Јехова је моје наследство

„Ја [сам] твој део и твоје наследство међу Израеловим синовима“ (БР. 18:20)

1, 2. (а) Да ли су Левити добили земљу у наследство? (б) Шта је Јехова обећао Левитима?

 НАКОН што су Израелци освојили већи део Обећане земље, Исус Навин је почео да дели земљу жребом. То је радио заједно с првосвештеником Елеазаром и поглаварима племена̂ (Бр. 34:13-29). За разлику од других племена, Левити нису добили земљу у наследство (Ис. Нав. 14:1-5). Зашто они нису добили свој део Обећане земље? Да ли су били заборављени?

² Одговор налазимо у речима које је Јехова упутио Левитима. Јехова им је обећао да их неће напустити. Он је рекао: „Ја [сам] твој део и твоје наследство међу Израеловим синовима“ (Бр. 18:20). Какво снажно обећање: ’Ја сам твоје наследство‘! Како би се осећао да је Јехова то теби рекао? Можда би се најпре питао да ли си вредан тога да ти Свемоћни нешто обећа. Или би се питао да ли Јехова стварно може бити део, то јест наследство, несавршеним људима који му данас служе. Та питања се тичу тебе и теби драгих особа. Осмотримо зато шта се подразумева под тим да је Јехова нечије наследство. То ће нам помоћи да разумемо како Јехова може бити наследство онима који му данас служе. Такође ћемо видети како он може бити и твоје наследство, било да имаш наду да ћеш живети на небу или у рају на земљи.

Јехова се бринуо о Левитима

3. Шта је водило до тога да Бог издвоји Левите за свету службу?

³ Пре него што је Јехова дао Закон Израелцима, поглавари породица су уједно били и свештеници за своју породицу. Али када им је Бог дао Закон, одредио је да припадници Левијевог племена буду свештеници и помоћници свештеника. Како је дошло до тога? Када је Бог побио египатске првенце, посветио је себи, то јест одвојио је за себе све израелске првенце. Потом је начинио следећу значајну измену: „Ево, ја узимам Левите... уместо свих првенаца Израелових синова.“ Пошто се после пописа видело да првенаца из других израелских племена има више него Левита, плаћена је откупна цена за њих (Бр. 3:11-13, 41, 46, 47). Тако су Левити могли почети да служе Богу.

4, 5. (а) Шта је значило то што је Левитима Бог био њихово наследство? (б) Како је Бог бринуо о Левитима?

⁴ Како је Јехова, када је изабрао Левите да врше свету службу, постао њихово наследство? Није им у наследство дао земљу,  већ нешто што је много вредније. „Јеховино свештенство“ било је њихово наследство (Ис. Нав. 18:7). Контекст Бројева 18:20 показује да они нису били сиромашни због тога. (Прочитати Бројеве 18:20, 19, 21, 24.) Левити су добијали „у наследство десетак од свега у Израелу за службу“. Добијали су десет посто од свих приноса које су Израелци сакупљали као и од стоке која би се умножила. Затим су од онога што су добили издвајали као прилог десети део, „од свега оно што је најбоље“, да би се подмириле потребе свештеника a (Бр. 18:25-29). Свештеници су такође добијали „све свете прилоге“ које су Израелци доносили Богу. Зато су имали добар разлог да верују да ће им Јехова пружити оно што им је потребно.

⁵ Изгледа да је Мојсијевим законом био предвиђен још један десетак који су породице одвајале за храну, пиће и остало што би потрошиле током годишњих празника (Пон. зак. 14:22-27). Али тај десетак се користио за још нешто. Израелци су сваке седме године славили сабатну годину. На крају сваке треће и шесте године тог седмогодишњег циклуса они су користили тај десетак за сиромашне и за Левите. Зашто су тим законом били обухваћени и Левити? Зато што нису имали „ни дела ни наследства“ у Израелу (Пон. зак. 14:28, 29).

6. Где су Левити живели будући да нису добили наследство у Израелу?

⁶ Ако Левити нису добили земљу у наследство, где су живели? Бог се побринуо и за то. Дао им је 48 градова с пашњацима. Међу њима је било и шест градова уточишта (Бр. 35:6-8). Тако су Левити имали где да живе када нису служили у Божјем светилишту. Јехова је добро бринуо о онима којима је цео живот био посвећен служби за њега. Како су Левити могли да покажу да је Јехова њихово наследство? Тако што су се уздали у њега и веровали да он може и жели да обезбеди оно што им је потребно.

7. Шта су Левити морали имати да би Јехова био њихово наследство?

