У Стражарској кули од 15. септембра 1950. (енгл.), објашњено је да неке особе, догађаји или предмети из Библије представљају нешто веће у будућности. Зато се у нашим публикацијама раније наводило да верни мушкарци и жене, као што су Девора, Елијуј, Јефтај, Јов, Рава, Ребека и многи други, заправо предочавају или помазанике или „велико мноштво“ (Откр. 7:9). На пример, сматрало се да Јефтај, Јов и Ребека представљају помазанике, а Девора и Рава „велико мноштво“. Међутим, у задње време се таква поређења не спомињу. Због чега?

Истина је да Свето писмо за неке особе каже да предочавају нешто веће у будућности. Две такве особе спомиње Павле у Галатима 4:21-31. Он објашњава да Агара, Аврахамова слушкиња, представља израелску нацију, која је путем Мојсијевог закона била у савезу с Јеховом. С друге стране, Сара, ’слободна жена‘, предочава Божју жену, то јест небески део његове организације. Такође, у својој посланици Јеврејима, Павле пореди краља-свештеника Мелхиседека са Исусом, наглашавајући одређене сличности између њих (Јевр. 6:20; 7:1-3). Поред тога, Исаију и његове синове упоредио је са Исусом и његовим помазаним следбеницима (Јевр. 2:13, 14). Пошто је Павле писао под надахнућем, ми не доводимо у питање тачност тих поређења.

Међутим, чак и кад Библија каже да неко представља неког другог, то не значи да сваки детаљ или догађај из живота те особе предочава нешто у будућности. Примера ради, премда је написао да Мелхиседек представља Исуса, Павле не спомиње прилику кад је Мелхиседек изнео  пред Аврахама хлеб и вино, након што је Аврахам поразио четири краља. Стога, у Библији не постоји основ да се у том догађају тражи скривено значење (Пост. 14:1, 18).

Неки писци који су живели у вековима након Исусове смрти, упали су у замку да у свему траже симболично значење. Међу њима су били Ориген, Амброзије и Јероним, о чијим тумачењима једна енциклопедија каже: „Тражили су симболику и наравно проналазили су је, у сваком догађају из Библије, ма колико незнатан био. Сматрали су да и најобичније околности крију у себи недокучиву истину [...] Покушавали су да пронађу симболику чак и у броју 153, колико је било риба које су ученици ухватили оне вечери кад им се ускрснули Спаситељ појавио!“ (The International Standard Bible Encyclopaedia).

Августин из Хипона је опсежно писао о догађају кад је Исус нахранио око 5 000 мушкараца с пет јечмених хлебова и две рибе. Пошто се сматрало да јечам није толико квалитетан као пшеница, Августин је закључио да пет хлебова представљају пет Мојсијевих књига (мање вредан „јечам“ наводно представља „Стари завет“). Што се тиче двеју риба, из неког разлога их је довео у везу с краљем и свештеником. Још један изучавалац склон тражењу пророчанских указивања тврдио је да Јаков, који је за чинију црвеног јела купио од Исава првенаштво, представља Исуса, који је својом крвљу купио небеско наследство за човечанство!

Ако оваква тумачења делују неуверљиво, јасно је у чему је проблем. Ми као људи не можемо знати који библијски записи предочавају нешто а који не. Зато је најбоље да се водимо следећим начелом: Ако сама Библија каже да особа, догађај или предмет представља нешто друго, ми прихватамо то објашњење. У супротном, нећемо настојати да припишемо пророчанско значење одређеној особи или запису уколико у Светом писму не постоји темељ за то.

Од каквог су онда значаја за нас описи догађаја и личности у Светом писму? У Римљанима 15:4, апостол Павле је рекао: „Све што је некада написано, написано је нама за поуку, да својом истрајношћу и утехом из Писама имамо наду.“ Овим речима је својој помазаној браћи у првом веку нагласио да у библијским записима могу наћи снажне поуке. Међутим, све Божје слуге — без обзира на то да ли су помазаници или ’друге овце‘, и без обзира на то да ли живе „у последњим данима“ или не — могу много научити из ’свега што је некада написано‘ (Јов. 10:16; 2. Тим. 3:1).

Дакле, већина библијских записа не односи се само на помазанике, „друге овце“ или хришћане у одређеном периоду него на све Божје слуге, како у прошлости тако и данас. На пример, оно што је Јов искусио не треба да поредимо само с кушњама које су доживљавали помазаници током Првог светског рата. Многи који служе Богу, мушкарци и жене, помазаници и велико мноштво, искусили су патње сличне Јововим и ’видели шта је Јехова на крају учинио — видели су да је Јехова веома самилостан и милосрдан‘ (Јак. 5:11).

Данашњи Божји народ чине старије сестре верне попут Деворе, младе старешине мудре попут Елијуја, храбри пионири који су ревносни као Јефтај, и браћа и сестре који нас због свог стрпљења подсећају на Јова. Захвални смо што је Јехова сачувао „све што је некада написано“, тако да „утехом из Писама имамо наду“!

Из тог разлога, ми не настојимо да нађемо пророчанско значење или будуће испуњење у сваком библијском запису. У нашој литератури се сада већа пажња поклања ономе што је важније — корисним поукама из тих записа.