок је водио три библијска курса. Током 1996. службене године, број Сведока у Руанди порастао је за више од 60 посто, јер су људи жудели за утехом из Светог писма.

За многе, посебно за оне који су преживели геноцид, 25-годишњица је период када дубоко размишљају о ономе што се догодило. Брат Рутаганира и други очевици су се уверили да је права хришћанска љубав далеко моћнија од расне мржње. „Исус Христ је поучио своје следбенике да друге воле више него себе“, каже брат Рутаганира. „Ја сам данас жив баш због такве љубави међу Јеховиним народом“ (Јован 15:13).