⁷ Мојсијевим законом није била прописана никаква казна за Израелца који није дао десетак. Када би народ запоставио давање десетка, то би се одразило на свештенике и Левите. Тако нешто се догодило у Немијино време. Левити су зато морали да раде на њиви па су запоставили своју службу. (Прочитати Немију 13:10.) Они су могли да имају оно што им је неопходно за живот само када је народ слушао Јеховин закон. И свештеници и Левити су морали имати веру у Јехову и у то да ће се он бринути за њихове потребе.

Јехова је и појединцима био наследство

8. Шта је мучило Левита Асафа?

⁸ Јехова је био наследство Левитима као племену. Међутим, неки од њих су рекли: „Јехова је наследство моје“ када су говорили о својој личној блискости с Богом и поуздању које су имали у њега (Тужб. 3:24). Један од њих је био  Левит који је компоновао и певао псалме. Познат је као Асаф, иако је он можда био само један од чланова породице Асафа, Левита који је предводио певаче у време краља Давида (1. Лет. 6:31-43). У 73. псалму читамо да је он био збуњен и да је завидео злима који су наизглед лепо живели. Чак је рекао: „Узалуд сам срце своје очистио, и невиношћу прао руке своје.“ Изгледа да је изгубио из вида да је служба коју му је Јехова поверио била посебна. Заборавио је да је Јехова његово наследство. Био је збуњен „све док [није] отишао у величанствено светилиште Божје“ (Пс. 73:2, 3, 12, 13, 17).

9, 10. Зашто је Асаф могао рећи да је Бог ’његово наследство довека‘?

⁹ Када је отишао у светилиште, Асаф је почео другачије да размишља. Можда си и ти доживео нешто слично. Можда си у неком тренутку изгубио из вида да је служба коју обављаш за Јехову нешто посебно, па си почео да размишљаш о стварима које би могао имати. Али, проучавање Божје Речи и састанци помогли су ти да опет почнеш да размишљаш попут Јехове. Асаф је разумео шта ће на крају бити са злима. Размишљао је о добрим стварима које је имао као Божји слуга и схватио да ће га Јехова узети за десницу и водити. Зато је могао да каже Јехови: „Осим тебе, друге радости ја на земљи немам“ (Пс. 73:23, 25). Затим је рекао да је Бог његово наследство. (Прочитати Псалам 73:26.) Иако је писцу тог псалма ’клонуло тело и срце‘, Бог је био ’наследство његово довека‘. Псалмиста је био уверен да ће га Јехова памтити као пријатеља и да неће заборавити његову верну службу (Проп. 7:1). То му је сигурно пружило велику утеху. Зато је рекао: „Мени је добро бити близу Бога. Суверени Господ Јехова уточиште је моје“ (Пс. 73:28).

¹⁰ Када је Асаф рекао да је Јехова његово наследство, он није имао на уму само материјалне ствари које је добијао као Левит. Првенствено је говорио о служби коју је обављао за Јехову и о пријатељском односу који је имао са Свевишњим (Јак. 2:21-23). Да би остао његов пријатељ морао је и даље имати веру и поверење у њега. Морао је бити уверен у то да ће га Јехова наградити ако буде живео по његовим мерилима. Можеш бити сигуран да ће Јехова и према теби бити такав.

11. Шта је Јеремија питао Јехову и шта му је он одговорио?

¹¹ Пророк Јеремија је још један Левит који је рекао да је Јехова његово наследство. Погледајмо шта је он тиме желео да каже. Јеремија је живео у Анатоту, левитском граду недалеко од Јерусалима (Јер. 1:1). У једном тренутку је и њега мучило питање зашто су зли успешни док праведници пате (Јер. 12:1). Видевши шта се дешава у Јерусалиму и Јуди, пожалио се Јехови. Знао је да је Јехова праведан. Јехова је  одговорио на Јеремијино питање тако што му је рекао да објави пророчанство о уништењу, а затим је испунио своје обећање. У складу с тим пророчанством, они који су следили Јеховине смернице ’добили су своју душу као плен‘, док зли нису обраћали пажњу на упозорење па су страдали (Јер. 21:9).

12, 13. (а) Зашто је Јеремија рекао да је Јехова његово наследство и на шта је био спреман? (б) Зашто су сва израелска племена такође морала да буду спремна да чекају?

