„РЕЦИ ми, молим те, зашто нећеш да обожаваш своје претке?“, питала ме је мајка. „Зар не схваташ да су ти они подарили живот? Зар им ниси нимало захвална?! Како можеш погазити обичаје који су се генерацијама преносили с колена на колено? Тиме што не одајеш поштовање прецима као да кажеш да је наша вера бесмислена!“ Онда је бризнула у плач.

Није личило на њу да тако говори. Штавише, она је била та која је предложила да проучавам Библију са Сведоцима, иако је то заправо био начин да сама избегне проучавање. Увек сам јој била послушна и било ми је тешко што у овом случају нисам могла да се повинујем њеним жељама. Али морала сам тако, јер сам желела да послушам Јехову. Да ми није дао снагу, не бих успела у томе.

Били смо будисти, као и већина Јапанаца. Међутим, само два месеца проучавања Библије с Јеховиним сведоцима било је довољно да се уверим у истинитост Библије. Када сам сазнала да Бог постоји, пожелела сам да га упознам. Мама и ја смо волеле да разговарамо о ономе што сам учила. Недељом сам почела да идем на састанке у Дворану Краљевства. Моје познавање истине је расло и нисам више хтела да учествујем у будистичким обичајима. Кад сам то рекла мами, променила се. „Срамота је имати у породици неког ко не одаје поштовање прецима!“, рекла је она. Инсистирала је да прекинем с проучавањем Библије и састанцима. Нисам ни претпостављала да ће тражити то од мене! Нисам могла да је препознам.

Да ствар буде гора, тата је стао на њену страну. Из шестог поглавља посланице Ефешанима сазнала сам да Јехова жели да слушам своје родитеље. У почетку сам размишљала да ће, ако будем уважила њихово гледиште, они уважити моје и да ће све опет бити у реду. Поред тога, ближио се пријемни испит за упис у средњу школу за који сам морала да се спремам. Зато сам рекла родитељима да три месеца нећу ићи на састанке ни проучавати, али сам Јехови обећала да ћу наставити кад то време истекне.

Показало се да то није била добра одлука. Као прво, мислила сам да се моја  осећања неће променити за три месеца али пошто се нисам духовно хранила, удаљила сам се од Јехове. Као друго, мама и тата се нису променили — баш напротив, вршили су још већи притисак на мене да прекинем све везе с Јеховиним сведоцима.

Многи у Дворани Краљевства су имали сличну ситуацију у породици. Уверавали су ме да ће ме Јехова ојачати (Мат. 10:34-37). Охрабрило ме је то што су ми рекли да сам ја једина веза моје породице са истином. Зато сам почела да се горљиво молим Јехови, желећи да научим да се ослањам на њега.

Родитељи су ми се противили на све могуће начине. Мама ме је молила да прекинем с проучавањем и покушавала да ме увери како то није добро за мене. Обично сам ћутала. Кад бих проговорила, емоције би се узбуркале јер смо обе хтеле да докажемо да смо у праву. Сад схватам да је требало да више уважим мамина осећања и веровања. Можда би то смирило ситуацију. Родитељи су ми давали више послова у кући да би ме задржали унутра. А некад ме пак нису пуштали у кућу или ми не би оставили ништа за јело.

Мама је тражила подршку других. Обратила се једном мом професору али он није хтео да се меша. Чак ме је одвела до свог директора на послу да би ме уверио у то да су све религије бескорисне. Телефонирала је нашим рођацима и кроз сузе молила за помоћ. То ме је много погађало, али било ми је лакше када су ми старешине говориле да мама у ствари несвесно сведочи свим тим људима.

 Онда је дошло питање да ли да упишем факултет. Родитељи су хтели да наставим школовање јер су сматрали да ће ми то омогућити добар посао и леп живот. Пошто би напетост порасла чим бисмо проговорили на ту тему, написала сам мами и тати неколико писама у којима сам им објаснила шта желим у животу. Сав бесан, тата ми је запретио: „Ако мислиш да можеш наћи посао, нађи га до сутра или се сели!“ Молила сам се Јехови у вези с тим. Сутрадан, док сам била у служби, две сестре су ме, независно једна од друге, питале да им подучавам децу. Тати се то нимало није свидело и престао је да разговара са мном — потпуно ме је игнорисао. Мама је рекла да би више волела да постанем криминалац него Јеховин сведок.

