Писмо из Доминиканске Републике

„Никада нисам осетила такву љубав“

НИУРКА је ове недеље у нашој скупштини изнела своју прву библијску презентацију. Припремила се тако што је на Брајевом писму написала оно што ће рећи и затим је то научила напамет. Била сам с њом на подијуму, глумећи особу која је заинтересована за библијску истину. Пошто јој је слух веома оштећен, ја сам говорила у микрофон који је био повезан с њеним слушалицама. Када смо завршиле презентацију, задивљена публика је аплаудирала толико гласно да их је и она могла чути. Њен осмех је одражавао огромну радост и задовољство које је осећала. И ја сам била срећна. Какав је само благослов служити као мисионар!

Сећам се нашег првог сусрета. Било је то пре две године. Након получасовне вожње прашњавим сеоским путевима, први пут сам је угледала. Седела је на трему једне скромне сеоске куће од дрвета и шљаке, с танким зарђалим кровом. Около су се чуле козе, зечеви и пси и ширио се њихов мирис. Ниурка је седела клонуле главе, остављајући тако призор једне усамљене и утучене особе. Изгледала је много старије него што је заправо била, а имала је 34 године.

Нежно сам је потапшала по рамену, а она је отворила очи, које су 11 година раније изгубиле своју способност да виде. Говорећи гласно на њено уво, представила сам себе и своју партнерку у проповедању. Касније смо сазнали да Ниурка болује од Марфановог синдрома, генетског поремећаја који јој је нанео много патње. Она такође болује од тешког облика дијабетеса због ког је потребна стална контрола нивоа шећера у крви, будући да драстично варира.

Када сам јој ставила Библију у руке, она ју је препознала и рекла нам да је пре него што је изгубила вид уживала да је чита. Ипак, како ћу пронаћи начин да поучавам ову усамљену, понизну, крхку особу дивним учењима из Божје Речи? Пошто је знала абецеду, стављала сам јој у руке пластична слова. Ускоро је могла да их лако препозна. Затим је додирујући моје руке, док сам јој говорила помоћу знакова, научила да повезује свако слово са одговарајућим словом америчког знаковног језика. Мало-помало научила је и друге знакове. Пошто сам и сама тек започела с учењем знаковног језика, за сваки библијски студиј је било потребно неколико сати припреме. Међутим, и Ниурка и ја смо биле чврсто решене да успемо, тако да смо убрзо постале вештије.

Велика помоћ у Ниуркином напретку било је то што јој је једна добротворна организација  поклонила слушни апарат. Иако је био врло једноставан, он јој је у великој мери помагао. Пошто је више од десет година живота провела без вида и у скоро потпуној тишини, Ниурка се била повукла у свој свет. Али, Јеховин дух је дотакао и њен ум и њено срце и испунио их библијским мислима, надом и љубављу. Ускоро је уз помоћ штапа могла да се креће по крају у ком живи и да разговара с људима о истини из Библије.

Ниурка проучава Библију са својом тетком и две рођаке. Добро се припрема, унапред учећи напамет сваку лекцију. Особе с којима проучава читају одломак, а затим им она прочита питање из своје књиге, која је на Брајевом писму. Њен партнер у служби проповедања преноси јој одговоре тих особа тако што јој гласно говори на уво или путем тактилних знакова, то јест додиром руку.

Сви у скупштини јој помажу и храбре је. Неколико њене хришћанске браће помаже јој да дође на састанке и веће скупове. Други иду с њом у службу проповедања. Ниурка ми је недавно рекла: „Никада нисам осетила такву љубав.“ Она очекује да ће се крстити на следећем обласном конгресу.

Док скрећемо с пута тамо где Ниурка живи, видимо је на трему како седи на сунцу с подигнутом главом и осмехом на лицу. Питам је зашто се смеши, а она одговара: „Размишљала сам о будућности када ће земља постати Рај. Замишљала сам себе тамо.“

[Слика на 25. страни]

Ниурка с неким члановима своје скупштине испред Дворане Краљевства

[Слика на 25. страни]

Ниурка разговара с другима о ономе што је сазнала из Библије