Писмо са Папуа-Нове Гвинеје

Корални гребен међу облацима

УТОРАК је и спарно је, иако је пет сати ујутру у граду Лаеу, на Папуа-Новој Гвинеји. Моја жена и ја спремамо се на пут за Ленгбати, који се налази на планини Ролинсон у провинцији Моробе, како бисмо посетили тамошњу групу Јеховиних сведока.

Наш лет једномоторним авионом са четири седишта трајао је само тридесетак минута. На оваквим летовима обично седим поред пилота, а због буке мотора разговарамо преко слушалица с микрофоном. Показујући на мерне инструменте и уређаје на командној табли испред нас објашњавао ми је чему служе и шалио се да ћу ја морати да управљам авионом ако се њему нешто деси. Одмах ми је прошло кроз главу шта је доживео један други покрајински надгледник Јеховиних сведока овде на Папуа-Новој Гвинеји. Када је пилот током лета изгубио свест морали су да круже у ваздуху вођени аутоматским пилотом све док пилот није дошао себи и приземљио авион. На сву срећу, наш лет је текао мирно, без неких непредвиђених догађаја.

Једно време смо летели изнад планинског венца, а онда одједном скренули, прошли између облака и прелетели један планински врх на само стотинак метара изнад њега. Пред нама се појавило село Ленгбати с начичканим кућама од прућа чији су кровови били од дебелог слоја суве траве. Док смо прелетали стазу на коју је требало да слетимо, пилот је гледао да ли је стаза слободна и да ли можда деца ту играју фудбал. Такође је проверио да ли има неких рупа које су свиње у међувремену изровале. Када је окренуо авион назад ка долини рекао је: „Изгледа да је све у реду. Покушаћемо да слетимо.“ Направили смо полукруг и спустили се на кратку стазу коју су сељани направили на једној страни планине и насули истуцаним коралним кречњаком који су донели са оближње планине.

Када сам раније долазио овамо, гледао сам истуцани корални кречњак и питао се колико је овај планински венац заправо стар. Замислите само колико су моћне силе које су овај некадашњи корални гребен дуг стотине километара изгурале из океана и подигле око четири километра у висину! Изашавши из авиона крочили смо на оно што ја зовем коралним гребеном међу облацима.

Као и увек, сељани су дотрчали са свих страна када су чули звук мотора авиона који слеће. Док је пилот гасио мотор, видео сам како се из мноштва издваја један човек и прилази авиону. Био је то Зунг. Он је један од људи који су задужени за  вођење програма библијске поуке који Јеховини сведоци одржавају широм света. Зунг је међу тамошњим људима познат као моралан, честит и поуздан човек. Он каже да је такав зато што је научио да у свом животу примењује библијска начела. Након поздрављања и руковања пошли смо са Зунгом и другим Сведоцима даље низ планину. За нама су ишла деца, живо се расправљајући око тога ко ће од њих носити наше руксаке.

Стигли смо до мале колибе коју су тамошњи Сведоци направили за путујућег надгледника који овде долази сваких шест месеци. Премда је Папуа-Нова Гвинеја тропска земља, овде је прилично хладно због велике надморске висине. Током послеподнева облаци се из долине лагано подижу тако да се ноћу уз светлост петролејске лампе види како улазе у кућу кроз лабаво спојене даске пода. Помало нам је чудно што облачимо дебелу јакну и фармерке да бисмо се згрејали кад смо пре само неколико сати умирали од тропске врућине доле у приобаљу.

Средином 1980-их година један човек из овог села је у Лаеу проучавао Библију с Јеховиним сведоцима. Када се вратио у село он је с још неколицином људи изградио једну малу колибу у којој су одржавали састанке и на коју су били веома поносни. Међутим, пастор Лутеранске цркве и његове присташе су до темеља спалили ту колибу. Они су поносно тврдили да је то подручје искључиво лутеранско. После тога су Сведоци упркос даљњем противљењу саградили нову колибу за састанке, а њихов број је и даље растао и сада овде има око 50 активних објавитеља добре вести. Неки од оних који су се противили делу проповедања које обављају Сведоци сада и сами ревно проповедају.

Данас житељи овог села често примају Јеховине сведоке, који их поучавају оном што стоји у Библији. И поред тога што у селу има мало писмених људи, већина тамошњих Сведока је научила да чита и пише како би другима преносили библијску поруку. На састанке који се сваке седмице одржавају у њиховој Дворани Краљевства дође и до 200 особа.

Овде нема струје. Током вечери сви се окупимо око ватре на којој се спрема храна. Заједно једемо, разговарамо и шалимо се. Док пригушена светлост ватре осветљава лица наших пријатеља види се колико су срећни што служе Јехови. Како вече одмиче, неки из ватре узимају бомбом, то јест део запаљеног палминог листа, надајући се да се он неће угасити док кроз шипражје не стигну кући.

Док смо се враћали до наше колибе схватили смо каква тишина овде влада. Били смо окружени звуцима природе. Пре него што смо пошли на спавање још једанпут смо погледали у ведро небо дивећи се томе колико се много звезда може видети на овој висини.

Недељу дана је брзо прошло и већ смо се спремали за повратак кући сутрашњим авионом. Пред нама је била још једна хладна ноћ међу облацима Ленгбатија, после које смо се вратили у врело и влажно приобаље.