НОЈЕ и његова породица збијени једно уз друго слушају како се небо отвара и почиње снажан пљусак. Њихова лица се једва назиру под бледом, треперавом светлошћу уљане светиљке. У очима им се види напетост док слушају како киша удара у кров арке и у бујицама се слива низ њене странице, стварајући заглушујућу буку.

Док Ноје посматра своју верну жену и три одана сина и снахе, срце му је препуно захвалности. У овом најмрачнијем тренутку у људској историји, он није изгубио наду јер су његови најмилији поред њега, на сигурном. Можемо га замислити како у име породице упућује молитву и захваљује Богу, покушавајући да својим гласом надјача буку.

Ноје је имао изузетну веру. Управо због тога је његов Бог Јехова заштитио целу његову породицу (Јеврејима 11:7). Али да ли је вера постала мање важна оног тренутка кад је киша почела да пада? Никако. Она ће им и те како бити потребна у данима који предстоје. Вера је неопходна и нама који живимо у овим бурним временима. Погледајмо зато шта можемо научити из Нојевог примера.

Киша је пљуштала „четрдесет дана и четрдесет ноћи“ (Постанак 7:4, 11, 12). Ниво воде је непрестано растао. Ноје је видео да његов Бог Јехова у исто време штити праведне и кажњава зле.

Потоп је окончао побуну која је избила међу анђелима. Поведени за Сатаном, многи анђели су себично напустили „своје право пребивалиште“ на небу како би живели са женама. Из тих веза је настало неприродно потомство, нефилими (Јудина 6; Постанак 6:4). Сатана је сигурно био одушевљен том побуном јер је човечанство — круна Јеховиног стварања на земљи — пало на још ниже гране.

Међутим, набујале воде су натерале бунтовне анђеле да заувек напусте физичка тела која су узели и врате се у духовно подручје. Оставили су своје жене и потомке да погину у Потопу заједно са остатком човечанства.

Још у време Еноха, скоро седам векова раније, Јехова је почео да упозорава људе да ће уништити зле и безбожне (Постанак 5:24; Јудина 14, 15). Али људи су бивали све гори и гори, уништавајући земљу и пунећи је насиљем. Сада их је стигла казна. Да ли су се Ноје и његова породица радовали што је толико њих изгинуло?

Нису, баш као што се није радовао ни милосрдни Бог (Језекиљ 33:11). Јехова је учинио све како би се спасло што више њих. Он је дао задатак Еноху да упозорава људе. Он је упутио Ноја да гради арку. Ноје и његова породица су деценијама напорно радили на том огромном подухвату, наочиглед свима. Осим тога, Јехова је поставио Ноја за „проповедника праведности“ (2. Петрова 2:5). И он је попут Еноха упозоравао људе на осуду која ће задесити  свет. Како су они реаговали? Исус, који је те догађаје посматрао с неба, касније је рекао о Нојевим савременицима: „Нису обраћали пажњу док није дошао потоп и све их однео“ (Матеј 24:39).

Можемо замислити како је било Ноју и његовој породици првих четрдесет дана након што је Јехова затворио врата арке. Док немилосрдна киша дан за даном добује по крову, њих осморо се већ полако навикавају на нов начин живота — брину једни о другима, одржавају свој дом и старају се о животињама. А онда се у једном тренутку та огромна конструкција снажно уздрмала. Арка се покренула! Набујале воде је носе и подижу све више и више, све док није „пловила високо изнад земље“ (Постанак 7:17). Какав изванредан доказ силе Свемоћног Бога, Јехове!

Ноје је сигурно веома захвалан — не само зато што су он и његова породица на сигурном већ и зато што их је њихов милосрдни Бог користио да упозоре људе. Можда је изгледало да је њихов труд свих тих година био узалудан. Нико се није одазвао! Ноје је вероватно имао браћу, сестре и нећаке, али нико га није слушао осим чланова најуже породице (Постанак 5:30). Сада, док се тих осам душа налази у сигурности арке, вероватно им утеху доноси сазнање да су посветили доста времена пружајући људима шансу да преживе.

Јехова се није променио (Малахија 3:6). Исус Христ је објаснио да су наши дани умногоме слични „Нојевим данима“ (Матеј 24:37). И ми живимо у једном посебном времену. Проблеми који погађају човечанство су огромни, али данашњи искварени свет ће ускоро доћи свом крају. Божји народ преноси поруку упозорења свима који желе да слушају. Да ли ћете се одазвати? Ако сте већ прихватили ту поруку која спасава животе, да ли ћете је делити с другима? Ноје и његова породица пружају пример свима нама.

Док је арка препуштена узбурканом мору, њени путници ослушкују завијање и  шкрипу огромних дасака. Да ли се Ноје брине да арка неће издржати под налетом таласа? Не. Можда данашњи скептици то доводе у питање, али Ноје није гајио сумње. Библија каже: „Вером је Ноје [...] саградио арку“ (Јеврејима 11:7). У шта је Ноје веровао? Јехова је склопио савез с њим — обећао је да ће њега и његову породицу заштитити током Потопа (Постанак 6:18, 19). Зар онај који је створио свемир, земљу и сва жива бића на њој не може да сачува арку? Наравно да може. Ноје се с добрим разлогом узда у то да ће Јехова одржати обећање. И заиста, он и његова породица су се ’спасли прошавши кроз воду‘ (1. Петрова 3:20).