Понекад сам се питала да ли Јехова жели да се толико опирем жељама родитеља. Али што сам се више молила и размишљала о библијским стиховима који говоре о Јеховиној љубави, то сам могла објективније да сагледам став мојих родитеља и схватим да је њихово противљење, једним делом, одраз њихове бриге за мене. Јехова ми је помогао да јасно сагледам ситуацију и мудро поступим. Поред тога, што више сам ишла у службу то сам више уживала у њој. Пожелела сам да постанем општи пионир.

Неке сестре су ме саветовале да причекам с пионирском службом док се моји родитељи не примире. Молила сам се за мудрост, истраживала, преиспитала своје мотиве и разговарала са зрелом браћом и сестрама. Желела сам да угодим Јехови више него било коме другом. Поред тога, одлагање пионирске службе не би било гаранција да ће моји родитељи престати да се противе.

Почела сам да служим као пионир у завршној години средње школе. Након неког времена пожелела сам да се преселим тамо где је већа потреба за објавитељима. Али мама и тата нису хтели да одем од куће. Зато сам чекала да напуним 20 година. Тада сам се обратила Бетелу и питала да ли бих могла служити на југу Јапана, где смо имали рођаке, тако да мама не би превише бринула.

Тамо сам доживела радост да се крсти неколико особа с којима сам проучавала. У међувремену сам учила енглески да бих проширила службу. У мојој скупштини су била и два специјална пионира. Били су веома ревни и помагали су другима. Тако сам и ја пожелела да будем специјални пионир. Током тог периода, мама се два пута озбиљно разболела. Оба пута сам се вратила кући да бих је неговала. То ју је изненадило, и после тога је мало смекшала.

Након седам година, добила сам писмо од Ацушија, једног од она два специјална пионира. Рекао је да размишља о браку и питао ме шта осећам према њему. Никада нисам на такав начин размишљала о Ацушију нити сам мислила да он осећа нешто према мени. Месец дана касније, одговорила сам му да бих желела да се боље упознамо. Открили смо да имамо много тога заједничког. Обома нам је био циљ да служимо Јехови пуновремено, у било ком својству. Касније смо се венчали. Била сам пресрећна када су мама, тата и неколико рођака дошли на наше венчање!

Недуго затим, док смо били општи пионири, Ацуши је наименован да служи  као заменик покрајинског надгледника. Ускоро смо доживели још благослова. Постали смо специјални пионири, а Ацуши је касније наименован за покрајинског надгледника. Након што смо први пут обишли све скупштине у покрајини, добили смо телефонски позив из подружнице. О чему се радило? Понудили су нам да будемо у покрајинској служби у Непалу!

Питала сам се како ће моји родитељи реаговати на то што идем тако далеко. Позвала сам их телефоном и јавио се тата. Када сам му саопштила вести, рекао је: „Биће ти лепо тамо.“ Само недељу дана раније, пријатељ му је дао књигу о Непалу и тати се та земља толико допала да је помислио како би било лепо отићи тамо.

Било нам је прелепо међу Непалцима, који су срдачан народ. Имали смо још један благослов. Нашој покрајини је придодат и Бангладеш, који је тако близу а опет толико другачији у сваком погледу. Служба је била веома занимљива и разнолика. После пет година, вратили смо се у Јапан где смо наставили с покрајинском службом.

Јапан, Непал, Бангладеш — служећи у тим земљама научила сам много о Јехови! Свака од њих има јединствене одлике и културу, са становницима од којих је свако посебан на свој начин. Видела сам како се Јехова брине за сваког појединца, како их прихвата, помаже им и благосиља их.

Имам толико разлога да захвалим Јехови. Омогућио ми је да га упознам и да му радосно служим, и подарио ми доброг мужа. Помогао ми је да донесем мудре одлуке, да му будем пријатељ и поново будем у добрим односима са својим родитељима. Захваљујући Јехови, мама и ја се опет добро слажемо. Срећна сам што сам нашла мир с Богом и с мајком.