КРАЈЕМ августа и почетком септембра 1929. године, више од 10 000 објавитеља је у једној акцији која је трајала девет дана протутњало Сједињеним Државама. Поделили су 250 000 књига и брошурица. Међу тим објавитељима је било чак 1 000 пионира, што је заиста био огроман број! У Билтену * је писало да се у периоду од 1927. до 1929. године њихов број утростручио, што је било „просто невероватно“.

Нешто касније, 29. октобра 1929. уследио је крах њујоршке берзе. Тај дан је постао познат као „Црни уторак“. То је покренуло талас који је светски економски систем бацио у велику економску кризу. Хиљаде банака је банкротирало. Фарме су престале да раде. Велике фабрике су затвориле своје капије. Милиони људи су остали без посла. Године 1933. сваког дана је било одузето и по 1 000 кућа које су биле под хипотеком.

Како су пионири опстајали у тим кризним годинама? Једно од решења су биле камп-приколице, то јест „кућице на точковима“. Многи пионири су наставили са својом службом уз најмање могуће трошкове захваљујући тим камп-приколицама, јер нису плаћали станарину нити порезе. * А за време конгреса служиле су им као бесплатне хотелске собе. У Билтену је 1934. године био изложен детаљан план за компактну али удобну камп-приколицу са практичним стварима као што су текућа вода, шпорет, кревет на расклапање и добра изолација.

Домишљата браћа и сестре широм света почели су да праве своје камп-кућице. „Као што Ноје није имао искуства у прављењу арке пре него што је почео са тим послом, тако ни ја нисам имао искуства у прављењу камп-кућице“, рекао је Виктор Блеквел. Али ипак је успео да је направи.

Ејвери и Ловенија Бристоу су имали једну такву камп-приколицу. Ејвери је рекао: „Био сам као корњача у свом оклопу — моја кућа је увек била са мном.“ Они су били пионири заједно са Харвијем и Ен Конроу, чија је приколица имала зидове обложене тер-папиром. Сваки пут када би се селили, отпадали су делови тог папира. „Нико никада није видео такву приколицу“, рекао је Ејвери, „нити ће је икада видети!“ Још је додао да су они са својом двојицом синова били најсрећнија породица коју зна. Харви Конроу је написао следеће: „Никада нам ништа није недостајало и осећали смо се потпуно сигурно служећи Јехови под његовим будним оком.“ Њих четворо је касније завршило Библијску школу Галад и били су мисионари у Перуу.

Породица Батаинос такође је била у пионирској служби. Када су Ђусто и Винченца сазнали да ће постати родитељи, преуредили су свој аутомобил форд модел А из 1929. године у кућицу која је била „попут  сјајног хотела“ у поређењу са шаторима у којима су раније живели. Наставили су са службом коју су заиста волели и када су добили ћеркицу. Проповедали су Италијанима који живе у Сједињеним Државама.

Многи људи су радо слушали добру вест, али били су сиромашни и незапослени тако да је ретко ко могао дати новац за библијску литературу. Зато су уместо новца давали свакојаку робу. Две пионирке су набројале 64 различите ствари које су добиле од заинтересованих особа. Тај списак је „личио на попис робе у продавници“.

Фред Андерсон је упознао једног земљорадника који је желео неколико наших књига и у замену је понудио наочаре које су припадале његовој мајци. Фред је затим наишао на једног човека кога је занимала наша литература али је рекао да без наочара не види да чита. Међутим, уз наочаре које му је Фред понудио сасвим добро је видео да чита и радо је дао прилог за књиге и за наочаре.

Херберт Абот је у својој камп-приколици имао кавез са пилићима. Када би добио три или четири пилета, однео би их на пијацу, продао и за тај новац купио бензин. Он је написао: „Понекад смо наравно остајали без пара, али то нас није зауставило. Када смо имали бензина, ишли смо даље ослањајући се на то да ће нам Јехова помоћи.“

Поуздање у Јехову и одлучност држали су Божји народ у тим тешким годинама. Током једне олује Максвел и Еми Луис успели су да побегну из своје камп-кућице баш пре него што је дрво пало на њу и смрскало је. „Такве ситуације нисмо сматрали препрекама“, написао је Максвел, „него само немилим догађајима и никада нисмо ни помишљали да одустанемо. Пред нама је било много посла и имали смо намеру да га обавимо.“ Максвел и Еми нису били застрашени већ су уз помоћ пријатеља поправили своју камп-кућицу.

У тешким временима у којима данас живимо, милиони ревних Јеховиних слугу имају исти такав самопожртвован дух. И ми ћемо попут тих пионира наставити да проповедамо док Јехова не каже да је тај посао завршен.