Након четрдесет дана и четрдесет ноћи, киша коначно престаје. По нашем календару, било је то негде у децембру 2370. пре н. е. Али путовање арком још није дошло свом крају. Ово усамљено пловило плута на бескрајној воденој површини, високо изнад планинских врхова (Постанак 7:19, 20). А унутра све врви животом. Ноје са својим синовима, Симом, Хамом и Јафетом, обавља теже послове у бризи око животиња. Они их хране, брину о њиховом здрављу и чисте места где спавају. Као што је учинио да та дивља створења буду питома када су улазила у арку, Бог се сигурно побринуо да тако остане и за време Потопа. *

Ноје је по свему судећи пажљиво водио бродски дневник. Забележио је када је киша почела и када је престала. Такође је записао да су воде прекривале земљу 150 дана пре него што су почеле да опадају. А онда се једног значајног дана арка лагано зауставила „на брдима Арарата“ у данашњој Турској. То је било у априлу 2369. пре н. е. Седамдесет три дана касније, у јуну, почели су да се назиру планински врхови. После три месеца, у септембру, Ноје је одлучио да склони један део крова. То сигурно није било лако, али су први дашак свежег ваздуха и зраци светлости наградили сав труд. Нешто пре тога, Ноје је желео да провери да ли је живот на тлу могућ и безбедан. Послао је гаврана, који је више пута одлетао и опет долетао да би се одморио на арци. Затим је пустио голубицу која му се враћала све док није нашла место где да слети (Постанак 7:24–8:13).

Није тешко замислити како је изгледао живот Ноја и његове породице у арци. Духовне ствари су им биле најважније — редовно су се окупљали да би се молили и разговарали о томе како их је небески Отац заштитио. Када је доносио важне одлуке, Ноје се увек ослањао на Јехову. Чак и након више од годину дана проведених у арци, иако је видео да је земља „потпуно сува“, Ноје није на своју руку отворио врата и извео породицу на светлост дана (Постанак 8:14). Он је чекао Јеховину заповест.

Поглавари породица могу много научити од овог верног човека. Био је добро организован, марљив, стрпљив и штитио је своје укућане. Изнад свега, Јеховина воља му је увек била на првом месту. Ако се у свему томе угледамо на Нојев пример, бићемо прави благослов за наше најдраже.

Коначно, Јехова се обраћа Ноју: „Изађите из арке, ти и твоја жена и твоји синови и жене твојих синова.“ Породица послушно напушта арку. Затим излазе и животиње. Да ли је то био дивљи стампедо? Наравно да није, јер се у запису каже да су изашле „по својим врстама“ (Постанак 8:15-19). Нашавши се напољу, у брдима Арарата, Ноје и његова породица удишу чист планински ваздух и уживају у погледу. Пред собом виде очишћену земљу. Нема више нефилима, насиља, бунтовних анђела и злог људског друштва! * Човечанство има прилику за нови почетак.

 Ноје зна шта треба да чини. Он жели да принесе жртву Богу. Гради олтар, а затим за жртве паљенице бира чисте животиње, које је у арку уносио „по седморо“ (Постанак 7:2; 8:20). Да ли Јехова прихвата те жртве?

Библија даје одговор следећим речима: „Јехова је осетио угодан мирис.“ Бол који је настао у Божјем срцу кад је свет био препун насиља сада је ишчезао пред пријатним призором верне породице која је одлучна да врши његову вољу. Јехова од њих није очекивао савршенство. У истом стиху се додаје да је „човеково срце склоно злу од његове младости“ (Постанак 8:21). Осмотримо како је Јехова даље показао стрпљење и самилост.

Бог са земље уклања проклетство које је изрекао још у данима побуне Адама и Еве, због чега је земљорадња постала изузетно напоран посао. Ламех је дао свом сину име „Ноје“, што вероватно значи „одмор“ или „утеха“, и тако прорекао да ће он водити људе до времена када ће земља бити ослобођена тог проклетства. Ноју је сигурно било веома драго када је схватио да се то пророчанство испуњава и да ће обрађивање земље бити једноставније. Није чудо што Ноје убрзо почиње да се бави земљорадњом! (Постанак 3:17, 18; 5:28, 29; 9:20).

У исто време Јехова свим Нојевим потомцима даје јасне, једноставне законе који ће их водити, као што су закони о убиству и употреби крви. Бог такође склапа савез са човечанством и обећава да никада више неће пустити потоп који би уништио живот на земљи. Да би потврдио те речи, Јехова људима први пут показује један диван природни феномен — дугу. Све до данас, свака дуга је утешан подсетник на ово Јеховино обећање (Постанак 9:1-17).

Да је прича о Ноју само једна бајка, можда би се завршила с том дугом. Али Ноје је био стварна личност и његов живот није био ружичаст. У то време је људски век био много дужи и овај верни човек је живео још 350 година и доживео доста патње. Направио је озбиљну грешку када се једном приликом напио, а ствари су постале горе када је његов унук Ханан починио још озбиљнији грех који је његовој породици донео велике проблеме. Ноје је видео како његови потомци упадају у грехе као што су идолопоклонство и насиље у Невродовим данима. Додуше, Ноје је такође видео како његов син Сим пружа добар пример својој породици (Постанак 9:21-28; 10:8-11; 11:1-11).

Као и Ноје, и ми треба да истрајемо и останемо верни. Ако људи око нас не признају правог Бога или га напусте, ми попут Ноја треба да останемо на правом путу. Јехова веома цени нашу веру и истрајност. Као што је Исус Христ рекао, „ко истраје до краја, тај ће бити спасен“ (Матеј 24:13).