¹² Касније, када је Јеремија гледао разорену земљу, осећао се као да хода по мраку. Изгледало је као да га је Јехова ставио ’да седи као они који су одавно мртви‘ (Тужб. 1:1, 16; 3:6). Јеремија је рекао Израелцима да се врате свом небеском Оцу, али они су постали толико зли да је Јехова морао да уништи Јерусалим и Јуду. Јеремији је било тешко због тога, иако није он био крив за то. Чак и у тако великој жалости, пророк се присећао Божјег милосрђа и рекао: „Нисмо сасвим изгинули“. Јеховино милосрђе се сваког јутра обнавља. Јеремија је одмах затим био подстакнут да каже: „Јехова је наследство моје.“ И даље је имао част да служи као пророк. (Прочитати Тужбалице 3:22-24.)

¹³ Требало је да земља Израелаца 70 година буде пуста и разорена (Јер. 25:11). Али Јеремијине речи: „Јехова је наследство моје“, показују да је он веровао да је Бог милосрдан и да има разлога да га „спремно чека“. Сва израелска племена су изгубила наследство и зато су и она морала да покажу исти став као овај пророк. Јехова је био једина њихова нада. Након 70 година, Божји народ се вратио у своју домовину и добио прилику да му тамо служи (2. Лет. 36:20-23).

Јехова је и другима био наследство

14, 15. Коме је Јехова поред Левита такође био наследство и зашто?

¹⁴ И Асаф и Јеремија су били из Левијевог племена, али нису само Левити имали част да служе Јехови. Млади Давид, који је касније постао краљ у Израелу, рекао је за Бога да је ’његово наследство у земљи живих‘. (Прочитати Псалам 142:1, 5.) У време када је написао овај псалам, Давид није живео на двору или у некој кући. Био је у пећини, јер се скривао од својих непријатеља. Бар у два наврата је морао да се крије по пећинама — близу Одолама и у пустињи у Ен-Гаду. Можда је управо у једној од њих написао 142. псалам.

¹⁵ Ако је то заиста било тада, онда се скривао од краља Саула, који је хтео да га убије. Давид је побегао у пећину која се налазила на неприступачном терену (1. Сам. 22:1, 4). Тамо на том забаченом месту, вероватно је мислио да нема пријатеља који би га заштитио (Пс. 142:4). Управо тада је завапио Богу.

16, 17. (а) Због чега се Давид осећао беспомоћно? (б) Коме је Давид могао да се обрати за помоћ?

¹⁶ Пре него што је саставио 142. псалам, Давид је можда чуо шта се десило с првосвештеником Ахимелехом, који му је помогао не знајући да он бежи од Саула. Љубоморни краљ Саул је убио Ахимелеха и његову фамилију (1. Сам. 22:11, 18, 19). Давид се осећао одговорним за њихову смрт. Осећао се као да је он убио свештеника који му је помогао.  Да си ти био на Давидовом месту, да ли би сматрао себе одговорним за то? Да ствари буду још горе, Давид није имао предаха јер му је Саул био за петама.

¹⁷ Убрзо након тога умро је пророк Самуило, који је помазао Давида за будућег краља (1. Сам. 25:1). Можда је због тога Давид још више осећао као да нема никога ко би му помогао. Ипак, знао је коме може да се обрати за помоћ — Јехови. Давид није обављао службу коју су обављали Левити, али је већ био помазан за једну другу посебну службу. Требало је да ускоро постане краљ Божјег народа (1. Сам. 16:1, 13). Зато је разговарао с Јеховом о свему што је мислио и осећао и наставио је да се ослања на њега. Јехова може бити и твоје наследство. И ти се можеш ослонити на њега док се трудиш да дајеш све од себе у светој служби.

18. Како су људи о којима смо говорили у овом чланку показали да је Јехова био њихово наследство?

¹⁸ Шта је за људе о којима смо говорили у овом чланку значило то што је Јехова њихово наследство? Сви су обављали неку службу за њега. Такође су се уздали у Јехову да ће бринути о њима. И Левитима и Израелцима из других племена, попут Давида, Бог је био њихово наследство. Да ли ће Јехова бити и твоје наследство? О томе ће бити речи у следећем чланку.

[Фуснота]

Како би одговорио?

• У ком смислу је Јехова био наследство Левитима?

• Како су Асаф, Јеремија и Давид показали да је Јехова њихово наследство?

• Која ти је особина потребна да би Бог био твоје наследство?

[Питања за разматрање]

[Истакнути текст на 8. страни]

Левити нису добили земљу у наследство. Њихово наследство био је Јехова, јер им је дао да обављају посебну службу

[Слика на 7. страни]

Како је Јехова био наследство свештеницима и Левитима?

[Слика на 9. страни]

Шта је Асафу помогло да и даље гледа на Јехову као на своје наследство?