Када сам имао три године, мој отац, стриц и деда су одведени у радни логор јер као хришћани нису желели да учествују у рату. Преживео је само мој отац. Након завршетка Другог светског рата, вратио се кући 1947. са тешким оштећењем кичме. Иако је физички пропао, вера му је остала јака.

Када сам имао девет година, моја породица је заједно са стотинама других Сведока из Молдавије прогнана у Сибир. Било је то 6. јула 1949. Све су нас нагурали у сточне вагоне. Путовали смо без престанка 12 дана и прешли више од 6 400 километара. Онда смо се зауставили на станици Лебјаже, где нас је чекала полиција. Поделили су нас у мале групе и послали у разне делове тог огромног подручја. Једна мала напуштена школа постала је дом за нашу групу. Били смо исцрпљени и клонули духом. Једна старија жена почела је да певуши песму коју су Сведоци саставили за време Другог светског рата. Ускоро су јој се сви придружили и здушно запевали:

„Много је браће прогнано у далеку земљу.

На север и исток их одведоше.

Због служења Богу, невоља их снађе и најтеже кушње тамо издржаше.“

Убрзо смо организовали састанке на којима се разматрала Библија. Окупљали смо се недељом, на месту удаљеном око 13 километара од наше куће. Многих хладних зимских јутара устајали смо пре сванућа и пробијали се кроз снег до струка на 40 степени испод нуле. Нас педесетак би једва стало у просторију од 19 квадратних метара. На почетку бисмо отпевали једну, две или три песме. Након усрдне молитве смо разговарали о неким библијским питањима. То је трајало око сат времена. Отпевали бисмо још песама и размотрили још неке библијске мисли. То нам је заиста јачало веру!

До 1960. прогнани Сведоци су добили већу слободу. Иако сам био сиромашан, могао сам да отпутујем у Молдавију. Тамо сам упознао Нину, чији су родитељи и бака и деда били Сведоци. Она и ја смо се ускоро венчали  и вратили у Сибир, где се 1964. родила наша ћерка Дина, а 1966. син Виктор. Две године касније, преселили смо се у Украјину и живели у малој кући у Џанкоју, граду удаљеном око 160 километара од Јалте, на Кримском полуострву.

На Криму је дело Јеховиних сведока било под забраном јер је та област још увек била под влашћу Совјетског Савеза. Али наше дело није било потпуно ограничено и нисмо доживљавали жестоко прогонство. Зато су се неки Сведоци опустили и нису више били толико ревни за истину. Мислили су да су након толико патњи у Сибиру заслужили да уживају у већој удобности и напорно су радили да то себи приуште.

Дана 27. марта 1991, наше дело је било законски признато на подручју тадашњег Совјетског Савеза. Одмах је организовано седам посебних дводневних конгреса за целу земљу. Ја сам се с породицом спремао да присуствујем конгресу у Одеси, у Украјини, 24. августа. Отишао сам месец дана раније да бих помагао у сређивању фудбалског стадиона на ком је планирано да се одржи конгрес.

Након што смо цели дан напорно радили, често смо преноћили на трибинама. Жене су чистиле парк око стадиона. Сакупили смо око 70 тона смећа. Они који су радили у одељењу за смештај пречешљали су цео град у потрази за смештајем за 15 000 делегата. А онда смо чули страшну вест!

Само пет дана пре почетка нашег конгреса, 19. августа, Михаил Горбачов, тадашњи председник Совјетског Савеза, задржан је у кућном притвору док је био на одмору у Јалти. Због новонасталог стања у земљи, дозвола за конгрес је поништена. Делегати су почели да зову и питају: „Шта да радимо са резервацијама за аутобус и воз?“ Након многих усрдних молитви, браћа која су учествовала у организацији конгреса рекла су им: „Ипак дођите!“

Наставили смо са припремама, као и молитвама. Браћа задужена за превоз дочекивала су делегате из многих делова Совјетског Савеза и возила их до преноћишта. Сваког јутра су чланови Одбора конгреса одлазили до градских званичника. Свако вече су се враћали без добрих вести.

У четвртак, 22. августа, два дана пре планираног почетка, чланови Одбора конгреса су се вратили с дивним вестима: Конгрес може да се одржи! Док смо певали прву песму и слушали уводну молитву, нашој срећи није било краја. Након закључног дела програма у суботу, остали смо до касно увече, причали и учвршћивали стара пријатељства. Ту су били наши суверници који су имали тако снажну веру да су истрајали и под најгорим кушњама.

Од тог конгреса је прошло више од 22 године, током којих је наступио огроман пораст. По целој Украјини ничу Дворане Краљевства а број објавитеља је порастао са 25 000, колико их је било 1991, на преко 150 000!

И даље с породицом живим у истој кући у Џанкоју, који сада броји око 40 000 становника. Иако је овде било само неколико породица Сведока када смо пристигли из Сибира 1968, сада у граду има шест скупштина.

Моја породица се такође увећала. Данас Јехови служи четири генерације — ми, наша деца, њихова деца и деца њихове деце.