Након смрти Исусових апостола, почетком другог века наше ере на сцену су ступили рани црквени оци. Описујући њихова учења, једна енциклопедија наводи: „Суштина тих учења била је да после смрти душа одвојена од тела добија небеско блаженство одмах након неопходног прочишћења“ (New Catholic Encyclopedia, 2003, 6. том, страна 687).

„Срећни су кротки, јер ће наследити земљу“ (Матеј 5:5).

Иако је Исус обећао својим ученицима да ће им ’припремити место‘ на небу, нагласио је да неће сви праведници отићи тамо (Јован 3:13; 14:2, 3). Зар се није молио да Божја воља буде „како на небу тако и на земљи“? (Матеј 6:9, 10). Заправо, праведнике очекује једна од те две награде. Мањина ће владати с Христом на небу, док ће већина вечно живети на земљи (Откривење 5:10).

Током времена, рана црква је променила гледиште о својој улози на земљи. С каквим исходом? „Црква као институција постепено је заменила очекивано Божје Краљевство“, наводи The New Encyclopædia Britannica. Затим је учврстила своју моћ тако што се укључила у политику, не обазирући се на Исусову јасну изјаву да његови следбеници ’нису део света‘ (Јован 15:19; 17:14-16; 18:36). Под утицајем римског цара Константина, црква је искривила нека своја учења, од којих се једно односило на саму Божју природу.

Упоредите следеће библијске стихове: Псалам 37:10, 11, 29; Јован 17:3; 2. Тимотеју 2:11, 12.